Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Tito

Ne znam ti ja ništa

U sustini, stvari su bile mnogo komlikovanije od mog učešća u dogadjajima. U suštini, uvek je tako.

Agenti CIA sa kojima sam najvise komunicirala su mi otvoreno rekli da njihova dokumenta pokazuju da genocid nad Srbima nije bio srpska izmišljotina, već surova stvarnost. Advokati su na osnovu tih materijala već 1. avgusta 2000. dostavili Federalnom sudu u San Francisku dokaze da se u Švajcarskoj banci nalazi blago u vrednosti od 1,25 milijardi dolara, koje je oteto od pobijenih Srba. – CIA je dostavila spisak ustaških funkcionera i komandanata koji su likvidirali i pljačkali Srbe u NDH. Stvari su se vukle davno u proslost, a problem a amere koji su sve vodili pod drzavnom tajnom je bio vise od ekonomskog. Zašto se americki krimosi uopste mešaju u priču oko vukovarskog blaga…

Dokumenti pokazuju da je Švajcarska banka od ustaša primala zlato i srebro oteto posle genocida nad Srbima. Vlada SAD je pronašla i druge trezore u Švajcarskoj u kojima su ustaše sklonile oteto blago. Samo deo tog blaga vraćen je Titu. A jedan deo prebacen je u Argentinu, da bi se njime finansiralo skrivanje ustaša prebeglih iz Hrvatske.
CIA ima izveštaj iz koga se vidi da je 1952. godine, na primer, srpsko zlato iz Buenos Ajresa dovoženo u Švajcarsku i stavljano u trezore Švajcarske, ali i Vatikanske banke.

Dakle, stvari su bile…tante za kukuriku.

Srbi su uništili lepotu devedesetih, Hrvati četrdesetih…

Druga polovina dvadesetog veka je bio slika besčašća za sve nas na ovim prostorima.

Nije mi bilo dobro.

Sva lepota koju sam imala bili su moji dečaci. Inteligentni, duhoviti i lekoviti.

Beograd je bio okovan u ledu, kao i ja, od kada sam se vratila.

Noću sam mazala lice kremom od ljubičice, danju od nevena. Na oči sam stavljala kremu od bademovog ulja. Mangan, bakar i riboflavin su stvarali novu energiju, a mirisi bilja…Utehu, bar na tren.

Dobro sam se obukla i krenula na reku.

Ne znam ti ja nista

“ Vladislava, uzivajte“ smejao se prostodusno ministar koga sam na jedvite jade uspela da dobijem iz hotela sa aerodroma u Minhenu. „Filmski festival u Cikagu, ma sta cete lepse?“ Uzalud sam pokusavala da bilo sta kazem. On je pricao bez prestanka; I o tome kako su ljuti na njega u Ino poslovima i o tome kako ce mi samo biti lakse…

Jelena me je sve vreme gledala podrugljivo i kad sam konacno uspela da okoncam razgovor, kratko je prokomentarisala nesto u stilu da je losa organizacija Ministarstva kulture, samo slika odnosa u srpskom drustvu i drzavi. Kako je za vreme Tita sve bilo savrseno, i kako je vlast u drzavi cak i za vreme Milosevica bila nesto respektabilno, na sta se moglo racunati… „Ovaj bašibozluk“, baš tako je rekla, „je nešto najbednije još od Obrenovića na ovamo.“ Teatralno je ustala i otisla u svoju sobu luksuznog apartmana u kome smo bili smesteni.

Pogledala sam kroz prozor napolje. Padao je divan raskosni sneg na jedan od lepsih gradova Evrope, dok je aerodrom blestao u moru mogucnosti. Putovanja i avanture.

Dolasci i odlasci…

Ljubav i mrznja…

Diplomatski imunitet koji me je u ovom putovanju ocesao spasao je Predicevu sliku koju sam uzasnuta nosila sa sobom u Ameriku.

