Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Vukovar

Ne znam ti ja nista

…Stajala sam na ivici sume, divnog i suncanog dana. Moj Anselmo, gospodar celog sveta, od Oseka do Zemuna, ovde u Vukovaru, celom linijom reke, mi je prilazio, mekano, kao neka velika sarena macka . Iako su me majka, a i opatice ucile da kontrolisem svoja osecanja, nisam to uspevala. Osecala sam laku vrtoglavicu. Zarumenela sam se. Moj verenik je u rukama nosio nesto. Kada mi je prisao, rekao je pruzajuci mi predmet: „Stigao je i krst. Rubin je neprocenjiv…Svadba ce biti…Najbolja na svetu“.

Sretno sam se nasmejala. Nisam mogla da docekam dan kada cu mu pripasti. Cela. Nije me interesovalo drago kamenje. samo i jedino ljubav…

Kada su me obecali Kazimiru Anselmu, nisam bila zadovoljna sto ulazim u tu staru, nemacku porodicu. Sto me odvode iz mog doma gde sam rasla okruzena udobnoscu i bezbriznoscu. Od moje dadilje kojoj sam pricala sve svoje tajne. Od mojih konja i mojih drugarica. Moje sestre. Ali, moje je bilo da se pokorim. Vazda je bilo tako. Roditelje sam i onako retko vidjala. Za njima nisam zalila.

Mislila sam da ce tako biti i sa Kazimirom..

Poneka vecera. Poljubac u ruku. Bracne duznosti na brzinu obavljene.

Nisam znala sta je strast.

Nisam znala sta je ljubav.

Cim sam ga videla, znala sam da je on taj. Moj muz i ljubavnik. Krst sa rubinom mi je ispao u travu, gde sam se i ja spustila, onemocala od ljubavi…Anselmo je legao u travu pored mene. Na mene. Da osetim njegovu snagu.

To vece sam legla ozarena. Ocarana lepotom mogucnosti.

U pola noci sam se probudila od uzasa.

Sanjala sam blisku smrt i kratak brak.

Sanjala sam kako me ovde u Kroaciji udaju za cigana, a ja vicem da mi je muz ziv. Ziv. I kako mogu da me udaju za drugoga?!

Sanjala sam kako nase blago skupljano generacijama raznose u drugi svet preko neke velike vode, vece od Danuba.

Sanjala sam tri elementa: vodu, vatru i zemlju.

Vazduh mi je nedostajao.

Oh, tako mi je nedostajao.


„O cemu to pricate, zaboga? “ Iznemoglo sam pitala pomocnika ministra koga sam jedva cula iako smo bili na satelitskoj vezi. “ Samo sto me nisu ubili, a vi pricate o ulasku u Evropsku Uniju.“

Vladimir me je gledao iz stolice umorno, ali sa simpatijama, koje ranije nije pokazivao prema meni.

Bilo mi je drago sto ga vidim.

U sustini, osim lica moga dragog sina, koji je konacno stigao u Cikago, Vladino lice sam jedino i zelela da gledam.

Ona nesreca nas je definitivno zblizila, a cinjenica da smo jedno drugom spasili zivote, uticala je na neku novu bliskost koja se razvijala medju nama.

Jedva sam zavrsila razgovor, od koga pola nisam cula.

„Vlado, da li to znaci da nas nece primiti u EU ako ne vratimo Hrvatskoj vukovarsko blago, koje je u stvari u Americi? Jesam li ja to dobro razumela? Sudbina Srbije je u nasim promzlim rukama? A?“

Vlada je klimao glavom, bez reci.

Sada sam vec bila ironicna.

„Sve cu Ti objasniti, videces. Dok si ti spavala, ja sam dobro istrazio one spise.“

 

 

Ne znam ti ja nista

…Znala sam da za mene uvek zeljnu sunca i svetlosti ovaj put u ledeni Ilinios moze biti totalno poguban. Ali da postoji mogucnost da umrem u nekoj americkoj vukojebini je bilo skoro na ivici ironije. Bila sam tako zeljna zivota.

Tema smrti me ni malo nije uzbudjivala. Bas, bas.

Ne znam sta me je probudilo.

Miris dima ili toplina vatre koja je tinjala ispred mog nosa su verovatno bili alarm za moje osamucene receptore. Bilo je jasno da je air bag bio spas za oboje. I Vladimira i mene. Cak ni sofersajbna nije bila ostecena. Nisam imala predstavu na sta lici limarija spolja, posto zadnji deo automobila kao da nije ni postojao. Kamion ga je naprosto oduvao.

Bila sam dezorijentisana, uplasena, sokirana dogadjajem.

Ali, bila sam ziva.

Vrlo.

Mislim da sam Vam vec rekla da kad je drama, funkcionisem.

Nisam imala predstavu kome je trebalo nase ubistvo.

Pogledala sam Vladimira.

Bio je jos u nesvesti, ali ziv.

