Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Turska

Ne znam ti ja nista

„Vladimire, sta ste to rekli o meni nasem domacinu!?“ Pitala sam lice sa oziljkom, vise iz pristojnosti, nego iz radoznalosti, jer se bas potrudio da me zastiti od besmislene ljutnje glavnog patronata filmskog festivala u Cikagu, gde sam se nalazila.

Vladimir me je pogledao bezizrazajno:“Zaista zelite to da znate? Nece Vam se dopasti?“

„Nisam budala, mogu da pretpostavim.“

„Pa pretpostavite onda“, odbrusio mi je gledajuci ceznjivo za nekom mladom glumicom koja je sa rediteljem doletela na promociju filma.

„Mislila sam da ste tu da mi pomognete…“ nastavila sam ja u istom tonu. „Mozda mogu ja Vama da pomognem sa devojkama. Imam dva sina, imaju prilicno uspeha“…

Lice sa oziljkom je pocrveneo, kao dete uhvaceno u kradji zabranjenog kolaca pre rucka.

Izes specijalnog saradnika!  Pa on nema veze sa zivotom.

“ Ma, vec je hteo da zove policiju i da napravi skandal. Mislio je da ste agent provokator. On je stara garda, a njegov otac je zaista radio za Al Kaponea. Kada su ga ubili, vracen je u Bosnu u olovnom sanduku sa dva „tovara“ blaga. Ispostavilo se da se sa njegovom majkom ozenio samo zbog papira, ali da brak nije bio legalan i da je on u Gracanici kod Doboja imao i zenu i decu…Porodica ovde se nikad nije oporavila…On oca nije ni upoznao, ubijen je kad je imao svega par meseci, ali je to bio veliki skandal tog doba. Porodica njegove majke je preko vek ovde…“

„Odkud Vi to sve znate?“ Bila sam impresionirana, moram priznati:“ I kakve to sad ima veze sa nasim poslom? I slikarstvom i vukovarskim muzejom“ nastavila sam.

„Ma nema veze, pricam Vam za primer, da morate biti oprezni kada ovde razgovarate sa ljudima..Sve sto lici na nelegalno, nije opcija u salonskim razgovorima, pogotovo ne na filmskom festivalu…“

„I?“

„I sta i?“

„I sta ste mu rekli o meni? Sad sam bas radoznala“

„Nece Vam se dopasti“, rekao je skoro raspolozeno.

„Ma pucate, prezivela sam ja, sigurna sam, mnogo gore stvari“.

Pomislila sam odjednom, na cutanje moga bivseg muza. Sta je moglo biti gore i vise porazavajuce od toga?

Sta?

„Da ste klimaktericna kucka i da lupetate svasta i da Vas je ministar poslao u Ameriku da se oporavite od gluposti koju ste napravili u Turskoj sa Torinskim sporazumom.“

Zagrcnula sam se, sokirana.

On je nastavio, sad sasvim raspolozeno;“I da Vas niko u ministarstvu ne voli jer ste uobrazeni i mislite da ste najlepsi, napametniji na svetu.“

Sad sam i sto nije bilo uobicajeno za mene i pocrvenela.

Mislim, sta ako je sve sto je rekao bilo istina?

Sta onda?

„I da i rodjenoj deci idete na zivce, a da Vam je muz pobegao sa…“

Polila sam ga kiselom vodom koju sam pila, zaleci sto bar ne pijem neki krvavi koktel sa sokom od paradajza da ga umazem kao prasca skroz.

Sad je bio dobre volje.

A ja, ja sam uzela taksi i odmarsirala na spavanje.

Poslednji put kad sam se smucala po podzemlju imala sam susret sa onom zmijurinom u Turskoj…Kao da sam neki anticki junak, bogte, ili vec pominjani caobnjak iz britanskog mega hita.
Zato sam, kada sam ustala, dobrano razmislila o akciji koja me je cekala u biblioteci. Morala sam da nadjem i baterlampu, posto mi nije padalo da se nigde zavlacim bez iste. Popila sam veliki nes, pojela komad ananasa i jedan punjeni djevrek. Istusirala se. Razgovarala preko neta sa mladjim sinom. Procitala nase novine, koje su redovno stizale u konzulat. Razgovarala sa kancelarijom u Beogradu, koja me je poprilicno naljutila. Postojala je mogucnost, nagovesteno mi je, da se ceo posao oko izrade monografije stopira, posto je rec mahom o vojvodjanskim Srbima, sa kojima Beograd nije u najboljim odnosima ovih dana…
Mrzela sam dnevnu politiku. Mrzela sam i Ministarstvo kulture u kome se sve resavalo preko kolena i na prvu loptu. Sa samaranjem, najnovije. Kao da smo mi jedina generacija. Kao da je posle nas potop. Kao da je kultura neka udzerica za banalna i jeftina potkusurivanja. Kao da zivot staje sutra, kad ovi sidju sa vlasti.
Pitala sam se. Da li njihova deca piju mleko? I, ako ga piju, koje je to?
Majcino?
Srpsko?
Neko posebno, nacionalno?
Ma, receno mi je, ako krenu vanredni izbori u Vojvodini, nema nista od monografije. Da preciziram: bas tako, tim recima.
Sa osecajem gorcine pred divnim ljudima kojima je trebalo nagovestiti mogucnost neobavljenog posla, ronjala sam po konzulatu u potrazi za lampom. Pronasla sam je u dvorisnjoj kucici u kojoj je stajala oprema za bastovanluk. Stavila sam nove baterije koje sam uvek imala u nocnom stocicu, zlu ne trebalo i otperjala u biblioteku.
Jedva sam podigla vratasca na podu ispod tepiha. Nije bilo nikakve sarke, pa sam morala da se posluzim nekakvim ukrasnim zaracem koji je stajao na jednoj polici za knjige, na knjigama. Stalno sam se pitala za sta sluzi, posto u biblioteci nije bilo nikakve peci ili kamina u kome bi se dzarala vatra. Sada sam otkrila njegovu namenu; izgleda da je on i trebao da sluzi kao kakva poluga kojom su se otvarala vratasca …
Po kolicini paucine i prasine koja se podigla, kada sam uspela da otvorim „dveri“ zakljucila sam da niko nije skoro ulazio u isti prostor. Tu su bile malusne merdevine sa tek tri precage i jedan mali hodnicic kroz koji sam morala skoro da cuceci prodjem. Na kraju hodnika sam se lecnula. Nesto je bilo na prasnjavim skripavim daskama po kojima sam skoro puzala. Uperila sam baterlampu, dok mi je srce kucalo kao ludo!
Bio je to jedan majusni, uginuli slepi misic. Sav plisan i sa okicama kao malesnim spenadlama. Uginuo je skoro, jer je jos bio lep i sav cokoladan sa tako tim malim slomljenim krilcima. Ili je bar meni, preplasenoj, izgledao lepo. Svakako je bio bolji nego kakva zmijurina koju sam iscekivala.
Jebo Rumuniju i slepe miseve. Pomislila sam zabrinuto…