Jer, ako me je srpsko Ministarstvo otkazalo, Todorov nije, cega smo postali svesni cim smo izasli sa pasoske kontrole. Istog trenutka je nasoj maloj druzini prisao muskarac, koji mi se na odlicnom srpskom predstavio kao pomocnik Todorova. Bio je tu da me podseti na dogovor koji smo imali i da nas odvede u najbolji hotel u blizini. Upitao je i kako smo putovali, dodajuci servilno da se  gospodin Todorov nada da je prva klasa bila pun pogodak, i da sam uzivala.

Rupa Kvizac Haderaha u meni je rasla dok su se svi trudili da ja uzivam…

Umesto da se istusiram ostala sam da gledam u Predicevu sliku, bez ikakve zelje za bilo kakvim kretanjem.

Pitala sam se da li je sudbina te lepe zene sa slike koja je zivot zavrsila kao monahinja, u egzilu, daleko od svega sto voli, sudbina Srbije za sva vremena. Da pati, strada, odlazi daleko od rodnog kraja? Da je muci nostagija koju ni jedan ukus sveta ne moze da izleci?

U sobu je opet uletela Jelena, blistava, u krznu. „Minhen je grad umetnosti, draga moja, a Tebe ceka cudo u Americi. Idemo na kraci kurs slikarstva“ Iza nje je zarazen entuzijazmom stajao i nas drug. Bio je sav rumen u licu od uzbudjenja i stidljivo mi je klimnuo glavom, kad sam ga upitala da li on to mozda voli umetnost. „U Minhenu smo, pobogu“ kratko je rekao.

Nisam imala argumente.

Krenuli smo u zivot.

Minhen, Minhen.

Deutschland, Deutschland Uber Alles.

Nije ti ovo neka gotska prica strave sa Nosferatu, fantomom noci. Nema u njoj ni cudovista, ni vampira. Da preciziram. Horor kao zanr prezirem. Samo malo koketiram. Ko moze da bude u Rumuniji, a da ne pominje Drakulu i vampire. Mada licno mislim da su vampiri made in Srbija. Vestice ne. Zene su nam fine, zlatne, casne i postene. Onako kao ja.