Auto je nosem bio zaboden u sneg, ali ja nisam smela da rizikujem.

Vatra se sirila.

Jedva sam otkopcala pojas za spasavanje.

Jedva sam oslobodila Vladimira od pojasa. Njemu je neki bocni udarac po svemu sudeci, razbio glavu. Niz celo mu se slivao tanak mlaz krvi. Krkljao je. Brisala sam krv nadlanicom.

Vatra se sirila.

Setila sam se krzna i dokumenta u dokumentu u dokumentu.

Nisam imala pojma sta se desava. Papire sam nasla na srecu, podno mojih nogu.

Stvarno bi bilo smesno da drugi put izgubim neka vazna dokumenta, kao onaj Torinski, onomad.

Stvari bi mogle postati predvidive, a ja totalno neuracunjiva.

Jedva sam otvorila deo vrata. Tek sam sada bila svesna sta znaci kad te tresne Interkontinentalni, bez obzira sto imas solidnu limariju.

Oklevala sam da izadjem iz automobila.

Nisam znala sta je gore.

Da pustim da auto eksplodira, ili da se smrznem u snegu.

Boze.

Tako sam mrzela hladnocu.

Pronasla sam telefon, koji je srecom radio.

Prestao je prekid na vezama.

Nazvala sam sina. Niko se nije javljao.

Auto se polako punio dimom.

Sa telefonom i stolom u jednoj ruci i dokumentima pod njom izbauljala sam iz automobila.

Presekla me je grozna hladnoca napolju.

Tako mora da izgleda Danteov Pakao, pomislila sam. Poslednji krug.

U Monci, mislim.

Auto je pozadi bio sazvakan kao od papira.

Odteturala sam do Vladimirovih vrata, jer se vatra i pored snezne oluje sirila neumoljivo.

Dok sam otvarala njegova vrata, povredila sam neku zilu na ruci.

Mora da je bila vazna, posto mi je krv sikljala kao slap.

Pobacala sam sve iz ruku u sneg.

I dokument u dokument u dokumentu.

Vec totalno dezorijentisana od gubitka krvi i hladnoce, jedva sam ga izvukla iz Dodza.

On se probudio i u delicu sekunde zgrabio dokumenta i mene.

Gurnuo me je niz nasip, i skocio za mnom.

Auto iza nas je eksplodirao.

A ja sam, od gubitka krvi, ponovo izgubila svest.


Dvorac Eltz se nalazi u hrvatskom gradu Vukovaru. Filip Karlo Eltz nadbiskup u Mainzu i nemački knez izbornik 1736. godine kupuje ovaj ogroman posed s 35 naseljenih mjesta. Gradnju dvorca počeo je 1749. g. vlasnik vukovarskog feuda grof Anzelmo Kazimir Eltz. U početku je bio sagrađen samo središnji deo, a kasnije je dvorac više puta dograđivan. Već 1781. g.izvršeno je prvo veće proširenje dvorca, a konačan izgled dvorac je dobio početkom 20. stoljeću po nacrtima bečkog arhitekta Siedeka. Velikih je dimenzija, raskošne koncepcije, obiluje bogatstvom stilskih detalja, ali zadržava skladne odnose. Ubraja se među najreprezentativnije objekte baroknog razdoblja na hrvatskom tlu. Od 1968. g. U dvorcu Eltz smješten je Gradski muzej Vukovar. Zgrada je 1991. g. pretrpela strašna oštećenja za vrijeme velikosrpske agresije na Hrvatsku. Predivna   riznica u Burgu Eltz u Nemackoj otkriva   predmete  koji  su  se  stotinama  godina  prenosili  sa  generacije  na  generaciju.Tu  se  moze  naci  familijarna  zbirka  oruzja, skupoceni   porculan  i  keramika, nakit, oruzje  i  oklopi  ratnika  konjanika, vredni  tepisi  i  tapiserije, umetnicke  slike  kao  naprimer  Ölgemälde Madonna mit Kind und Weintraube von Lucas Cranach dem Älteren. Najvise paznje privlaci  zbirka  iz  Vukovara  i  jedan  natpis  na  kome  pise  da  je  1945   godine  dvorac  u  Vukovaru  ostecen  i  opljackan. Samo  delic  zbirke  uspeo  ja da  bude  prenesen  u  Nemacku.  Pored  toga,  tu  su  divni  kafe-servisi, nakit, sablje  ukrasene  dijamantima  i  cilimi  – pokloni  tadasnjih  turskih  vladara…Turci pod Sulejmanom Veličanstvenim, u svom pohodu ka Beču 1526.godine, osvajaju Ilok, Vukovarsku tvrđavu, Borovo…U osvojena mesta naseljavaju stanovništvo carstva koje je prihvatilo islam. Domaće stanovništvo je uglavnom napustilo kraj.
Godine 1662. kroz Vukovar prolazi Evlija Muhamad Zilli sin Dervišov (1611.-1679.) nama poznatiji kao turski putopisac Evlija Ćelebija. U svojim knjigama Sejahatnama ostavlja zapis o Vukovaru. Grad ima oko 3.000 stanovnika, Turaka, Ugra, Židova, pravoslavne i katoličke raje. Pet mahala, nekoliko džamija, hanova, hamama i puno dućana. Dve škole. Na mestu gde je danas dvorac Eltz nalazilo se turbe H’ndu Babe koji je navodno predvideo pohode Sulejmana Veličanstvenog. Mesto gde su mnogi Turci dolazili izdaleka da se poklone..