Ne znam ti ja nista

Konzul je naredio rasprodaju svog suvisnog namestaja, zato sto je neki klipan u Vladi saznao da Amerikanci koji su na mestu ambasadora u Londonu, Parizu, Berlinu, Pekingu, sami, iz svog dzepa, placaju sve prinadleznosti oko svecanih prijema i ukrasavanja prostora. Kazu da su to nekad milionske svote, ako se zna, da je na primer sediste ambasade u Londonu samo malo manje od Bakingemske palate. Kazu cak, da bogati Ameri, koji su inace najvise doprineli svojim donacijama uspehu aktuelnog predsednika, pa ih zato on licno casti pozicijom ambasadora, mogu tu pocast da izdrze svega dve godine, toliko je to skupo…
Dakle, brka je sve rasprodao, jer je resio da kad stigne revizorska grupa iz Srbije (Gogolj, Gogolj) pokaze samo ofucanu postavu kaputa, nikako nista, sto bi licilo i na najmanju raskos. (Bora Stankovic, Bora Stankovic).
Tako sam ostala bez mog sofisticiranog otomana i uglavnom sam snuzdena jela kolace lezeci u nekom skripavom krevetu kome su se daske razisle ko zna kada. Jos u vreme Causeskog, verovatno.
Imala sam zastrasujucu zubobolju koja me je mucila mesecima i neverovatno osecanje da me neko posmatra. Sto je bilo vec uobicajeno stanje moga duha, od kad sam imala ono skoro gazenje u Novom Sadu, ono skoro upucavanje u Bugarskoj i ono skoro davljenje u Turskoj.
Nista se posebno nije desavalo. Isla sam na rezidencione ruckove, druzila se sa istoricarima i etnolozima, saznavala cinjenice iz nacionalne istorije koje nisam znala i koje su nam bile neophodne za izradu monografije.
U Temisvaru je upravo trajala pozorisna sezona, pa sam cesto odlazila u teatar. Zgrada Opere mi je bila najbliza, do nje sam mogla da stignem i peske, a i najvise mi se dopadala. Puno starog sjaja, jedva primetni red memle, pa neka nova pozlata i san o umetnosti kome sam i sama bila sklona.  Divan veliki prostor, pun rozeta, mermera i nesto malo Vizantije. Ova zgrada je potvrdjivala da je Temisvar najmocniji kulturni centar zapadne Rumunije. Ovaj prostor, u kome je smesteno cak nekoliko pozorista mi je govorio da sam deo multietnickog i multikulturalnog, sto mi je puno znacilo. I znaci mi. Model evropske civilizacije, a ne pustog turskog…Pfuj!
Jedno vece sam isla da gledam Toscu. U momentu kada je nesrecna pevacica ubijala onog zlosrecnog sefa policije, ucinilo mi se da u lozi sa moje desne strane (od 700 mesta za diplomate je uvek bila cuvana neka loza, eh. Privilegije.) vidim Cvetna Todorova.Trgla sam se i uplasila. Pogledala sam ponovo, misleci da pojava takvog formata iz susedne drzave, Bugarske, ne moze biti neprimecena ni od medija.
U lozi su bila neka gospoda, ali niko od njih nije ni licio na Todorova…
Na pauzi, jos uvek uznemirena lepotom Pucinijevog zamesateljstva izmedju politike i ljubavi sam silazila niz raskosne devetnaestovekovne stepenice, kad mi je stikla zapela za taj visoki uglacani sjaj. Posrnula sam i opet mi se ucinilo da vidim Todorova. Obula sam neverovatnu obucu koju mi je on poslao, koju sam jedva ukonponovala uz priliku u teatru. Pomislila sam da haluciniram, jer sam, kad sam ponovo pogledala, opet gubila Todorova iz vida.
Ako je to bio on.
Bilaa sam u drustvu neke lokalne srpske gospodje, ciji muz je finansirao dobar deo projekta oko monografije, pa sam morala da budem ljubazna. Ona je mlela neke gluposti, saputala mi ko je ko u zivotu Temisvara (nisam znala ni ko je ko u zivotu Beograda), a ja sam se grcevito smeskala, jer sam mislila da cu ako skinem osmeh da je posaljem…
Pravo u Transilvaniju da je pojede grof Drakula.

Kisa i moje nove cipele

Stigla sam prerano. Dok sam u umazanoj pekari pijuci losu kafu i jeduci neverovatno ukusnu buhtlu iz koje je curio divan domaci dzem, gledala u pancevacku rusticnu secesiju i provincijski bidermajer gradjevina, razmisljala sam o jednom filmu koji me je ovih dana potpuno dotukao. Melanholija Larsa Fon Trira, cije sam filmove Europu i Kroz talase nekad obozavala do ludila i suza…
Mislila sam o depresiji i melanholiji koje su me obuzimale sve cesce i kojima ni sjajne cipele nisu mogle da pomognu… Mislila sam o junakinjama filma koje na kraju, posto je otac porodice u nemogucnosti da zaustavi propast, izvrsio samoubistvo, ostaju same sa detetom, u suzama, pred sudar sa drugom planetom. I kako u tom filmu, koji je presao svaku granicu ljudskosti, u sustini, nema dalje.
I kako ni u zivotu, ponekad, nema dalje.
Srknula sam jos jedan gutljaj lose kafe, a bozanstveni dzem od nekih divnih bobica mi se slio iz usta na bradu. Polizala sam zalostivo isti. Bio je tako…Nostalgican, taj ukus, da mi je odmah bilo bolje.
Ma nije valjda susret sa odeljkom jednog univerziteta, ravan propasti sveta… Hrabrila sam i bodrila samu sebe, narucujuci i jednu buhtlu sa makom. I ovako je jos bilo, tek svitanje.
Izula sam i cipelu sa noge, koja me je zuljala.Mrzovoljna i sa tezinom u stomaku, kao kakvom povecom pesnicom, izasla sam u odjednom svetlo pancevacko jutro. Bilo je vreme da posetim bivsu fabriku spajalica u cijem prostoru je bio sada departman.
Spajamo ljude, mislila sam ja saljivo, hrabreci se.
Departman je bio za razliku od novopazarskog, prilicno skroman, sto me je prilicno iznenadilo. I gospodin u sivom tergal odelu je izgledao, dosta pristojno, sto je za mene bilo takodje, moram priznati, prijatno iznenadjenje. Pruzio mi je ruku, a onda je usledio sok: imala sam utisak, kada sam pruzila ruku i kada me je uhvatio za istu, da milujem ruznu zmijsku krljust. Stisak nije bio slabiji od Boovog. Ali, Booov je bio leden i velicanstven. Ovaj je bio, leden i uzasan. Zasmrdela je bara oko mene. Kosa mi se digla od uzasa.
Kao da sedim naspram…….licno.
Osetila sam strasnu mucninu i glavobolju.
Gospodinov glas je bio metalan i suskajuci, suv, kao ostra hartija.
Nisu me ponudili ni kafom.
Receno mi je, otprilike, izmedju ostalog ovo: da se nase ministarstvo lepo nosi u tri jebene picke materine, da su oni na Bolonjskom sporazumu i da ih boli k…. za Torinski…I onako ni jedan srpski Univerzitet nije na spisku pet stotina pravih…
Da me ne zavara periferija i fabricki kraj u kome su, te da ce skoro sutra, preci u velelepno zdanje u centru Panceva. I jos: da su ciljevi Internacionalnog mnogo siri, dalekosezniji i ozbiljniji nego sto ja mogu i da zamislim.
„To je vec pitanje dominacije na Balkanu“, skoro je sistao gospodin palacajuci ostrim jezickom izmedju zuba.
Sistanje i skripa su se zaustavili, a gospodin je naglo zacutao. Isto tako je naglo i ustao te se, uz jos jedan jezivi stisak ruke, pozdravio sa mnom. Nestao je takvom brzinom da mi se cinilo da sam samo sanjala. Jedan ruzan san…
Nas ulici sam bila neverovatno brzo, kapirajuci sav znacaj onoga sto se upravo nije desilo.
Ma kakva saradnja i zajednicki interesi…
Nema od Srbije nista…
Nista, kao ni od nasih sporazuma.
Sunce je na ulici nestalo jednako kako se i pojavilo, cule su se sirene koje su nagovestavale visok stepen zagadjenja vazduha. Magla koja je pala, odjednom, bila je tako gusta i tmasta, da sam jedva disala.
Oci su mi se napunile suzama, a pluca smogom.
Ponestajalo mi je vazduha.U toj belini i gluhoti, zazvonio mi je telefon. Bio je to moj zamalo bivsi muz, koji je izgleda imao sjajan osecaj da najnusi… Moj strah, kanda.
Pitao me je nesto banalno, tipa, gde su carape koje sam pre neki dan oprala, ali to je bilo dovoljno da me malo izbaci iz tripa u kome sam, po svemu sudeci bila. Dobro dosla u stvaran svet, Vladislava, rekla sam sama sebi.
Nisam imala pojma gde sam ostavila carape, sto mi se sve cesce desavalo. Da gluposti ostavljam za sobom. Makar to bile i carape nasih sinova.
Makar to bile i carape moga muza za koga i dalje ne znam gde zivi. Da li se to on neprimetno vratio kuci!?
Nemam pojma.
I pojma nemam.
Sa olaksanjem sam usla u dijalog sa njim, pokusavajuci uzaludno da nabodem gde su, do djavola carape.
U glavi mi se muvao malopredjasnji susret, koji je bio tako tipicno faustovski ( Ni djavo nije tako crn, kao sto izgleda) da je licio na jeftin roman.
Do djavola.
Opet sam osetila miris barustine koji se sirio oko mene kao neka nezaustavljiva masna mrlja.
Cini mi se da sam zalutala, gore nego dok sam u Novom Pazaru trazila zgradu Univerziteta.
Odjednom sam shvatila da ne hodam po trotoaru, nego da mi se cipele zavlace u meki pesak dunavske obale.
Osetila sam jak udarac u potiljak.
Oko mene je bio mrkli mrak.Mrak po drugi put… Mislila sam, dok mi je uzasan bol u potiljku parao mozak.  Dok sam se lagano budila, obuzeo me je strasan talas mucnine. Morala sam da povracam. Iz mene je curila vodurina…Verovatno sam povratila pola Dunava, mislila sam, a onda sam opet izgubila svest.
Bila sam u bunilu. Trcala sam kroz neki polumrak, trazeci neke papire, kroz ogromni sivi arhiv.
Kad god bih se priblizila nekom tekstu, obuzimalo me je takvo gadjenje i takav bol u potiljku, da bih morala da se .. probudim, po svemu sudeci.
Ipak, u svemu tome, mada sam mislila da je vrlo moguce da sam mrtva, nije bilo nelagodno. Bilo je relativno mekano i nije bilo mokro. Cula se reka, ali vise kao sum nego kao mesto u kome ja gubim zivot… Sledeci put kada sam se probudila, videla sam da sam u nekakvoj kucici u kojoj je bubnjala pecka i sa cijih drvenih zidova su vislile ribarske mreze.
Pojavio se i moj domacin i spasilac: bio je to nekakav ribar, poput onih na koje sam navikla oko moje kuce na reci.
Trepnula sam i slabasno mu se nasmesila.
On me je pogledao i rekao; „E gospoja, ne vredi se samoubistvo u tvojim godinama. Grehota je. I za boga i za ljude. Imas li Ti gospoja dece i nekog coveka? Nisam nasao nikava dokumenta kod tebe sem nekih pocepanih papircina koje nista ne razumem, sa nekim velikim pecatima…“
Skocila sam iz kreveta ne obracajuci paznju na to da sam bila odevena, po svemu sudeci, samo u gornji deo najbolje domacinove pidzame, koja je smrdela na masinsko ulje, rakiju i duvan, od cega mi je bilo jos gore.
„Pobogu, gde mi je Torinski?“ Vrisnula sam, ocajnicki.
Od naglog skoka, opet mi se zavrtelo u glavi, pa sam iznemoglo pala na krevet.
„Kakav T..orski?“ Pitao je
„Ma sta ste to nasli kod mene?“ Pitala sam tiho jecajuci.
“ Ma evo ovo“ – pokazao mi je on  mokre ostatke Torinskog sporazuma, pocepane na vise delova i umazane nekim zelenim blatom. Odmah sam ih prepoznala.
Izes i Novi Sad i Tursku i Bugarsku i Novi Pazar i Beograd, neutesno sam plakala, znajuci da je ceo posao otisao do djavola, bas kao i ja sama.

