Љубав у доба короне

Прича број 1 Александра Николић Матић

Срела сам је пре неки дан, док смо велики црни пас и ја базали по крају. Робота се котрља за нама као да шпорет на дрва вучемо. Јесен, доба за паприке.

Жена у педесетим, извесне године, али ипак јако лепа, светлуцава. Каже да је добро и да јој се свашта дешавало, што се зна и што се не зна. Ослабила је.

Црни маше срећно репом, он се увек радује кад је види. Робота ме подругљиво гледа. Зуји ми у уво, како се само ја чувам у доба короне, док остали живе. „Једноставно је“, додаје. „Живи, љуби и не штеди се!“ Уздишем.

Марија, тако ћу је звати, клима главом и додаје да не живи више у комшилуку него на Новом Београду. Питам је, ко је остао у породичној кући? Мислим да јој одрасла деца нису у Србији, а да ју је муж оставио – има томе. Отишао је са млађом, имају и дете.

Мења тему, чини ми се. Пита ме, да ли знам да јој је бившем мужу умрла млада жена и да је то дете још јако мало? Појео је неки рак, ужасни, објашњава, а није имао ко да је лечи. Корона је страшна, додаје… Уз пут брзо каже још, да су јој велика деца у кући, јер за време Короне, нема путовања ни у Америку где јој буде син, ни у Италију где јој је обично ћерка. Осупнута, питам и шта ће сад он, бивши муж и где је то она на Новом Београду? Чува мало дете од покојне жене, смеје се кисело. Па се ето, преселила код бившег мужа. Робота бруји весело и каже да ја то никада не бих опростила. Развод и тако то.

Марија се зарумени као девојчица… „Знаш, ми смо увек били, пре свега, добри пријатељи. Не бих могла да га напустим сад. А и лепо је кад имаш мало дете,“ додаје шаљиво. Гледамо је задивљено, Робота и ја. Пас је већ одлуњао.

Одједном, чини ми се, још је лепша, него што је икако памтим. Светлуцава Гроздина породица. Робота ме опет мери презриво:“И овако ће свет остати нама роботима“.

                               Љубав у доба короне

Прича број 2 Негослава Станојевић

„Мори, мори, мори бре, ћерко, кво ће работимо сас тебе, две ми очи, само си од тебе мислим и не знам више ни кво да мислим, ни кво да вревим!? Па видиш ли, дете, кво ни је снашло, овија корона све ће ни утепа, и који си седимо дом и који се мајете по свет, ко ваш дом да никад несте ни имали. Па не ли на телевизор сваки дан вреве само од тој: оволко су се разболели, оволко су пред мрешку… тој онија што им нагњели онај црева кроз гушу па не знају да ли це пробуде ели не!?

Објаснил ми је мене убаво онија Мика Пљуца из Горевину, што чисти у болницу, чим те туре на тија црева, ватил си ред да врљиш ложицу у жито, а надокрајке рекну и колко њи су врљили ложицу.

И ти па, час си там па час овам, час те има дом, девојка си, час си куде момка – а таг девојка не мож више да будеш.”

“Пусти ју, мале, тој што саг проживи, тој ће вој и остане да има кво да панти и да се сећа кад ју нека мука натисне, а не ко ја, чини ми ске зажмала сам онија д’н, кад сам се одала и до данаске несам више прогледала. ‘Води ред, води си ред, ред да си водиш’, само сте ми тој чатели од како сам се задевојчила, па докле ви из кућу несам излезла, са свема дарови натоварени на трактор, пус па га он остал, што се не заглави у онија снег кад се занесе па се поплашисте…Немој се истресе онија отаман што сте ми га за мираз купили, не ви срам било, таг су се на девојке конбиноване собе купувале, а ви ми мен замазасте очи сас тија отаман. Па ме је свекрва глођала, кад год је седла на њега. И кво имам од тој што сам водила ред?

И што сам се одала за првога сас којега сам станула? Него само: слушај, трпи, вучи, дизај, збирај, сецај… И твојо је асли да слушаш. Гле га кво је, убаво, тој га у свет нема кво је таначко, па струк, па кук, па у лице како лутка. Гле си ти твоју послу, а ја сам си мојо дете учила да је спремно за живот, не како мајка му да је глупаво и тупаво”.

 “А кво ви је толко вас две спопало па ко да немате друга посла него око мен да се споречкујете? Слушај ме ти мене бабо, а и ти мајке, добро ме саслушајте: И више да ми се несте умешале ни у рецеписи колачи кад месим, а кам ли па у живот да ми се мешате! Да је он саглам, како један човек који топрв требе се жени.

И кућу да си кући, од’мно би ја пресекла. И не би се дом више ни вртала. Ал, кво ћу прајим сас њега, тој јоште не знам. Нека га се још малко покаже ка’в је и да ли заслужује да се одадем за њег, ели ћу га топрв мањујем, па другога да си тражим за одавање.”

“Лелке, лелке, лелке, детееееее… ти ли оч утепаш бабу, па кво је саг тој, боље да се јутроске несам пробудила него што сам тој чула. Ти ли мислиш да негде течу само мед и млеко!? И да друге жене несу берем јемпут помислеле ‘што си га несам одседела наместо што сам се одала’!

И па, кад ји мане љутење, па си иде живот како ништа да неје било. Него ајде, благо бабе, збери се ти у памет, куде ће саг наодиш другога, видиш и сама кво је време, људи се не виђевљају како некада, нема идење ни у људи, корзо ви и не знате кво је, на тија компјутори ли ће га тражиш? А баба ће ти сама купи отаман, како и на мајку што смо ти купили!

Ене Марија из Земун, се врнула куде мужа туђо дете да му чува, а ти би тела да те од јутро до увечер држи како малко воду на длан, куде па тој има?”