 

Mora  nema  u blizini, ali  zato  ima  prelepog   zelenila  i  suma, vazduha  koji  mirise  i  odise  svezinom  i  cistinom, drveca  koje  je  tako  prkosno  na  svoju  sveze  zelenu  krosnju ..Do  ulaska  u   dvorac   vodi  krivudavi  sumski  putic, a  kroz gusta  stabla  proviruje   tek  po  koji   zracak  svetlosti …Iako  je  gusta   i   tamna, ova  suma    u  sebi  krije  svakojake  bobice  i  gljive, mirisno  sumsko  cvece, zvuke  pticijeg  cvrkuta,  pa  mozda  i  po  koje  lane  i  vevericu.

Ne znam ti ja nista

…To vece smo bili zadrzani i na spavanju. Posle vecere, omamljena vetrom koji nikako nisam volela, stajala sam pored prozora spavace sobe gledajuci u beskraj ledenog jezera. Vetar je hucao skoro nepodnosljivo, a ja, ja sam opet, umesto o Americi u kojoj sam pretpostavljam trebala da uzivam, razmatrala pocetak kraja sa mojim bivsim muzem. To nije bila tema koju sam zelela, zaista ne, ali se nekako nametala sama od sebe. Verovatno je obozavanje Prediceve slike, tacnije davno mrtve zene, za koju sam pretpostavljala da bi mogla biti predak naseg domacina, uticala na to. Ili mozda bolecivost koja se nametala kao streotip uz moje godisnje doba; jeseni, rane ili kasne, kako Vam drago.

Ili, zavisi od tacke gledista.

Pila sam lagano belo vino (uz sliku bi se vise slagao neki seri ili porto, ali me je od obojenih pica bolela glava), omamljena i secala se. Kako sam mu u Sorentu rekla istinu i samo istinu i kako je tada zauvek zacutao. Kako sam ga zeljna cekala jako, jako dugo a umesto njega nalazila tragove drugih zena. Prijateljica, govorio je lakonski. Vrhunac su bili odlomci neke prepiske koju sam slucajno nasla na zajednickom mailu. Neka krakata plavusa, zacudo (uvek sam mislila da sam ja idealna mera za mog muza) koja se javljala sa raznih delova sveta i kojoj je ushiceno klicao…Dok je meni tako dugo i bezdusno cutao…

Kao da ja nisam bila heroina.

Kao da ja nisam…

Nekako mi je pateticno i da se secam, zaista.

Kao da trazim od njega dozvolu za dalji zivot.

Kao da je to ikom potrebno.

Da sam bila u Beogradu, sigurna sam da bih te vetrovite sekunde pobacala sve one cipeletine koje sam tako marljivo skupljala svih tih godina.

Legla sam da spavam ojadjena i u samosazaljenju koje je pretilo da poplavi celu obalu moga sveta.

Sanjala sam bez snova neki tudji grad bez ljubavi, pust i prazan.

Sanjala sam…

Vukovar opet. I leseve po ulicama. I zenu kako trci sa malim detetom u rukama, a drugo vodi za ruku, dok se ono saplice a cuje se zavijanje sirena.

I mene, bosonogu.

Bosonogu.

 

 