Kisa i moje nove cipele

Pogledala sam kroz prozor. Kiša je opet padala. Slusala sam ga, pokusavajuci da odgonetnem koja je moja bedna uloga u ovoj pozorišnoj predstavi u „kojoj se glave i carstva gube“. Mislila sam kako mi je kiša sada saveznik. Spira osecaj gorcine.
Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu večno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu magluštinu od naseg zivota. I kako sam, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajedničkih koraka , imala jasan osecaj zajednistva…Kao kad nekog izgubljenog pronađes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju.

Mehmedspasić je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam delovala nepristojno, mada sam se trudila da gledam smerno, u vrhove svojih cipela…

Kako je monolog isao dalje, nazirala se i moja uloga u ovoj raboti: nametnuti evropske standarde obrazovnom procesu koji se opasno opire evropeizaciji…Na šta bi licilo u krajnjoj liniji, da ekstremni verski vodja, musliman, namece , bez obzira na Univerzitet, ciji je osnivac bio, evropske standarde!?
Trebalo je od Evrope uzeti najbolje sto je davala, provuci to izmedju redova, da se ne primeti. Tiho i necujno. Odatle i žena u celoj priči. Nisam bila bitna ja. Bila sam samo pion, napokon sam shvatila.
Zena nece udarati na sva zvona. Nece biti VAZNA i nametljiva. Nece traziti specijalnu nagradu i biti heroj. Zena ce proci, neumitno i neprimetno, kako prolazimo sve. I niko je nece primetiti…Osim…

Ako ima dobre cipele. I noge. Da iste iznese.

Opet sam pogledala u vrhove mojih.
Da li se to vidi mala mrlja od blata na njima!?
Da li cu proci u ovoj teskoj prici neokaljano?
Ili ce me ona zauvek promeniti?
Ili sam vec promenjena, samo ne vidim to!?

„Evo i Bil Laden je ubijen, ali terorizam u svetu nece nikad! U vojnoj rezidenciji u Karađorđevu pored Bačke Palanke pokojni predsjednici Srbije i Hrvatske su 1991. godine dogovarali podijelu Bosne i Hercegovine. A sad…Vidite sta imamo sad!“ Slavobitno je uskliknuo moj vrli sagovornik. „Svi znamo da je proces evropskih integracija zemalja regije od izuzetne važnosti, kao i da je regionalna saradnja neophodan preduslov uspjeha tih integracija. Ipak, nepravda koja je napravljena Bosnjacima i Albancima Belinskim kongresom, pocela je da se ispravlja. Bosne je bilo prije Srbije i CG, a o Hrvatskoj da i ne govorimo. Bit ce Bosne i Bosnjaka, a i Sandzaka u Bosni, to dobro upamtite. Ne zaboravimo da je skoro deset miliona Bosnjaka u Turskoj i da jos mnogi cuvaju svoje tapije i da je Bosna, Sandzak i veliki dio Srbije gruntovno Bosnjacki.“
„Uz duzno postovanje…“ Krenula sam da se meskoljim, prilicno oborena sa nogu, iako sam sedela, ovim predavanjem.
Nije mi dopustio komentar:“Jedan musliman ne moze imati drugi cilj osim Alahovog zadovoljstva. Ostalo su sve sredstva. Ipak, a ovo ne kazem prvi put – ono što se događalo na trgu u Kairu moglo bi lako da se dogodi na Trgu Isa-bega u Novom Pazaru ili na Trgu Republike u Beogradu. Balkan je zemlja Ilira, pa nije samo njihovo do Nisa, nego do Dunava i Save, a Bosnjaci su potomci tih drevnih balkanaca.
Vi Srbi ocekujte egzodus i seobu, jer dosta ste zla nanijeli narodima sa Balkana…“
Zastao je, nasmesivsi se:“Ipak, nisam ni malo dzentlmen. Sta bi ste popili?“
Bilo mi je muka po ko zna koji put…
Sta bre da pijem, kad su mi najavljene Seobe, po ko zna koji put u nacionalnoj istoriji.
Samo sam mahnula rukom, sto je u ovom svetu ocito imalo neko drugo znacenje.
Gorila je otvorio vrata, na kojima je stajao kelner sa neverovatno šarolikim posluzenjem. Slatko u svim oblicima – tulumbe, baklave, tufahije, orasnice…
Too much sugar…
Pomislila sam.

Sedela sam i jela kolace. Pocelo je kao da ne ispadnem nepristojna… Jedan mi je iscurio na moje decentno i eklektično crnilo. Sa sve orasima.
Setila sam se kako sam se napila sa Hamzom. Sta je to sa mnom i sa muslimanima u Srbiji??? Navode me na prežderavanje.