Ako ce da mi se nesto dize, neka to bude povisen pritisak zbog osecanja, ili dobrog seksa, na primer. Fantastika je vec nesto drugo: zivot je za mene fantastika sama, nadrealna i epska. Puna heroja i prevaranata. Kukavica i cinovnika. Dousnika i ljubavnika… Tako da kao zanr, mozete ocekivati fantastiku. Garantujem.
Dakle…
Hodnik je bio sve uzi, tako da sam polako pocela da licim sebi na Alisu koja je upala u rupu belog zeca. Samo nigde nije bilo kolacica da me smanji. Jesam ja bila mala zena, ali ovo je bio mali prostor cak i za mene. Pocela sam da mislim da mozda u srpskom konzulatu u Temisvaru zive patuljci, ili slicna bica, samo ja to do sada nisam znala…
Odjednom, tunel je postao obican prolaz koji se pomalo strmo penjao na gore. Na kraju, sada vec klasicnog hodnika, bila su jedna sasvim obicna vrata. Vise nije bilo ni zagusljivo, i culo se tiho zujanje nekog klima uredjaja, koji ovako u mraku nisam mogla da vidim. Nije bilo ni prasine, kao da se u ovaj hodnik moglo doci i sa neke druge strane, a ne stranputicom kojom sam ja stigla…
Pritisla sam bravu i sa lakocom usla u jednu prostoriju. Vrata nisu ni skripnula. Pipnula sam po mraku i napipala prekidac, upalivsi sasvim pristojno osvetljenje, koga su cinile neke dosadne neonke.Osvrnula sam se po prostoriji koja je vise od svega licila na neki suludi budoar. U uglu je bio jedan metalni lezaj vrlo skromnog, skoro bolnickog izgleda, ali sa prelepim pokrivacem od nekog mrkog krzna koje je poprilicno licilo na mrkog medveda. Luksuz i askeza. Hm. Cela prostorija je bila puna nekih zica i slusalica koje su lezale po svim stocicima. Pomislila sam sa ironijom da ovo mora da su sacuvali iz doba zloglasne Sekuritatee, kao mesto za prisluskivanje bar pola Temisvara, ako ne i sire. Ispod kreveta je virila neverovatna nocna posuda od keramike, kakva se mogla videti samo u filmovima iz doba baroka. Ludi kralj koji s..e pred svojim podanicima, i u isto vreme donosi velike drzavne odluke, dok je cuvar noksira, najveca titula u zemlji…
Jedan zid je bio prepun nekih spisa, a na natkasni, osim nekoliko casa, bokala za vodu, i flase sa nekim alkoholom (smrdelo je na vinjak, pelinkovac, nesto gadno i ustajalo), pa jos jednog radio aparata, stajao je bozanstven, ali bozanstven putir, koji je, kada sam ga protrljala, jer je bio prilicno zamascen i cadjav, zasijao bojom zlata…
O moj bogo, pomislila sam ironicno: Vladislava i sveti Gral.
Ovo ce biti zanimljivo…
Da se razumemo: bila sam sama u konzulatu (u sekretarijatu konzulata je bilo zaposlenih, bio je radni dan) i imala sam sve vreme sveta pred sobom. Tacnije, dovoljno vremena da prerovim celu tajnu Sobu od poda do plafona. U Sobi su bila jos jedna vrata na koja sam, posto nisu mogla da se otvore, nalegla svom snagom. Iza njih je dopirao i svez vazduh, osetila sam. Vratila sam se istim putem u biblioteku, uzela onaj zarac i donela ga u Sobu. Koju cu zvati tako. Soba sa velikim s. Razvalila sam druga vrata i nasla se u ormanu sa metlama, u jednom zabacenom hodniku kuce ciji je izlaz bio na verandi, koja je gledala u bastu. Orman je dakle bio ulaz u drugi svet…
Narnija! Pomislila sam raspolozeno, skoro se osecajuci kao kada su moji decaci bili mali i kada je odlazak u bioskop bio najveca i najlepsa avantura…
U Sobu sam, sada kroz orman, donela flasu lepog soka, jednu finu lampu koja je prostor cinila svetlim i otmenim i jednu udobnu stolicicu za sedenje dok budem istrazivala. Dovukla sam i naocare, bez kojih vec duze vremena nisam mogla ni da pomislim da citam.
Bila sam u pravu. Dokumenta su bila cisto djubre, govoreci o proslim vremenima. Gomile banalnih beleski o ljudima koje su nekadasnji prisluskivali. Sta su jeli, pili, sa kim su razgovarali..Gde su isli. Sta su citali. Sta su rekli za Tita, Causeskog. Nevazne, minorne stvari malih ljudi. Prelistavala sam ih tuzno. Pomislila sam na sjajnu, istoimenu pricu Danila Kisa iz Enciklopedije mrtvih. Imaginarne knjige o svim zivotima ljudi koji su ikada ziveli. Na zalost, ovo je bila cista, nepotrebna gomila orvelovskog djubreta. Krajickom uma sam pomislila da sigurno u kuci postoji jos jedna ovakva soba, samo u upotrebi, sa papirima koji mogu nekome zivot da upropaste i glavu da mu smaknu. Ili su takva vremena prosla, zauvek ?
Ono sto me je opasno zuljalo, bio je putir. Svetleo je pohlepno i zavodljivo sa mesta na kome sam ga nasla i sa koga ga nisam uzela. Bar ne jos.
U jednoj polici sam umotanog u jednu lepu vezenu crvenu svilenu maramu nasla i jednu cadjavu ikonu. Razmisljala sam kako ta dva predmeta ne idu u ovoj sobi. Pitala sam se zasto su tako cadjavi. Pitala sam se gde je treci predmet. Po simbolici brojeva uvek idu tri dobra, zla, duha, sta sve ne, zajedno. Zavukla sam nos ispod kreveta da vidim sta ima jos, osim nocne posude. U cosku su bila jos jedna tajna vratasca, koja sam sa zadovoljstvom razvalila istim zaracem. Krevet sam jedva pomerila. U udubljenju je bila kutija. U kutiji neki brojevi, stenogrami, jedno pozutelo pismo i jedan potpuno neverovatan krst velicine oveceg muskog dlana na kome je, iako je bio cadjav, blistao, nije bilo sumnje, pravi dragi kamen. Ne znam zasto, setila sam se Cvetana Todorova i Bugarske…