Ne znam ti ja nista

„Vučedolska golubica je simbol grada Vukovara, ona je najpoznatija keramička posuda s arheoloških iskopavanja u Vučedolu, koji se pak nalazi veoma blizu Vukovara. Vučedolska kultura potiče iz mlađeg eneolitika, tu se nalazi veliko naselje iz bakrenog doba. Oblici tih drevnih Vučedolskih kuća bili su pravouglog oblika s predvorjem i središnjim ognjištem.
Važnu ulogu u životu pripadnika Vučedolske kulture, je imao kult poštovanja kovača. Narocito kovača bakra. Čak se verovalo da kovači imaju utiecaj na prolazak vremena te da su uticali na godišnja doba. Verujem gospodjo da taj portal koji ste pominjali ima realno uporiste u susretu sakralnih elemenata sa hrvatskim nacionalnim znamenom, koji je kao orginal, jedno vreme zaista bio izvan Hrvatske. No, to je pretilo da postane ogroman kulturni skandal, pa su ga Vasi vratili Hrvatskoj drzavi…Ali mnogo sta je nestalo, pa i predmeti koje ste Vi pronasli u …Rumuniji?“…Nas tajanstveni domacin me je pogledao ispod nasusurenih sedih obrva sa zanimanjem, postavljajuci mi vise retorsko pitanje, no sto je stvarno bio zainteresovan za odgovor. Sedeo je u velikoj koznoj fotelji, znacajne snazne biste, prelepih negovanih ruku, pokriven nekim pledom sa bogatim indijanskim sarama. Video je da sa zanimanjem gledam cebe pa je prokomentarisao:“ Ovo je orginal, od starosedelaca. Morate primetiti gopodjo da ja ne volim nista sto nije orginal…“Uzdahnuo je zadovoljno, milujuci portret na Predicevoj slici rukom. U tome je bilo neceg…nekrofilnog, ili se to meni tako cinilio. Stari gospodin je nastavio predavanje, prelazeci sa lakocom sa golubice na Cikago i indijance: „Predeo na severu Amerike, oko jezera Mičigen, na kome se nalazi ovaj metropolis, pre oko dve stotine godina, indijansko pleme Algonkini zvalo je Polje luka (Čikago). To ime je prvo dobila reka, a potom i grad, koji je nikao 1833. godine. U njemu je bilo četrdesetak kuća i dve stotine žitelja. Prvi su u njega počeli da se doseljavaju francuski Kanađani i urbani Indijanci, a potom mi došljaci iz Evrope i sa istoka Amerike. Kako se naselje industrijski razvijalo, tako se povecavao i broj njegovih stanovnika. Danas Čikago ima sedam miliona žitelja, koji vode poreklo iz čak osamdeset nacija sa svih krajeva sveta. Srbi su zato u ovom gradu mala etnicka zajednica. Ovo cebe je od Algonkina. Lepsa sara od pirotskih cilima, a?“ Odjednom sam mu u glasu osetila ironiju…

Vladimir se umesao. Morala sam da priznam. Imao je savrsen tajming za prekid neprijatnih situacija. Pogledala sam ga sa novim postovanjem. Skoro da bih mogla da zaboravim ono sranje sa amfetaminima…I mojim laznim nervnim slomom…

Ako je ista bila laz…

Stvari su se konacno pomerile sa mrtve tacke. Sledece jutro, iako samo sto nije bio Bozic, umesto u zabavni zivot grada, po nalozima iz domaje, Vladimir i ja smo rentirali auto i uputili se na nasu prvu destinaciju, predaje Prediceve slike na njeno odrediste.

Put je bio prava autostrada, navigacija izvrsna, ledeno jezero blistavo, automobil divni crveni Dodge Caliber . Sve je bilo ogromno i ja sam se prvi put, ali zaista prvi put osetila slobodnom od okova bracnog cutanja kome sam bila izlozena godinama, sad sam toga postala svesna. Onako kako je snezno belo moralo da bljesti kroz zasencene prozore Calibera. Na nekom dubokom nivou, meni je bela boja uvek bila boja smrti. Kao da sam citala Danteov Pakao, iznova i iznova istrazujuci deveti krug…

U divnom domu naseg domacina docekale su nas livreisane sluge, sto je, videla sam krajickom oka iznenadilo i Vladimira, koji je, mora se priznati bio jedan prilicno lezeran svat.

Starac, cije ime nam nije dato da saznamo, se odjednom pomerio sa svojom foteljom. Iznenadjenje je bilo da je mocno sedalo ustvari bilo vozilo za invalida. Pomerio je pled i ja sam videla nemocne noge koje se ni malo nisu slagale sa gornjim delom tela. Video je moj pogled i nastavio:“Sta bi jednom starcu vise znacilo nego lepota kojom bi se okruzio?…Narocito u mom stanju…“ Kolica je usmerio ka cosku ogromnog salona u punom drvetu u kome nas je primio. Divni kolonijalni prozori su gledali prema ogromnom plavetnilu jezera…

Tamo su bili nekoliko rasirenih zanosnih pirotskih cilima i jedan divan beli, pohabani svileni ogtrac sa perjem kao kragnom. Predicevu sliku je stavio tacno na stafelaj pokraj sofe na kojoj je na crvenom samtu nehajno lezao ogtac. Bila sam duboko potresena…Sve sa slike bilo je tu uzivo. Iluzija je bila tako potpuna da sam samo cekala da zanosna gospa sidje sa stafelaja i sedne na lezaj…

Starac me je zadovoljno pogledao, smrkcuci:“ Posle toliko godina…Odlicno, ona je tu gde treba. Pomoci cu Vam svakako oko Vase namere.“

Mislim…Kakve nase namere!?

 

 

Ne znam Ti ja nista

Vece smo inace zavrsili dok je pejzaz sve vise licio na olujni snezni, slusajuci neki opasan zvuk za koji je nas domacin rekao, smejuci se „Movin’ and Groovin'“. Istinski sam uzivala, jer muziku sam odavno prestala da slusam. „To su neki lokalni momci“, moji drugari, upoznacu Vas obe sa njima“ dodao je na kraju, prateci nas na spavanje.