Sedela sam, slušala i umesto knedli, gutala te teške i lepljive slatkiše koje odavno ne volim…
Gospodin je bio opasno iznenadjen mojim apetititom. Valjda je naucio na novopazarske bule koje sigurno pred muskarcem usta nisu otvarale, osim u nekim prilikama…
Sa čeznjom sam se setila studentskih dana, kada smo sa ovakvim slatkisšima mlatili po finom afganistancu.
Morala sam nešto da kažem:“Uvazeni gospodine“, nakasljala sam se pročistivši grlo od meda – “ da je sinoc bilo autobusa, ne bih ni bila sa Vama ovde na razgovoru…Molim Vas“…
Htela sam jos da kazem da skrati priču, pa da krenem mojoj kuci, ali se on slatko nasmejao: „Pa šta Vi mislite gde ste?! Pa mi imamo bolje veze do Beograda nego Ovča, Borča i Crvenka koji su samo sa druge strane pančevackog mosta. Autobus, moja Vladislava, za Beograd ide na svaki sat, nego sam hteo da Vas vidim…Jos se prepricava dogodovština o vama i onoj zmijurini u Turskoj. Ah, tako ste me nasmejali…Kako se ono zvala zmija!?“
„Bo“, procedila sam kroz zube, potpuno ponizena, trpajuci jos jedan zalogaj baklave u usta. Pogledala sam cipele. Bile su umazane od meda koji je, ko zna kako, kapljao sa kolaca. Odlučila sam da kad dodjem kuci sve sa sebe bacim u kantu za djubre. I vise se ne osvrćem.
Kako je poceo da se smeje, tako je i prestao. Pogled mu je sve vreme bio zlurad i potcenjujuci, sa malom dozom dosade. Osecala sam se kao Ahmet Nurudin kad ide da moli milost za brata, a svi od kojih ista zavisi, gledaju kroz njega kao kroz staklo.
„Ustvari, imam zadatak za Vas, Vladislava. Inače, ne brinite za povratak. Vratice Vas Goran. Poznajete ga, zar ne?“ Upitao je vise retorski, nego zainteresovano.
Klimnula sam glavom, pomireno.
„Treba da uz Torinski, koji Vam je vraćen, dodate i klauzulu koja ce zadovoljiti nas Bošnjake u svim carstvima…Ona je spremna. Ne treba da Vam kazem, od kolikog je znacaja, da tih par recenica provucete u Ministarstvu…“
Htela sam da prokomentarišem, ali sam zaustavljena jednim pokretom njegove obrve… „Znate da Vasa vlada sve vise zavisi od Turske drzave, i ekonomski i kulturno…Klauzula je pripremljena u Turskoj. Nismo hteli da namecemo sporazum, pa smo pustili da sve izgleda kao kradja.. Da se sve resi tiho i bez buke. Kada je o obrazovanju mladih reč, svi smo osetljivi…Izraziti i radikalni sledbenici bi se ljutili da uzimam ista iz Evrope…A ja nisam tako kratkovid…Treba uzimati sa svih strana…a to kazite ministru. Neka to izgleda kao potez dobre volje Srbije…I svi cemo biti zadovoljni…“
Naglo je ustao, sto je bio jasan znak da je audiencija, sada je bilo jasno da je o tome reč, gotova.
Njegov čuvar mi je otvorio vrata i ja sam sva ulepljena, otpuštena.
„Samo idite do recepcije, tamo Vas čeka dokument“. Rekao mi je gorila naprslim glasom.
Gospodin Mehmedspasic je vec bio zaronio u neke papire, jedva mi klimnuvsi glavom na pozdrav.
Na recepciji sam dobila kovertu i komentar, da me auto čeka na prilazu zgradi.
Sve je bilo organizovano savršeno.
Kiša je stala, a magla se davno povukla. To sam videla i kroz prozor prijemne sobe.
Išla sam u mojim umazanim cipelama ka Goranu, koji je polušeretski, poluzabrinuto, izvirivao kroz prozor: „Pravo za Beograd, a?“
„A moje stvari?“
„Ma sve sam Ti spakovao. Sedaj! Idemo kuci!“
„Za Beograd“.

Pomislila sam sa olaksanjem.

