Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Zemun

Primeri dobre prakse, etička dilema u nastavi

Školski poslovi, horor priča

Školski poslovi – Pismeni radovi

…Pred novogodišnje praznike u trećem i četvrtom razredu dajem obično neke lagane, zabavne teme, jedine u toku godine. Lektira je mnogo, ja pritiskam, ne dam da se čita u odlomcima i polovično. Pošto klince dosta razmazim u prve dve godine, a u osnovnim školama se malo čita, nađu se pod velikim opterećenjem. Kako sad, iz nekog klinačkog vremena gde su se istraživali tekstovi koje su već sreli u osnovnim školama, mahom učila istorija i teorija književnosti, uleteti u ogromnu i moćnu svetsku i srpsku književnost…

Ove zime sam se u trećem razredu odlučila za dve ljubavne teme (između ostalih) i dobila sam…Ovo

Bojan Milijašević, III4 STŠ, Zemun

napomena: Bojan je celo polugodište prespavao i u prvi mah sam mislila da se šali.

LJUBAV I STRAH

Jutro je. Ustao sam, onako umoran i neispavan, ali opet srećan.

Pitate se , zašto srećan?

Naravno da se ne pitate, Vi se za mene nikad ne pitate, ali, ja ću Vam ipak reći.

Novo jutro, novi dan, opet idem u vrtić. Videću moju Miladinku. Bože, koliko je lepa!

Te njene plave oči, ah, i ona prelepa duga crna kosa. Kako čovek da se ne zaljubi u takvo biće?!

I tako. Otišao sam u vrtić, seo na svoje mesto, odmah iza nje. Okretala se par puta, ali mi se nije smeškala kao prethodni dan.

Možda zato što sam je čupao za kosu? Hm.

Mislim da je ipak nešto drugo u pitanju.

Možda je našla drugog i sviđa joj se više nego ja?!

Bio sam toliko uplašen, varnice među nama kao da su nestale, odjednom, preko noći.

Morao sam da pitam svog najboljeg druga Radašina za pomoć. Radašin je uvek bio dobar u davanju ljubavnih saveta, jer je bio poznat po mnogobrojnim devojkama sa kojima je bio. Njegov savet je bio da joj se izvinim za čupanje i podelim čokoladicu sa njom. U početku mi je savet bio glup. Pošto nije bilo drugog rešenja, pokušao sam. Neverovatno, ali, upalilo je!

Radašin je kao i uvek, bio u pravu, a savet mu je bio odličan! Jednostavno, znao je sve o ženama, koliko je on u stvari  bio uspešan!!!

No, da se vratimo na Miladinku i mene. Posle deljenja čokoladice, ona me je sa svojim musavim ustima poljubila, pred celim vrtićem. Bio sam srećan, iako me je bilo i sramota, jer su se drugari smejali.

Na kraju je došlo vreme da idemo kući. Bio sam toliko tužan. Mama me je uhvatila za ruku, ubacila u auto i mi smo otišli…

 

Drugi rad je od učenika Aleksa Radojčić, III3 STŠ Zemun, kome sam obećala da ću objaviti i neke mračne stranice učenika na blogu, jer me čita i smatra da sam…licemer… Sve je KAO divno i krasno.

 

NA SEVERU MOGA SRCA

Ljubav je kao što svi znate, jedan veliki univarzum, pun uspona, padova, radosti, tuge i iskušenja.

Moje ime je Nikola, imam dvadeset dve godine. U vezi sam sa devojkom božanstvenog izgleda, dugih nogu, plavooka, plavokosa. Ona je jedina svetlost mog života. Po zanimanju sam konobar u oronuloj krčmi na kraju grada. Sklapamo kraj sa krajem, živimo ko podstanari u jednako oronuloj kući.

Njoj nikada ništa nije smetalo. Volela me je svim srcem. Bila mi je odana, osećao sam to. Nikada nisam sumnjao u nju.

U potrazi za boljim životom, odlučio sam da idem u najelitniju vojsku na svetu u koju ulaze dečaci, a izlaze muškarci.  Bila je to Legija stranaca.