Dodao je, nonsalantno, uz manje leden izraz ociju, da smo dobro dosle u njegovoj kuci i da je on, bez obzira na sve, i daljinu i godine koje su prosle, „u srcu i dusi jos uvek Beogradjanin“.

Njegova zena je potvrdno klimala glavom, pokazujuci rukom ogroman prostor u kome su ziveli: „Kako Vi ono kazete? Kad gosti nisu…besni, ni kuca nije tesna? A?“

Ne mogu da garantujem da me je bilo sta uznemirilo to vece. Bila sam svakako uznemirena samom cinjenicom da sam na tako dalekoj destinaciji, prvi put u Americi.

Uznemirio me je i zapovedni ton Todorova, ali je on bio nekako daleko, skroz na drugom kontinentu.

Nisam pila ni kapi alkohola, uzivala narkotike ili na bilo koji drugi nacin uznemirila svoju i ovako uvek uzburkanu mastu.

Posle dugog tusiranja, srucila sam se u krevet, prvi put bez ikakvih bolova. Nista mi nije smetalo. Kao da je ledeno vreme Amerike imalo neku izleciteljsku ulogu u mom slucaju. Rupa se zatvorila i ja sam bila mirna i spokojna.

Pa ipak…

Opet se desilo. Sada sam bila sigurna da sanjam. Nije bilo nikavog sakralnog predmeta u mojoj blizini koji bi mi posluzio kao kljuc ili portal. Uporno sam sve vreme pokusavala da se probudim…

Bio je to Vukovar devedesetih, sada sam bila sigurna. Prepoznala sam obojicu. Vojska je sa tenkovima prolazila ulicoma koja su licila na zgarista. Pored obale Dunava jedna gradjevina je pretvorena u …Bila je to ista bozanstvena barokna gradnja kakvu sam videla i prosli put u njenom cvetu. Stektavi i mazni, ljigavi su sa nekim groznim tipovima iz podruma zgrade iznosili umetnicka dela, namestaj, ogledala, slike. Dosao je jedan opasan oklopni automobil iz koga je izasao uzasno zgodan i vitak muskarac u sjajnom odelu. Duze loknave kose i divnih negovanih brkova. Mazni i licemerni je viknuo „Dzoni! Imamo za Tebe svasta“. Dzoni je digao ruku sa nekoliko tananih zlatnih narukvica i provukao prste kroz kosu: „Ok.Ok. samo pazite da nesto ne polomite“. U taj mah je jedno malo ogledalo ispalo iz nezgrapnih ruku nekog diva. Dzoni mu je prisao macecim i necujnim korakom i zalepio mu takvu samarcinu da sam ja trepnula od iznenadjenja. Div se nije pomerio. Dzoni je protrljao dlan drugom rukom:“E Marko, bas si sivonja, ne mogu ni nos da ti razbijem. Samo sto nisam slomio ruku. Pazi malo, sve je skupoceno, seljacino“. Marko je cutao kao malo dete:“Izvini Dzoni, izvini“, poceo je jecajuci. Svi su cutali. Dzoni se nasmesio i potapsao kaznjenog par puta po istom obrazu. „Ma u redu je, necu te valjda za to ubiti“, vadeci drugom rukom ispod miske svilenog sakoa najveci pistolj koji sam videla u zivotu. Ispred dvorca je bio tajac.

Marko je stajao, prebledevsi.

Dzoni je pistolj vratio u futrolu. Stektavi je iz torbe izvadio moju lepotu. Dzoni je sa zadovoljstvom gledao dragi kamen. A onda je sa njega podigao pogled i zagledao se pravo u moje prestrasene oci. Odjednom je pored njega stajao neko koga sam jako dobro poznavala…Uzasno sam se uplasila.

Uporno sam pokusavala da se probudim.

Sanjala sam sirom zatvorenih ociju.

Fucking jebeni Stanley Kubrick.

 

Ne znam ti ja nista

Tih dana se nista posebno vise nije desavalo. Iz Ministarstva su duvali neki novi vetrovi, koji su se ovde u dijaspori jedva osecali. Vise kao promaja. Vratili su nam prinadleznosti. To radi svaka nova vlast, dok se ne ustali. Ovi sa komentarom da dijaspora ne sme da trpi… pa sam opet uzivala u naznakama blagog luksuza. Jela sam ribu, neke pastrmke rumunske bozanstvene, pila neka opora vina i manje vise lunjala pripita po gradu koji je, kako se vreme prolepsavalo, sve vise cvetao.

Sve me je zuljalo kao lose skrojena cipela, ali sam se nekako osecala sapeto, beznadezno i mutno. Ponesto se dalo pripisati vinu, ali ponesto je bilo i neresivo.

Pokusavala sam da sebe ubedim da je sve bio samo los san, ali sam pogled na predmete, koji su mi sada stajali u sefu (sto sam vam mozda Vec i rekla) mi je ledio krv u zilama. I Vukovar i rat i proslost i sadasnjost i buducnost…

Bila sam u jebenom Alefu i nisam imala nikavu moc da se izvucem iz istog.