Kisa i moje nove cipele

Vozac me je vozio svega par minuta, srecom. Ostavio me je ispred hotela i rekao da je susret sa Gospodinom zakazan za dva popodne. I da budem tacna. Posto isti ne trpi netacne.
Ako nista drugo, u ovom vetrovitom i vlaznom jutru, bar sam imala pristojan smestaj. Hotel sa cetiri zvezdice, nekog „hiljadu i jedna noc“ imena, ne, ustvari imena Tadz, je bar po izgledu mogao da zadovolji potrebu za toplinom i udobnoscu. No, cim sam se prijavila i usla u sobu, jedva odlozila kofer, zazvonio je telefon. Informacija koju sam dobila me je bacila u letargiju. Gospodin je, zbog vanredne situacije u Prepolju, u kome je bila strasna poplava, otisao u isti, bivsi „zvezda vodilja“ celog Sandzackog kraja. Shodno tome, sastanak je odlozen. Bicu kasnije obavestena kada ce mi biti uprilicen.
Iskreno, navukla sam se na ovaj posao. Bivao mi je sve znacajniji i znacajniji. Zivot je dobio novi ukus i boju. Bila sam skoro razocarana sto mozda necu upoznati cuvenog i opasnog Mehmedspasica. No, sada sam bila u Novom Pazaru, za koji nisam imala predstave, sta moze da mi ponudi. Mozda malo orijentalnog smeka u nekom svilenom komadu, sladila sam se.
Taman sam se istusirala, sto sam vise ucinila iz dosade nego iz potrebe, kada je opet zazvonio telefon.
Pomislila sam, da mi ipak zakazuju sastanak sa Mehmedspasicem…
Bila je to recepcionerka, koja me je razgaljeno pitala da li sam voljna da primim jednu posetu u sobi,ili cu sici u restoran, na branc sa istim.
Bila sam ne malo iznenadjena, obzirom da mi komsija u Zemunu nije nista vise zakazao od sada se pokazalo, eventualnog susreta sa covekom koji je bio i dekan, izmedju ostalog, Internacionalnog univeziteta. Posebno me je iritirao ton kojim mi se obracala.
„Ne ocekujem nikakvu posetu“. Hladno sam rekla.
„Da, gospodin je rekao da mogu da ocekujem od Vas takav odgovor. Gospodin je rekao i da ne prihvata ne. I da cete se prijatno iznenaditi. I da se odlicno poznajete“…Poverljivo je dodala:“Ne odbijajte ovo, ni slucajno, kakav je…Ahhh“.
Sada sam bila vec radoznala.“Ok. Silazim za 15 minuta. Recite to gospodinu…“
„Necete se razocarati“, zadovoljno je mljacnula recepcionarka.“Dovidjenja i hvala.“
Ovlas sam se prosusila, obzirom da je u hotelu bilo prilicno toplo. Navukla moje bele pantalone od pune svile i jedan mali bez demperic i sisla dole, u hotelski lobi.
„Gorane!“ Vec sam ne razmisljajuci uletala u zagrljaj najsladjeg tajnog agenta na svetu.
„Gorane, wow covece. Mislila sam da si gotov!“ Sad mi je bilo jasno mljackanje recepcionerke.
Bio je to Goran u svoj svojoj velicini i sjaju. Za razliku od mutnog osmeha kojim me
je castio u Bugarskoj i Turskoj, ovo je bio najlepsi osmeh koji sam videla od kada sam u ovoj avanturi. Osmeh topao i prijateljski, iskren i tek, tek pomalo maciji, vuciji i …seksiji…
Nisam se suzdrzavala, postavljala sam sva pitanja koja su mi pala na pamet.
Uz tost, pekmez i sok od pomorandze, tople buhtle i pecena jaja, Goran je smireno i strpljivo odgovarao, sve vreme me siroko gledajuci.
„E klinac, ne gledaj me tako, ja sam zena u godinama.“
Pomislila sam ja crveneci kao bulka, sto mi bas nije bilo svojstveno.
Ni takve misli, ni da crvenim, da obrazlozim.
Sustina je bila, da ne davim, u tome da je Goran mene svesno stavio u opasnost(!?), ne ocekujuci naravno, da cu se uopste susresti sa zmijurinom.
Sustina je i bila u tome da ekstremisti ukradu sporazum, jer je to bio nacin da se isti pocne sprovoditi i na njihovim evroazijskim prostorima. A ko bi torinski mogao da ukrade nekoj zvanicnoj delegaciji? Ili nekom frajeru Goranovog kalibra. Bila sam kukavicije jaje i kolateralna steta. Kroz salu sam rekla, da sam onda misiju ispunila u potpunosti…
Sto je bila potpuna istina.
Uz kafu, Goran mi je na sto tresnuo i jednu kovertu. Uzela sam je radoznalo zavirujuci u nju. Bila sam milioniti put iznenadjena! Torinski je bio u mojim rukama.
Najzad!“Slusaj“, nastavio je Goran, dok sam ja proveravala da li je ceo dokument u mojim rukama,“nisam hteo da te ponovo upetljavamo u ovu pricu…Mislim da je ovde bas opasno za Tebe. Ali su insistirali..Kao Ti si jedina u toku…A tvoj drugar Hamza je rekao, da zna da si zilavija nego sto izgledas. Da li Te on bas dobro poznaje?“
Upitao je Goran, ucinilo mi se, radoznalo.
Pocela sam da se zabavljam, u svoj ozbiljnosti situacije. „Cekaj, cekaj, kakvo je to pitanje!?“ Upitala sam, toboze uvredjeno.
Zatreptao je jedva vidljivo, krajickom oka…
Hm!?
„Nemoj da se ljutis…“
„Ma, ne ljutim se. Sta ti je. Isli smo samo zajedno na studije. I to je sve. Ali smo se nekada intenzivno druzili. Nisam spavala sa njim, ako te to interesuje“.
Osetila sam gorcinu. Vise se interesuje za moje zdravlje medjunarodni spijun gvozdena srca, nego moj muz. Oneraspolozila sam se i pogledala na mesto gde mi je do nedavno stajala burma.
Jedan dan, dok sam kuvala vodu za nesicu u kuvalu, isto mi je eksplodiralo u ruci. Valjda je doslo do nekakvog kratkog spoja, sta li.. Osetila sam uzasan bol, a burma mi je gorela. Jedva sam je skinula sa ruke. Zlato se na jednom mestu istopilo i napravilo mi mali oziljak. Burma je ostala upropastena. Simbolicno, licilo je to na razvod braka.
I onda neka neko ne kaze da zivot ne pise romane!
„I sta ti to znaci, da je u sred Srbije opasno za mene? Pobogu, zamalo me nije udavila onolika zmijurina. U Novom Sadu me mal nisu pregazili, u Bugarskoj su pucali na nas. Sta ti to znaci, stvarno, reci mi!?“
„Ih, ovde je mnogo zlih sila upetljano. Moze mrak da Te proguta na nebrojeno mnogo nacina.“ Zabrinuto je komentarisao Goran.“No, sad si Tu…Moram da idem, imam jos neka posla ovde, ali veceras cemo se videti, ako zelis. Izveo bih Te na veceru..Da proslavimo ponovni susret…“
„I da mi ispricas, odakle Ti Torinski…“Dodala sam ja.
„Ok. I da Ti ispricam…Ali Te molim, da ne izlazis u grad…Ne znas u koje kafice svracaju Srbi, pa da se ne nadjes u neprijatnoj situaciji.“
„Ej,covece u Turskoj si me pustio…“
„Slusaj,“ prekinuo me je zapovedno.“Samo me poslusaj. Hoces li moci?“
„Hocu“.
„Obecavas?“
„Obecavam“,rekoh rezignirano.
Poljubio me je nezno u obraz i odjezdio u dan.
E. E. E.
Eto sad!?
Sta je ovo!?
Malteski soko!?
Romansa!?
Srednje godine!?
Muz koga nema!?
Ostala sam u restoranu i narucila jedan viski, da malo razmislim.
Nehotice, slusala sam razgovor dvojice gostiju za sankom:
„Milica. Moja majka je Milica“. Govorio je jedan zajapureno.
„Ma koja Milica. Mersiha, jadan ne bio. Stvarno ti fali daska u glavi. Mi sandzaklije moramo znati da nam je Alah dao jednu priliku da se opametimo i pratimo naseg vodju“
Tu je pomenuo prezime mog sutrasnjeg domacina…Lecnula sam se i naculjila usi. Mozda je Goran bio u pravu.
Sta kog djavola trazim u Novom Pazaru!?
„Moramo da shvatimo da pisemo sami nasu istoriju, ne da nam je pisu komsije Srbi. Doslo je vreme da mirnim putem ostvarimo hiljadugodisnje snove. A to je da se oslobodimo smrtonosnog zagrljaja Srbije. Ej, nema nas kao naroda u Ustavu! I deca nam uce o sv. Savi!“
„Jadan, sta zboris. Sta bi Ti, da Srbije za fildzan ostane?“ Crven je u licu bio onaj sa majkom Milicom.
„Ma, neka je za fildzan ostane, bas me briga“. Dodao je ovaj drugi mirno.
Srucila sam viski niz grlo i odjurila u sobu.
Goran je bio u pravu.
Ma,kakva vecera sa njim.
Imam sporazum, palim za Beograd.
Okrenula sam broj recepcije i zamolila ljubaznu recepcionarku, da me poveze sa autobuskom stanicom. Ona naravno, nije odolela da ne prokomentarise moj susret sa Goranom, uz pitanje nisam li se valjda razocarala?! Sta li!?
Razocarenje je usledilo: Autobus sam imala tek sutra, sto je znacilo da moram da prenocim u Tadzu. Moram reci da ne znam da li sam bila uplasenija zbog skorog susreta sa Goranom, ili zbog boravka u Pazaru.
Ej, Srbijo, medju sljivama…

Kisa i moje nove cipele

Onur je bio neverovatno zgodan muskarac u najboljim cetrdesetim. Visok, plav i misicav. Preplanuo i suzdrzan. Otmen i dalek. Kakvi su ovo vikinski turci!? Zijala sam u njega, opcinjena, dok me Goran pomalo zlobno nije munuo u ledja. Navikao je da zene obicno zure tako u njega. Uz najsladji osmeh sam kroz zube prosistala da je Onur taman moja generacija i da nema smisla da se duri, ionako je mnogo mladji od mene.

Onur se slatko nasmejao uz komentar, na dosta dobrom srpskom, da ne vredi da sapucem, jer odlicno razume nas jezik. Naravno da mi nije odgovorio na pitanje da li se mozda skolovao kod nas, u Srbiji. Samo je lenjo i ledeno presao preko pitanja.

Ah ti muslimani!

Kako samo umeju da precute stvari.

To im je verovatno u krvi vekovima.

Setila sam se Mosta na Zepi.

„U cutanju je sigurnost…“

Ili svilen gajtan.

Skolovao, moje dupe. Izgledao je kao Danijel Krejg u poslednjoj verziji 007. Sigurno je to i bio. 007, a ne glumac, mislim.

Rekao mi je, dok su baklje obasjavale divno vece u kampusu i goste prijema da proeropski orijentisani krugovi u intelektualnim krugovima Turske, traze da se u procese integracije ukljuce i ekstremisticke grupe na Univerzitetu. Rekao mi je da u te ekstremisticke grupe ne moze da tek tako udje zena, ma kako sjajan operativac bila.

Operativac!?

Ja!?

Sta Onur misli, da smo od iste fele!?

Sta, zar pocinjem da licim na agenta!?

Sa tugom i zebnjom sam pomislila na voljenog muza i slatke moje sinove.

Rekao mi je da sledeceg dana grupa profesora koja se zalaze za vracanje starih, proislamistickih vrednosti ima druzenje u jednom akva parku u blizini Ismira i da je to moja sansa da im se priblizim.

Rekao mi je da Turska kao regionalna sila vri na razmedji prozimanja dveju kultura i religija i da je bolje da su poslali nekog muskarca sa Balkana za ovaj posao…

Bila sam bas zabinuta.

Pitala sam ga imam li izbora i zaista, zasto nisu poslali nekog drugog za taj posao?!