Pokušavala je da me odgovori, ali nisam mogao da živim u nemaštini. Srce mi se kidalo kada sam odlazio, ali sam morao to da uradim i ona je to znala. Obećao sam joj da ću se vratititi, da ću je naći i da ćemo živeti kao dama i gospodin, onako kako je zasluživala…

U Afganistanu mi je ostalo još dve nedelje do isteka moje službe, koja je trajala pet dugih godina. Dogurao sam do pozicije vođe tima za eliminaciju terorista i izvlačenje talaca.

Sedeo sam sa svojom braćom po oružju koji su mi bili odani do smrti. Odbrojavali smo poslednje dane u Legiji. Ostala nam je još jedna misija i trebali smo da krenemo kući.  Grupa terorista je bila otela novinarku, trebali smo da uđemo, preuzmemo je i izađemo. Iskrcali smo se na lokaciju, stigli do objekta, kada smo ušli, bili smo u zamci. Bio je to vatreni okršaj, a ne razmena! Uspeli smo da izvučemo novinarku, ali ne i da stignemo do helikoptera. Povukli smo se u obližnje selo, čekajući pojačanje. Sledeće jutro, probudila me je pucnjava. Imali smo napad na nas. Moji su padali kao muve, tek probuđeni. Krenuo sam ka pušci, odjednom sam osetio jak bol u grudima. Bio sam pogođen.

Pao sam na zemlju. Pritrčao  mi je najbolji prijatelj. Pokušao je da mi pomogne, ali nije bilo pomoći.  Znao sam to i jedva sam mu predao pismo za moju dragu.  Poslednje što sam čuo bio je zvuk novog helikoptera. Znao sam da je stiglo pojačanje i da mogu na miru da umrem.

Zatvorio sam oči i video ženu odevenu u belo. Bila mi je poznata. Topla, sa velikim osmehom na licu. Bila je to moja majka.

Tog trenutka sam znao da sam se vratio kući.

Jedan domaći zadatak

Predstavljam: Kristina Arsenijević

kristina

Kristina Arsenijević je ove godine napunila osamnaest godina. Od jeseni će biti student Filološkog fakulteta u Beogradu, gde će studirati književnost. Moja talentovana Sremica je dobitnik velikog broja pesničkih nagrada, a pesme koje ću Vam predstaviti su deo njene prve zbirke poezije čija slika je pred Vama. Izdavač je Centar za kulturu Stara Pazova, 2015.

Pesme su mahom realističkog prosedea, u sedam lirskih krugova, podeljenih tematski: Na početku, O Sremu, Zmaj u zelenim čarapama, Svi smo mi isti, Izgubljeni zavičaj, Seme pravoslavlja i Rastanak. Ima ih šezdeset sedam ukupno, od onih pravih dečijih, duhovitih, do onih meditativnih koje naslućuju i zlo i dobro ovog sveta. Ima i naslaga tradicijskog, ali i savremenog. Svega  što život nosi i oči pametne devojke vide. Čiste su, jasne, precizne i jednostavne, što me je očaralo.

Ciklus Srem

Kako je postao Srem

 

Prolazile su kraj njega mnoge,

i svaka je ostavila trag.

Sa svakom je bivao sve jači,

postao snažan – ali ipak blag.

 

Ona se smirila baš pred venčanje,

zastade malo na Obedskoj bari.

Sremcima tada stavi na znanje,

da srce joj samo za njega mari.

 

Za njega koji je krenuo davno

koga u Beču svi zovu plavi.

Iz crne mu šume ime je slavno,

al ipak ona mu stalno u glavi.

 

Zemun i Ušće – pena se diže,

Dunav i Savu svi Sremci slave.

Sad su se sreli – sad su najbliže,

nastade Srem – plod ljubavi prave.

 

Ciklus Seme pravoslavlja

 

Krušedol

 

Trideset volujskih kola

ka Sent Andreji mili.

Kolona puna bola.

Gde su to rasli, gde li su bili?

 

Gde su to rasli, gde li su bili

i šta ih čeka na drugom kraju,

da l će ih čekati Krušedol mili,

u njihovom dragom zavičaju?