Prihvatila sam cak i udvaranje jednog lokalnog pesnika, koji je bio bolji na racima nego na delu, koliko god to jeftino i banalno zvucalo. Moram da kazem, za sve one koji su ocekivali bilo kakav erotski prizvuk, pobogu u zenskom romanu, mogu samo da se manu citanja istog.

Ovo je politicki triler sa primesama fantastike. Toliko.

Jedino sto je valjalo u celoj toj epizodi je da sam bila manje usamljena, sada kada sam sinove videla samo preko ekrana i da su me manje gnjavile gospe iz dijaspore. Inace posao zbog koga sam bila tu, objavljivanje onog kapitalnog dela, nije bio ni pri kraju.

I usla sam mu u nekoliko pesama.

Koje su mu bile bolje od …

Pa, i to je nesto. Ako ne slatki limun i kiselo grozdje, ako razumete sta sam htela da kazem…

Kad nisam svrljala po Temisvaru, sedela bih u basti konzulata citajuci knjige koje sam nasla u istom. Poduhvatila sam se Lorensa Darela i Aleksandrijskog kvarteta, koji nekada davno, nisam uspela da procitam.  Sada sam to radila sa lakocom. Mislim da je to imalo veze sa godinama. Ili sa sposobnoscu da istovremeno radim vise stvari odjednom. Mislim da se to danas zove multitasking.

Ono vrljas mobilni telefon i sedis i pravis se da slusas dosadni kolegijum, brifing, sastanak, sednicu, predavanje…

Ili kuvas rucak i surfujes po internetu.

Pricas sa sestrama i prelistavas novine.

Flertujes sa dva muskarca u isto vreme.

Tako ja dozivljavam Darela. Jedno oko cita jednu pricu a drugo..neku sasvim, sasvim drugu.

Sedela sam dakle u basti na suncu i zmirkala citajuci knjigu rasejano misleci i dalje na svog bivseg muza, koga evidentno i pored svega, nisam prestala da volim. Ta svest i spoznaja su me zaista pokosili. Pitala sam se, inspirisana knjigom u kolikoj meri nas ljubav opravdava kad povredjujemo ono sto volimo? I da li je to uopste ljubav?

Zmirkala sam lagano uzbudjena erotikom Aleksandrije i spijunske afere glavnog junaka kada sam osetila senku hladovine iznad prevrele glave.

Podigla sam pogled sa knjige i videla bastovana, koji je u rukama drzo malu cinijicu.

Pruzio mi ju je sa malim osmejkom u uglu usana, ni malo servilno me gledajuci pravo u oci. Bila sam prilicno iznenadjena, jer osoblje Konzulata nije stupalo ni u kakve kontakte sa domacim zivljem zaposlenim u njemu.

To je bilo neko nepisano pravilo, bar sam ja tako mislila, o zivotu u diplomatskim predstavnistvima. Pokusala sam da na rumunskom, koji sam pomalo sricala, pitam sta mi to pruza.

Bastovan mi je na odlicnom srpskom, sto me je prilicno iznenadilo rekao…“slatko od ruzinih latica.Latice majske roze ruže. Njen miris je jakog inteziteta. Vidim citate Darela…Da sam znao, da ga volite, ovog proleca bih vam napravio usecerene ljubicice kakve se jedu u tom delu sveta i njegovim romanima…“

Bila sam iskreno ocarana darom koji mi se nudio.  Uzela sam neuglednu cinijicu iz koje se zlatio ovaj slatki nektar i polako zahvatila jednu kasicicu…Bilo je to vise od hrane… Bilo je to secanje na divne godine braka sa muzem i sinove kada su bili mali i mene koja nasmejana i mlada pravim sok od crvenih mirisnih puzavica. Na belu kosulju moga muza koju sam kupila pa umazala te noci kada smo ulepljeni sokom vodili ljubav, mozda poslednji put iskreno i sa strascu.

Rastuzila sam se.

Rekla sam „Hvala“ i zagrcnula se. Pogledala sam ga upitno. Dodao mi je i casu ledene vode koja je bila spremna na malom srebrnom posluzavniku.

Posto sam popila casu upitala sam ga :“Odakle ovakva lepota u basti Konzulata?“ I bez ikakve ironije“Kakav ste Vi to bastovan koji pravi ovakvo nostalgicno slatko. Rastuzili ste me opasno“.

„Gospodja je suvise osetljiva“ rekao je. „Nisam to ocekivao od Vas“

„Sta znaci niste to ocekivali od mene?“ upitala sam iznenadjeno.

„Pa, dok sam Vas cekao“.

„Kako dok ste me cekali?“ upitala sam ja, alarm je pocinjao da zvoni.

O boze, mislila sam Aleksandrijski kvartet uzivo!!! Doba spijunaze i senki u predvecerje.