Bila sam groznicava.

Rekao je:“ To ste trebali da se dogovorite sa Hamzom, na sastanku u Beogradu“

Odjednom sam se sledila.

Skoro pa nisam mogla da verujem. Setila sam se da mi je Hamza, kada sam ga kao devojka odbila rekao:“ Osveticu Ti se, kad tad. Kad tad… Kad tad…“

Pa sta je ovo!?

Sad sam i fatalna zenska!?

Sta!?

Stigla me je ledena ruka osvete posle koliko!?

Skoro dvadeset godina?

Nazalost, to nije bila jedina ledena ruka koja me je cekala sledeceg dana.

Da sam znala, MOMENTALNO bi se vratila kuci i na kolenima molila muza za oprostaj.

Mada nista nisam bila kriva. Ni dalje.

Dakle, imala sam imena i mesto.

Onur mi je dalje rekao, kako ce sutra taj park biti otvoren samo za goste univerziteta i da su meni, posto u tim krugovima nema mesta za zene, obezbedili mesto medju zabavljacicama.

Kriticki me je je odmerio, sto nije bilo ni malo prijatno.

„Preniski ste i nemate nikakvu zadnjicu. Kosa vam nije dovoljno raskosna, ali moracete da prodjete. I ovako cete biti kostimirani.“

„Kakvi kostimi, kakve zabavljacice!?“

Videla sam krajickom oka da Goran pocinje da uziva u situaciji u kojoj sam se nasla.

Operativac ili ne, ipak je on bio muskarac kome nisam posvecivala dovoljno paznje.

„Samo ponesite primerak torinskog i nista ne brinite. Ima ko da Vas doceka u parku. A sad uzivajte u veceri“. Lako se naklonivsi, Onur nas je napustio, a dr Suki nam se prikljucio, bivsi za vreme ovog razgovora, na pristojnoj udaljenosti.

Pretpostavljam da je prijem bio bozanstven. Sav treperav, beo i raskosan. Upoznala sam citav niz znacajnih turskih intelektualaca, od kojih su neki stigli cak iz Ankare.

Nije mi bilo ni do cega. Odjednom mi se samo neodoljivo spavalo.

Sledeceg jutra Onur je poslao auto po mene. Goran je ostao u kampusu. Ponasao se prilicno nonsalantno, mahnuivsi mi sa bazena u kome je vec oblikovao svoje savrsene misice. Pitala sam se, kako me tako slobodno pusta da mlatim po Turskoj!? Valjda je mislio da mi se u akva parku nista ne moze desiti, sem da slomim vrat na nekom toboganu, kiselo sam se tesila.

Auto je grabio po sjajnim putevima Turske, kao neka mocna azdaja. Vozac je bio neki usporen turcin, koji me nije ni pogledao.

Odmah po dolasku u park, pocela sam da osecam mucninu. Pomislila sam da je to od previse caja koje sam nervozno, tog jutra stukla u sebe.

Docekala me je prelepa porcelanska plavusa, sa ogromnim vestackim trepavicama, sjajnim manikirom i finim pirsingom u pupku i na obrvi.Podigla je obrvu ironicno kada me je videla i pocela da po svemu sudeci psuje na nekom od severnjackih jezika. Nisam mogla da ukapiram na kom; obratila mi se na iskvarerenom engleskom, cak mi se ni ne prestavivsi:“ Boze, sta mi sve nece poslati ovih dana!? Koliko Ti zeno, uopste imas godina!? Ma oni stvarno nisu normalni, da salju moju mamu na ovakav zadatak!? Ima da se zalim centrali, pa mi nece praviti ovakva sr… Shit! Shit! Shit! Ali, sta cu sa Tobom, gospode boze!?“ Poslednja recenica je inace bila prva upucena meni licno.

„Ma, vrati me kuci“, rekoh ja zlobno, na odlicnom engleskom.“Osim toga, nisam Tvoja mama.“

A onda na cistom srpskom:“Jebi se.“

Pogledala me je ispod oka i rekla na losem srpskom „Oho, mala je sa Balkana. Matorka ima stila, nema sta. Ali kod nas igracice ne govore.Tako – ssshhh.“ Prosiktala je na kraju kao zmijurina.

Nastavila je na engleskom:“ Evo Ti perika i kostim. Suvise si mala i matora da bi igrala sa nasim lepoticama. Nemoj da se ljutis. Dobro si ti parce za Tvoje godine. Samo su nase devojcice dvadesetogodisnjakinje…A Ti nisi…Hm…Ne mozes se muvati ovuda tako. Treba da se priblizis izuzetno vaznim ljudima. Stavi veo obavezno. I tu periku. Kosa Ti je uzasna. Jedino mozes da prodjes sa Boom. Da, dacu ti Boa. On ce sakriti Tvoje nedostatke…“

Strpala mi je kostim i periku u ruke i pocela da me bukvalno vuce ka sluzbenim prsotorijama.

Toliko je bila brza i zestoka da sam jedva uspela da se obazrem oko sebe.

Park je bio po svemu sudeci ogroman, sa svim neverovatnim plasticnim sadrzajima koje jedan takav objekat ( koga su inace reklamirali kao najbolji na svetu uz floridske ) moze da ima. Videla sam u prolazu da su cak imali i one ribice sto vam rade piling peta. Pocela sam da vucem plavokosu prema toj ponudi, unapred se radujuci sto cu imati takvu relaksaciju i ulepsavanje, kao stvorenu za moje zamamne manolice, cije se perje osusilo od bugarske avanture.

Pogledala me je sokirano:“ Slusaj, ponasas se krajnje neprofesionalno. Zar nisi prosla obuku? Nema zabave na zadatku. Ovde mozes jedino da se povuces na intimno druzenje sa nekim od klijenata“.“

Sad mi je bilo dosta; urlala sam. „Ma kakvi klijenti, to je glupost. Znas li Ti uopste ko sam ja i ko su oni!? Profesori…A ja.. Minist…“

Presekla me je ledeno: “ Ovo je zabavni park, a Ti si na zadatku. Na kakvom, to nije moja briga. Ne pitam i ne interesuje me. Ulazi i oblaci se. Onda cu te odvesti do Booa „.

Pogledala sam kostim i papucice i najezila se.

Velovi, dimije, neko jelece.

Uvek sam mrzela folklor!

Satenske papucice sa dukatima i perlicama.

Fuj!

Plava perika!!!

Ali ja mrzim plavuse!!!

Znate onaj vic:“ – Sta je crni pramen u kosi farbane plavuse?

  • Znak nade“

Toliko.

Obukla sam se. Osecala sam se kao u vodvilju.

Ili jos gore.

Groteskno.

Izasla sam pokunjeno iz kabine, nemocno pokazujuci na sebe.

I moja domacica je bila sokirana kada me je videla:“ Dobro, dobro, ovo zaista nije za tebe. Promenicemo stil… Ali sta drugo moze da ide sa Booom.“ U kancelariji je bilo more kostima…

Pocela je da pretura.

„Probaj ovo,“ rekla mi je pomirljivim glasom, valjda omeksala pred mojom nezgrapnoscu.

„Nisi ti kriva. E, ko nam ovo uvali, svaka mu cast. I meni Tebe i Tebi ovaj zadatak..“

Kostim je bio neverovatan. Neka zlatasta krljust u osnovi koja se presijavala u svim duginim bojama. Bio je lak kao pero i prijanjao je uz kozu kao carapa. Morala sam da bi se uvukla u njega da skinem sve do gola. Ipak, dizao je i grudi i guzu. Pokrio mi je i glavu, tako da je iz njega virilo samo lice. I za njega sam dobila neku masku. Za oci. Gledala sam se hipnotisano u ogledalo…Izgledala sam kao mala zmija.