Ne znam ti ja nista

Da li ste ovih dana pokusali da udjete na sajt Ministarstva kulture?
Isti izgleda kao Potemkinova sela, ili kao istinsko stanje u kulturi: osim naslovne strane cesto na ostale klikove dobijete „this webpage is not available“.
Ponekad se stranice i pojave. Kao kultura za po potrebi, na kasicicu. Kao soba za po potrebi u Hogwartsu, skoli magije u kojoj se ucio najveci mag svih vremena, tako misle moji sada vec uveliko odrasli sinovi, Harry Potter.
Istina, mesto na kome se Ministarstvo nalazi je lepo: U Vlajkovicevoj, tik uz Skupstinu. Da se zna da smo jedna kulturna drzava. Kad nam gosti dodju, mislim.
Mada…Ne bih trebala da ujedam ruku koja me hrani, ispostavilo se mnogo bolje nego ona stara, u Ministarstvu obrazovanja.
Tamo su plate bile…kao i u prosveti profesorske, dakle bedne…
A osim toga, od kad mi provalise u podrum i pokrase mi one silne cipele, sumnjam na sve i svakoga: eto sta je ostalo od stare Vladislave.
Zena senki i spijunaze. Voajera, prisluskivanja i pakosnih ljudi..
Eto.
Jasno Vam je valjda sta se dogodilo?
Kako je dosla nova vlast, napravila je promene u administraciji.
Kao neko ko je uradio ozbiljne poslove za staro Ministarstvo ( o deklaraciji ni rec, molim, o tome ja nista ne znam) naravno, nisam dobila otkaz. Ipak se majcica Srbija brine za svoju birokratiju.
Prebacena sam u kulturnjake.
Da se razumemo, ni ovde plate nisu bog zna kakve. Ali ja sam na posebnoj apanazi, a to cete saznati kad dodje vreme.
Sve polako i po redu…
Ja sam ipak tradicionalna zenska, a ovo nije nekakav postmodernisticki shit.

Ma zivot u Beogradu ima svojih cari kad radite u centru grada, i promenili ste zlosrecno ministarstvo !
Prvo, vise ne idete pred Zeleznicke stanice i ne gledate srpsku bedu svaki dan, drugo ne idete putem svih srpskih strajkova. Nekako su oni susreti ispred Skupstine otmeniji. I kad su nasilni. Noblesse oblige, uvek, kazem ja.. I nekako je lepo kad znate ko sve od znamenitih  Srba voli da svrati u skupstinski bife..Nekako se valjda oseca blizim Olimpu, sta li. Znam jednog srpskog pisca koji je digao vikendicu odmah pored jos Titovog odmaralista na Fruskoj gori, mestu na kome se i dan danas donose vazne odluke. Valjda covek da se inspirise, sta li. Mada mi nije jasno, da li je moguce da su ga u poslednjih trideset godina sve vlasti zvale da srce viski o trosku drzave!?
Znam, znam. Zla sam postala, pa to ti je.
Nista vise suze i cipele.
Nista suze.
Cipele moze.
I razvela sam se. Okrenula list, tako sam cula da to zovu neke zene, sveze razvedene…
Ja to ne zovem nikako. Nekako je samo doslo. Kao necastivi. Kao mracna mrlja. Mrak. Usamljenost.
Nisam mogla dalje. Iako, na pocetku, posle mog povratka sa Dunava, nije izgledalo tako.
Sinovi su me podrzali, iako nerado. Moj muz, moj bivsi muz, u sustini nije los covek. To i dalje mislim. Samo je cutanje postalo previse glasno. Urlalo je. Cutanje. Kao provalija, rezanje besnog psa. Tiho i duboko. Na ivici opasnog nasilja. Sigurna sam da je ovako bolje i cistije.