“ Ja sam Vasa nova veza“ rekao je bastovan, lagano se naklonivsi.

U momentu sam osetila kako sam dobila menstruaciju.

Tako je to kad zena udje u izvesne godine.

Cim se uzbudi, odmah prokrvari.

Moram otici do Mola da kupim neke nove cipele, panicno sam pomislila.

 

 

 

Ne znam ti ja nista

..Ovog vikenda, tacnije cele nedelje, sam navraga, bila u Beogradu. Klinci, ali i moji lepi sinovi, koriste jedan krajnje ruzan termin za osecanje dosade i beznadja koje te obuzme kad neko gusi: smorio sam se, smorila sam se.
E ja sam se smorila. Smorio me je sivo oblacno nebo, bez naznake sunca i ledeni prolecni dani. Smorio me i Martovski filmski festival dokumentarnog filma, u kome sam  godinama uzivala, sa infantilnim izborom nagradjenih radova, spremnih za neku perverznu tinedzersku zurku. O zlim devojcicama i hipnotisanoj gomili. Naduvanim tinedzerima koji furaju komunisticku ideologiju (!?) a roditelji ih salju u Britaniju i Svajcarsku da se skoluju. Smara me cak i ovo sto sad radim, a to je prepricavanje istih pretencioznih animacija i dokumentaraca.
Smorilo me je i ministarstvo u kome je krenula frka oko tendera, a posebno su me smarali Srbi iz Rumunije kojima nije bilo jasno da skoro gotov projekat za koji je bilo novca kod njih (mislim na vec pominjanu monografiju) sad treba stavljati na nekakav tender, po novim srpskim zakonima. Predsednik drustva, sa kojim sam po ceo dan bila on line se uznemireno drao preko Skypa, da ce svi Srbi u Rumuniji preci u Rumune, ako se posao ne zavrsi, pod hitno, do zadovoljavajuceg kraja…
Nasla sam se i sa jednom od autorki monografije, jednom sitnom zbrckanom plavusom iz …. …., koja je gnjavila o promenama koje je trebalo uneti u vec davno zavsen tekst, jer je ona dosla do novih saznanja…
Novih saznanja, moje dupe, kao da nisam videla svu njenu beznadeznost u detaljima i nevaznim sitnicama.
Sa dosadom sam buljila u moje nove crne kozne cizme sa visokom sarom, grube i bahate, kako sam se i sama osecala, kada sam god pricala sa tom baba devojkom. Ta zena je budila najgore u meni, dok sam sa njom i dosadom u drustvu, prelazila hiljaditi put tekst koji je trebalo ispraviti. Budila je svojom usplahirenom revnoscu, lenjost i i ironiju. I svest da i sama odavno nisam bila ljubljena.
Sto se njoj na nosu videlo.
A meni, meni, samo u oku.
I mom srcu, koje je bilo sve tuznije.
Posebno me je smorilo prelazenje Trga Republike u nedelju, dok je komunisticka ikonografija plesala, po ko zna koji put svoj divlji travestirani ples. Bio je to neki skup posvecen Kosovu, dok su zice iznad grada tonule nisko, nize, praveci od Beograda ogroman kavez u kome sam osetila da mi nikada necemo biti deo Evrope.
I opet mi se, blasfemicno, Temisvar, na zalost, ucinio lepsi od Beograda.
Sto je do pre neku godinu, priznacete, bilo nemoguce.
A sta mi se tamo desavalo…
Ajao, kad Vam ispricam, pascete na dupe.
Bez greske.Dakle, kada sam pronasla one neverovatne predmete, krst, ikonu i putir, sa sve onom kutijom i pismom koje me je zuljalo, brze bolje sam se istim putem, posrcuci od uzbudjenja i znatizelje vratila u normalni zivot iz Sobe. Sve sam ostavila na dno mog ormana, pod neku prostirku i posto je vec bilo kasno posle podne, resila da izadjem napolje. Malo razbistrim glavu i nesto pojedem… Nije mi se jelo samoj, pa sam odperjala do jednog lepog vinskog bara, gde sam pojela nesto sira i popila jednu casu laganog belog vina. Osamucena, koje od vina, koje od pronalaska, setala sam po gradu…Pored reke, preko trgova. Prodavalo se cvece, bio je blistav ranoproletnji dan, golubovi su sletali blizu mene, tako su bili pitomi. Odsetala sam do trznog centra, pored botanicke baste, zeljno udisuci jos uvek prohladni, ali mirisni vazduh. Mirisalo je na tajnu, avanturu i budjenje prirode.
Ne mogu da pisem sta sam sve kupila…Sramota me. Dala sam oduska svom nemiru kroz kupovinu. Na kraju sam, usta punih Mocart kugli, zavrsila u bioskopu, na nekom artificijelnom filmu koji ama bas nista nisam razumela. Samo cu reci da sam u retro fazonu kupila divne i skupocene simi lakovane cipele, crno – bele, kao u dobra stara vremena. Da mi se dusa razgali.