Pocela sam da se jezim, posto sam u detinjstvu imala samo dve nocne more. Jedna je bila sa razbijenim ogledalima u kojima nikako ne mogu da vidim svoj odraz, a druga sa klupkom zmija koje mi naleze na grudi. I ja umirem, a nikog nema da mi pomogne…

Izasla sam iz kabine. Barbika me je pogledala zadovoljno: „Eto sta radi skupocen kostim “

Upitala sam je, od cega je, kao hipnotisana gladeci samu sebe u istom…

„Jedan jedini komad zmije, draga, od cega bi bio. Zamisli koliko To cudo na Tebi vredi…Rekose najveca anakonda ikad ulovljena..Na crnom trzistu, naravno. Ne one za Animal planet. Smejurije. Meni su krojacice od ostataka napravile malu haljinu. Najseksi komad koji imam, veruj mi. Oblacim je samo za mog glavnog klijenta…“

Sta, riba je i prostitutka!?

Zinula sam, po ko zna koji put, u shoku.

„Pa sta mislis. Kako bi drugacije bila operativka. Najstariji zanat i dalje otvara mnoga vrata u ovom muskom svetu.“ Promrmljala je, bez previse odusevljenja. Procistila je grlo, uzdahnula i rekla : „Vreme je da te upoznam sa Booom.“

„Who is Boo?“ Upitala sam sa zebnjom.

Kisa i moje nove cipele

Turska je spektakularna. Velika i mocna drzava. Dobri putevi. Odlicni trzni centri. Goran je odmah morao da stane u jednom ogromnom, uz put, da kupim neke letnje sandalice, obzirom da sam u Bugarskoj skoro upropastila one lepotice. Nisam se zadrzavala, bukvalno sam zgrabila prve simpaticne u nekoj finoj boji mora. Kupila sam i nekoliko pari starki – one uvek dobro dodju. Po par crnih za decake i jedne vesele za mene. Gde idemo, pretpostavljala sam da cemo obici i neku arheolosku iskopinu na kojima lezi ovaj deo Turske. Valjda ce nas domacini odvesti do Efesa, ili bar Pergama, nadala sam se. Kupila sam i jedne papucice i jedne gumene sandale, ako budem imala vremena da se zamocim negde u zanosno Egejsko more.
Kampus Univerziteta je bio ogroman, kao uostalom i sve drugo u mocnom Otomanskom principatu. U samom Ismiru ima tri drzavna i tri privatna univerziteta. Ovaj je bio najotvoreniji i jedan od najuticajnijih. Prozapadnjacki orijentisan, to sam shvatila jos pri brifingu kom me je Ministar u Beogradu izlozio.
Smesteni smo bili u kampusu koji moze da primi, kasnije sam saznala, citajuci univerzitetske brosure, 6000 studenata. Sam Ege ima 40000 studenata! Ima jedanaest fakulteta, pet koledza, osam strucno obrazovnih skola, sedam instituta i dvadeset i jedan istrazivacki centar!
Srecom, bilo je leto, pa su studenti mahom bili odsutni. Umesto njih, vrilo je od multimedijalnih umetnika svih vrsta, koji su u Smirni bili na nekom festivalu. Bilo je divno, puno muzike, mladosti, lepote i smeha. Mogla sam tu slobodno da letujem, jer je kampus imao odlicne bazene, kad mi je vec onako neslavno propao Sorento. Nije mi trebao niko.
Niko.
Boje: zelena, plava, zuta, narandzasta.
Mirisi: secera, oleandra, limunova, pomorandzi, bosiljka, hibiskusa, vanile i cimeta…Orasnica, baklava i tulumbi.
Kao sto sam rekla, nikakav susret sa dekanom ili nekim iz vise hijerarhije ove kuce nije bio moguc. Docekao nas je jedan od mladih senatora, odveo na obilan i odlican rucak u kantinu, dogovorio nacrt sporazuma u primeni u kancelariji sa mnom, gde smo popili i jedan tradicionalni caj dobrodoslice…I…To je bilo to.
Kada sam ja skoro u sali, napomenula kako su me docekali u Blagoevgradu, dr Suki, se pomalo prezrivo nasmejao, gladeci svoje dobro izbrijano lice:“Vi balkanci od svega pravite predstavu. Vi ste mali zalogaj za nas. Ovaj univerzitet crpi resurse celog sveta. Vi ste samo jedan mali kamencic tog mozaika.Ni sad se ne bi bavili Vama da ne idu izbori i da nasa vlast ne planira posetu Beogradu. Znate, gospodjo Vladislava, sve je politika. I obrazovanje je politika. Veceras cete upoznati neke od nasih cuvenih profesora na prijemu na koji ste pozvani, povodom otvaranja letnjeg festivala. Obucite belo. To je tema party. Docicu po Vas i vaseg pratioca u 21.00″
Dok sam se spremala za party, zeljno sam iscitavala brosuru dalje; zaboga, imaju fakultete i za ribarstvo, solarnu energiju, nuklearne nauke, administraciju!
Sta bi mi trebali da imamo?
Kakvu katedru na beogradskom?
U cemu ne oskudevamo?
U neradnistvu i megalomaniji?
Osetila sam se malom i bezvrednom, a trebalo je nazvati novu vezu u Turskoj, Onura. Iselio se. Samo je presekao. Otisao. Ni rec nije rekao…
A dolazi zima…
Boze, vapi nevernica iz mene, kako cu preziveti neljubljena…
Sinovi celu pricu dozivljavaju kao krizu srednjih godina. Stariji, sa blagom tugom, mladji sa malom ljutnjom… Dobro je sto su dovoljno odrasli.
A ja, vecna devojcica, primila sam nam u kucu jednog malog Ukrajinca. Sad imam tri sina. Utesno je, a i dusa manje boli. Zove se Dima, ima oooogromne oci, topao osmeh i duge i vitke udove. Plavusan, lepo i uredno osisan. Mama osim njega ima i cerku. Tata im je umro kada je Dima imao sedam godina, a sestrica jednu. Sada ima trinaest. Dosao je u Beograd na Radost Evrope, deciji festival koji sam ja jos kao devojcica obozavala. Obzirom da je nasa kuca vrila od tri kceri, moja mama nikada nije zelela da primimo neko dete.
Tako sam ja uvek pocetkom oktobra bezuspesno sanjala daljine.
Kao zena uvek pre svega okrenuta svojoj porodici, nisam do ove godine ni razmisljala van porodicnih okvira. Dimin dolazak me je potakao; nas troje smo se pitali kako cemo razgovarati sa malim decakom, ako ne zna ruski ili engleski. Koji je to jezik? Ukrajinski? I kako izgledaju Ukrajinci, uopste?
Onda je stigao Dima. Na naciscem ruskom, koji ja inace odlicno govorim , a i nasi decaci natucaju, rekao je za nas stan da je lep i ogroman (iako to realno i nije) i da se u Ukrajini zivi mnogo skromnije…Premotavala sam po glavi. Gas, narandzasta revolucija, Julija Timosenko…Kijev…
Moj stariji sin se nasmesio, onako mocan i misicav, gibak kao mladi bog i crni panter i rekao, sto me je iznenadilo, da smo i mi, kao Ukrajinci, imali inflaciju, i da je zivot u nasem domu cist privid. I da mi srbi mnogo teze zivimo. I da njegova mama (na sta sam ja pocrvenela) carobnim stapicem uspeva da postigne taj privid.
Toliko sam bila iznenadjena njegovim pohvalama i lucidnim komentarima, da sam ga, zanemarivsi diplomatiju, odmah upitala, odakle zna za inflaciju u Ukrajini…Pogledao me je ispod njegovih obrvuski koje je nasledio od pokojnog svekra i rekao : „Mama, pa ja uvek sve znam…A i odavno nisam mali. A i secam se kako si mladjem bratu prala pelene rucno u devedesestim…A i citao sam. I imam prijatelje u celom svetu…I sta Ti mislis uopste o meni!?“
Dakle, Dimin dolazak me je potakao da odjednom, u uzasnom delicu, shvatim koliko je cela istocna Evropa krvarila u prethodnim decenijama. I koliko svi licimo jedni na druge. I mi u bivsim SFRJ, sa istim, a tako razlicitim jezicima i svi narodi ispali iz nekada mocnog SSSR.
Ovi mutni jesenji dani i suskavo lisce pod nogama napravise od mene filozofa.
I nekakvog, po svemu sudeci, nostalgicara…
Ipak, raskosna jesen od Beograda pravi geto. Nazalost.
Gradski prevoz koji kasni, kolone automobila u kojima sedi po jedan sebicni srbin..I guzve, guzve, guzve.
Prodavnice u kojima nema mleka, pa secera, pa ulje iz robnih rezervi.
I beda, opet.
Moram sebi kupiti jedne crvene cizme, gumene, za dugacka hodanja po gradu koji polako gubi trku.
Sa vremenom, Evropom, sa mnom.