 

Šta im je ostalo – sve što je vredno.

Krušedol osta za njima.

Poneše mošti i srce čedno,

pod turskom rukom u oblaku dima.

 

Povorka tužno kreće,

po crnom ugarskom blatu,

neki se vratiti neće,

da vide manastir u zlatu.

 

U zlatu prolećnog sunčevog zraka,

umijen rosom i cvrkutom ptica,

tamo ih čeka tek neka raka,

nemoćnih staraca uvelih lica.

 

I srpsko što je, i što je bilo,

sva kob i sreća davnih godina,

sve što se srpstvu u srcu krilo,

u ime Oca, u ime Sina.

 

U ime Oca, u ime Sina,

i Svetoga Duha, Amin!

Još kad ga podiže majka Angelina,

i blagoslovi sveti Maksim.

 

Sve što je Srbin doživeo,

Krušedol je preživeo

i nadživeo…

Ugare, Turke i ustaše,

bolesti, nesreće i slave naše.

 

I zlatna polja i zrelu krušku,

Krušedol pamti od davnina,

pitomi potok i goru Frušku.

U ime Oca, u ime Sina!

We proudly presents posao koji volimo

Andrea Mijalovic III5 pesma

Zoran Jovanovic, profesor montaza

i ja i ja ooo ( snimak)

Selfi sa Dunava. Zemun danas

IMG_0057IMG_0055IMG_0054pagepage

Ne znam ti ja ništa

Beograd, okupan suncem, imao je dimenziju zaboravljene lepote. Čak ni oronule fasade na perspektivi grada nisu bile toliko poražavajuće. Uobičajila sam da hodam pored reke. Posle svega onoga, trebao mi je svež vazduh, koga je ovde bilo na pretek. Posebno sam volela tu razliku koju su nudili Zemun, Novi Beograd i savski potez pored Sajma. Zemun sa razlivenom rekom i šmekom austrougarske palanke, a boga mi i bastiona protiv varvara u prošlosti, Novi Beograd kao mastodont komunističke arhitekture, pored reke sa ogromnim zelenim potezom i konačno, beogradska strana, puna krša, metalnih olupina, polusrušenih zgrada, željezničkih pragova. Beograd na vodi. Moj k…, mislila bih dok bi raspoložena hodala pored olupina, jer bi mi se uvek, otprilike na istom mestu u šetnji,  osmeh vrećao na lice i u sebi bi počinjala da pevam. Život je neosporno bio lep i jako sam ga volela. Bez daljnjeg. Posebno sam volela susret sa suncem koje bi, pošto bih šetala posle podne, nasedalo na onih nekoliko mostova u mojoj perspektivi ka Adi Ciganliji. Krupno, zimsko, skoro neverovatno. Blještalo je po vodi, crveno, nagoveštavajući vetrove, bledo, nagoveštavajući mir. Jedan dan je bio fantastičan. Jako topao, toliko, da su mnogi u sred januara trčali u majicama kratkih rukava. Odjednom se, baš na istom mestu, negde u blizini Novog na Adi, dan pretvorio u olujni. Mračan i zastrašujuć. Počeo je da duva ledeni vetar, a sunce je nestalo iza tako debelog oblaka da je u po dana pala tama. Zahladnelo je neverovatno, a sledeće jutro je grad bio okovan ledom.

Ali, to je prolazno. Sunce je brzo otopilo skoro sve.

Ima Seoba, ali smrti nema…

Moja novonastala pozicija u Ministarstvu, ma koliko se trudila da budem nevidljiva, nije bila zahvalna. Iza mene je bila senka moćne Amerike, koja je virila kao postava na kaputu loše iskrojenom. Uprava nije znala kako da s ophodi prema meni. Zvali su me čak sa sobom i u Beč na ono preuzimanje. Odbila sam. Šta je tamo imala da radi mala službenica Ministarstva kulture i onako?

A onda je jednog dana zazvonio telefon, nekako, značajno.

Domaći zadatak mog dečkonje :)

Dan  ETŠ Zemun. Snimak i montaža by Andrija

Powered by WordPress.com.

Горе ↑