Vratila sam se u konzulat dosta kasno, malo pricala preko kompa sa sinovima i otisla na spavanje…
Spavala sam snom pravednika, dok me u neko doba nije probudila mrtva tisina koja je vladala u sobi. Tisina i hladnoca kakvu nisam osetila ni onda u Turskoj, pri susretu sa onom zmijurinom..
Skocila sam iz kreveta, kao oparena i brzo upalila svetlo. O spavanju vise nije moglo biti ni reci. Upalila sam i rezervnu grejalicu, jer je u konzulatu cesto nocu bilo hladnjikavo, obzirom da su radijatori bili ukljuceni samo danju. Videla sam da se istrosila baterija u satu i da je to bio razlog iznenadne tisine, a kroz prozor se, sto je bilo neverovatno, obzirom na divan dan koji nije nagovestavao tako nesto, videlo da provejava neki redak sneg. Grejalica mi nije bila dovoljna, pa sam otvorila orman u koji sam spustila artefakte, da uzmem rezervno cebence i pokrijem se dodatno. Htela sam samo da proverim da li je sve na svom mestu, pa sam zavirila ispod pokrivaca. Kad sam vec zavirila, resila sam i da se pozabavim istim. Rekoh, spavanje je bilo zavrseno…Uzela sam sva tri predmeta (pismo sam ostavila za kasnije) i stavila ih zajedno sa prekrivacem na krevet. Umotala sam se i ugnjezdila u isti. Pustila sam muziku i sad je zivot vec izgledao normalnije. Uzela sam krpicu za brisanje naocara koja je bila od jelenske kozice da malo skinem gar sa predmeta. Crveni dragi kamen mi je naravno privlacio najvecu paznju, pa sam krenula da pazljivo brisem krst koji sam imala u rukama.
A onda se desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u pidzami i dalje, ali vise ne u mom krevetu. Bila sam negde u mraku dok se vrlo blizu, odmah sam prepoznala zvuk, iako sam ga znala samo iz filmova cuo zvuk stektanja mitraljeza. Potmuli povici i krici. Zvuci rata. Osetio se miris zgarista i neki odvratni miris koji mi je prevrnuo utrobu, automatski me terajuci na povracanje. Kosa mi se dizala na glavi, a glasovi nekih ljudi, bili su sve blizi. Culo se, grubo i resko, kao stektanje besnog psa: „Ma daj, sta ce nam te krstace i case i ikone. Ona druga ekipa uzima televizore, sta mi radimo. Gde si nas to doveo, govori, nemoj da provociras ili…“
Drugi glas je bio tisi, mazan i ljigav. Nisam ga najbolje cula.. Vajlda se udvarao onom stektavom. Cuo se i nervozan smeh i jos neki mrmljajuci glasovi.
Jedan je komentarisao, kako je sve pantalone isprskao krvlju, danas, kad je…Dalje nisam cula, glas je uminuo. A meni je postalo jasno zasto mi je bilo hladno, kao da sam umrla to vece. Mozda i jesam.
Cula se lupa i mazni i licemerni glas je rekao:“Dzoni je trazio iskljucivo ovu zbirku. Ona na trzistu umetnina ima…“
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u proslosti nekog divnog baroknog rada. U daljini se videla reka koja je opasno licila na Dunav. Bila sam ispred nekog dvorca. Bilo je divno jutro. Jedan zgodan muskarac je govorio divnoj mladoj zeni:“Stigao je i krst. Rubin je…“ Ona se srecno smejala.
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u tom istom gradu, juce, danas, sutra. Dvorac jer bio u ruinama. Pored dvorca se nalazila bina. Jedan opasno zgodan frajer, roker je pevao neke opake pesme protiv Srba. Bila sam na nekavim demonstracijama. Zato su mi se smucile one u Beogradu, koje sam vam pominjala. I ovde se pominjao Bog i krst, samo je to bio kriz. A ja u boga u politici ne verujem. Ja u boga uopste ne verujem. I urlalo se protiv cirilice. A u cirilicu verujem. Kao u Sveto pismo.
I nosile su se plakate na kojima je pisalo: Branili smo Vukovar, latinicom a NE VUKOVAR, cirilicom.
I ja sam kao u mocnom Borhesovom Alefu videla sve. I zbegove i nesrecu i rat i tugu. Sve. U jednom dugom i strasnom gutljaju nemoci ovih nasih prostora….
Probudila sam se sa krstom u ruci…
Smrznuta, zaprljana, ispovracana.
Bila sam, sa olaksanjem sam shvatila, u mom krevetu u konzulatu…
Ali, ovakva situacija nije bila resenje. Moja putovanja kroz vreme nisu bila resenje.
Pomislila sam po prvi put od kada se to pocelo desavati, da je vreme da stvari racionalizujem. I odem kod psihologa. Definitivno mi je falila daska u glavi.
Ili novi muz, mozda.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