A jos nisam nazvala Onura…

Kisa i moje nove cipele

„I sta kazes na poklon?“ snishodljivo me je pitao dr Kupus, kada smo se napokon susreli na ovom prijemu…“Lepo sam ti rekao samo da se drzis mene i sve ce da bude kao podmazano“, nastavio je radoznalo, zavirujuci bezuspesno u crno-crvenu plisanu kesicu. Kada je shvatio da mu necu uciniti to zadovoljstvo i pokazati mu neverovatni i skupoceni poklon koji sam dobila od Todorova, kao debelo, razmazeno dete mi je pruzio svoj sat na uvid. „A vidi sto sam ja dobio sat pre neku godinu od domacina. Pravi Patek..“
Prekinula sam ga zustro :“A zato ti ucestvujes u akciji, zbog poklona?“
„Naravno, draga moja. Pa, sta mislis, da je doktorska titula dovoljna? Znas koliko bi mi vremena trebalo da dobijem profesorsko zvanje u Beogradu, bez porodicnog nasledstva!?“
„O cemu pricas covece, kakvog nasledstva!?“ Bila sam ga sita, vise nego na postdiplomskim.
„Ma o ocu profesoru. Bez tog nasledstva, zenska glavo. Dva zivota i tri doktorata, draga, najmanje. Ovako, precicom, mozda i stignem do zvanja. A onda se necu zadovoljavati satovima, ma kako zlatni bili, videces.“
Bila sam zgadjena, kao i uvek u njegovom prisustvu. Bila sam cak spremna da mu oprostim sto me je umesao u ovako opasnu rabotu, dok sam ceo proces posmatrala kao nesto sto ima veze, pa hajde da kazem – sa „nacionalnim interesima“, ali ovi njegovi, licni i sebicni…Uvek su mi bili strani…Ispod nivoa. Ispod svakog nivoa.
Bila sam premorena i zeljna sna i najmanje sto mi je trebalo bio je Kupus. Osvrtala sam se da vidim gde je Goran, jer mi je negde stavljeno do znanja da je moj dalji boravak na prijemu pitanje moje slobodne volje i izbora.
„Imas li nesto da mi kazes, ja bih na spavanje?“ upitala sam Kupusa zlovoljno.
„Ah, pa ne vrti se svet oko tebe, Vladislava. Ja sam zadatak sa tobom zavrsio time sto sam te upleo u ovu pricu. Ovde sam zbog mojih interesa. Mozda uleti kakva vanredna katedra za mene!“
To mi je dovikivao, trceci da se pozdravi sa nekim , pretpostavljala sam, vaznim clanom bugarske intelektualne zajednice. Njegova uloga u ovoj prici je bila zavrsena.
Goran mi je prisao sa ledja.
„Jeste li spremni za poletanje, gospodjo?“ upitao je polusaljivim, poluzabrinutim glasom: „Pilot je spreman, a mi bi sutra trebali da krenemo za Tursku. Mislim da ste ovde zavrsili posao? Zar ne?“
„Da, jesmo“, rekoh ja uzdisuci.
„Hajdemo na spavanje, ovo je bio dugacak dan…

„Srdžbu mi, boginjo, pjevaj Ahileja, Peleju sina
Pogubnu, kojano zada Ahejcima tisuću jada,
Snažne je duše mnogih junaka ona k Aidu
Poslala, a njih je same učinila plijen da budu
Psima i pticama gozba, a Zeusu se vršaše volja
Otkad se bjehu onomad razdvojili poslije svađe
Atrejev sin, junacima kralj i divni Ahilej.
Nisam mogla da odolim da ne evociram ovim stihovima besmrtnog Homera, za koga turci tvrde da se rodio u gradu koji je Goranu i meni doneo toliko jada.
I sada se jezim kada pomislim na sve ono sto nam se desilo.
Tim pre, jer jos uvek tesko gutam, a lekari kazu da mi je desno plucno krilo ozbiljno osteceno i da mozda nikada vise necu moci da se fizicki bilo kako zamaram. Da plesem, vodim ljubav, vozim bicikli. Jace zamahnem kad plivam…Od kad sam izasla iz bolnice, puno setam, citam, spavam. Trudim se da sto manje mislim.
Muz mi je kao muz Ane Karenjine, kad ona mal’ nije umrla – na raspolozenju, ali, kao da nije.
Sad sam ja ljuta.
Sta sam to, pobogu lose uradila!?
Da me tako prezire!?
Ljuta sam na turke, muza, ministarstvo.
Ljuta sam na vreme zato sto je tek sada, na kraju leta lepo, na ptice zato sto pevaju, na zivot zato sto je tako banalan. Ljuta sam na Gorana zato sto je dopustio da nestane…
Ljuta sam na sekularnu tursku drzavu.
Ljuta sam na svakoga, osim na moje slatke sinove, kojima je jesen pocetak novog zivota, kao i svake godine.
Jedan je i zaljubljen.
Ah, slatka ptico mladosti!
Ljuta sam i na sestre zato sto su opsednute sobom i ne vide u kakvom smo tesnacu.
Svi mi, u Srbiji.
Ljuta sam na nasu kosarkasku reprezentaciju zato sto je izgubila utakmicu od Turske!

Ismir ili Smirna. Nasa sledeca destinacija:“ Referentna tacka u istoriji sveta, njenoj intelektualnoj sadasnjosti i buducnosti“.
Tim recima nas je docekao, Gorana i zaprepascenu mene, jedan od, kasnije sam saznala, ogromnog broja senatora, clanova upravnog odbora Univeziteta u koji smo se uputili.
Nase odrediste je inace bio Ege Univerzitet u ovom zanosnom gradu, biseru Egejskog mora.
Vec sam izlazak iz Bugarske je bio u svakom slucaju signifikantan. Bugarska granica, majusna i zapustena, sa jednim obelezjem eventualnog buduceg prosperiteta u vidu jedne zarozane i pokisle zastave EU, koja se stidljivo klatarala na poluiskrivljenoj sipci, slicnija nekoj vulgarnoj striptizeti, nego oznaci mocne evropske zajednice, sa jedne strane.
A sa druge, u mermeru kao iz jednog komada isklesana granica velikog Carstva..Na kojoj sam ja sokirana, u postavi kesice sa dragocenom ruzinom vodicom pronasla i poruku, ocito za mene. Na cistom srpskom, bilo je napisano: Nazovi OBAVEZNO. Onda ime i broj telefona. Ime me je istinski nasmejalo – Onur. Setila sam se serije, koju je moja draga svekrva uredno gledala bas ovog leta na nekoj od televizija u Srbiji – Seherezada. A kad sam videla carinike, od kojih je jedan istinski licio na istoimenog junaka, nisam odolela da je ne nazovem i pitam je kako je.
Bila je zaprepascena, jer bas i nisam puno polagala na etikeciju kada je ona u pitanju, a boga mi, bilo je i prilicno kasno.
Volela sam je, ali sam cesto bila gruba prema njoj, kao verovatno i sve zene koje vole da svog muza drze na oku. One, a ne njihove mame.
Dakle, ulazak u Tursku, u kojoj je i klima, vec na samoj granici bila topla, suva i mirisna, za razliku od vlage i memle Bugarske, je bio sam po sebi dramatican.
Dakle, posao se nece zavrsiti sa zvanicnom posetom jednom od najvecih turskih univerziteta.
Ceka nas jos nesto.
Groznicavo sam razmisljala od koga sam mogla da dobijem poruku.
Pokazala sam je Goranu. Letimicno ju je pogledao i procedio.
„Ne razmisljamo, radimo sto nam se kaze.“
„Za Srbiju“
„Za Srbiju“, promumlala sam ja, sa knedlom u grlu, po ko zna koji put, ovih dana.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