Mozda se nekad i kresnemo, ko zna. Vec kad to u braku nismo radili.
Mada vidim da me muskarci sada drugacije posmatraju. Nekako kao da sam frivolna.
Razvedena?
Aaa. Sa znalackim klimanjem glave.
Izgubila sam i neke zene oko sebe.
Kao da cu se odmah baciti na njihove uflekane muzeve, sta li?
Ma ja sam se u sustini bojala vezivanja, iako to nekad nije bilo tako.
Svet se promenio, pa i ja.
Pre sam isla na pilates (opusti misic malog prsta, obrve, obraza), a sad igram uz  Zumbu.
I imam sirok osmeh na licu i kad hodam ulicom.
Jebe mi se.
Simbolicno, mislim.
Za ostalo cemo da vidimo.

Inace, Ministra jos nisam upoznala. Vidjala sam ga na hodniku u prolazu, lepo se javi, ipak je on dendi beogradski. Koliko cujem, bio je i maneken, nekada, izmedju ostalog. Skroz renesansni tip. Vidim da se na njega pale sve sekretarice. Na onog prosvetnog, nije se palio niko. Vitak i prosed, sa tim prodornim plavim ocima. Je ovaj, ne onaj, da se razumemo.
Mislim da nema pojma sta radi u ministarstvu.
Mislim da je Ministarstvo trenutno za ukras kao nesrecno Narodno pozoriste u centru grada posle paljevine. U sustini, bilo je mnogo lakse raditi u Ministarstvu obrazovanja. Prosvetari su skroman i radan svet, intelektualci. Negde znaju gde smo. Imaju i ideale. Sem mozda nekih univerzitetskih profesora, laktarosa i iluzionista, koji su u tom poslu zbog sebe, a ne zbog dece, studenata.
I ono ministarstvo je uvek, ali uvek, imalo malo novca na raspolaganju, pa su se ljudi sirili koliko mogu. Sve do one nesrecne Torinske deklaracije o kojoj i ovako ne znam nista.
A ovde. O moj bogo. Koliko je ovde polje delovanja.
Koliko razlicitih ljudi!!!
Mi sto smo preraspodeljeni iz drugih ministarstava se drzimo nekako zajedno.
Druzim sa Ljubicom iz ukinutih Dijaspora. Sta ta sve zena zna!!!
Ma ja sam za nju mala.

Ona je inace udovica. Od nje muskarci beze kao djavo od krsta, tako ona kaze. Mada vidim da se mnogi vrzmaju oko nje.
Ovi sto su sad dosli u Ministarstvo, su moram da kazem, bas neka poluobrazovana gomila. Koja se divi svemu krisom, a ovako drze nos visoko. I vode neku partijsku disciplinu, kao da su u Titovom vremenu, ranih pedesetih.
I posle Tita Tito.
Meni je zapala Vojvodina na jednom jedinom sastanku koji smo imali od kad je ovaj novi usao u Ministarstvo. I taj sastanak je drzao njegov zamenik, covek iz kulture, vec trideset godina. Stari operativac.
Zna gde djavo spava, kao i Ljubica.
Kad kazem Vojvodina, mislim na sve: nacionalne manjine, izdavastvo, izlozbe, festivale, institucije, muzeje, pozorista…O moj boze, ko ce se tu snaci. Ispricacu Vam o nekim sastancima koje sam imala. Ma, koja kolicina kulturtregera i hohstaplera je u kulturi. Necete mi ni verovati kad to saznate. Ma, koja kolicina divnih amatera, entuzijasta, lepota je u kulturi.
I Kikinda i Zrenjanin i Sombor i Vrsac i Pancevo i Sid i Kovacica i Srpska Crnja i Novi Sad, naravno. I srpska scena u Rumuniji i Madjarskoj.
Koliko malo mogucnosti i koliko zelja da se dotaknu zvezde.
Ne znam kako cemo.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