Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Temisvar

Ne znam ti ja ništa

Ne čitam previše knjige, ali Uelbek je zaista maestralan. Juče mu je izašao novi roman. Kakva ironija u ovom pariskom haosu.

To svakako nije bilo dobro za mene. Nisam naučio da živim kao autsajder. A u Francuskoj se pojas stezao, posebno za nas, strance. Posle nove jedanaestice, biće još gore… Vladimir je radio sve za mene. Taj mali žigolo bi mi popušio kurac za novac, pored sve svoje genijalnosti. Takve sam voleo. Mreža je bila velika sa puno riba u njoj. Blago Vukovara nas je sve držalo.

Uelbek je zamislio da će 2022. godine, nakon drugog mandata Fransoa Olanda, zemlja upasti u političku krizu bez presedana sa dolaskom na vlast „muslimanskog bratstva“ pod vođstvom izvesnog Mohameda Ben Abesa. Abes, koji je zahvaljujući koaliciji sa UMP Nikole Sarkozija i socijalistima porazio na izborima ultra desničarski Nacionalni front, za premijera imenuje nekadašnjeg ministra obrazovanja i antiglobalistu Fransoa Bejrua. U društvu na ivici građanskog rata, situaciju će dodatno zaoštriti dva predloga zakona kojim se predviđa islamizacija obrazovanja i legalizacija poligamije. Glavni junak, univerzitetski profesor Fransoam, nalazi se pred dilemom da li da pređe u islam ili ne.

Mogao sam da budem šta hoću. Budistički monah, na primer. Katolički župnik. Jevrejski rabin.

Baštovan srpskog konzulata u Temišvaru.

Bilo je vreme povratka na Balkan.


Todorov je iz Bugarske slao precizna uputstva. Amerikanci, takođe. Na poslu je loše radilo grejanje.

I dalje sam se družila sa Ljubicom iz bivših dijaspora.

Bivšeg muža sam videla samo jednom. Bio je sav modar u licu i jako ostario. Neki stranac, zaista. Stariji sin je bio na turneji. Mladji, moje umiljato jagnje.

Imala  sam problem sa perspektivom, kao posledicu, očito one otmice u Americi. Kada bi se pogledala u ogledalu, na trenutak sam bila jako velika, a onda sasvim, sasvim mala. Skoro nepostojeća. Jedan dan sam u grudnjak stavljala čarape da ga popunim, drugi dan mi je sve kipelo, do pucanja.

Tako je bilo i sa cipelama.

Uporno sam sedela ispred praznog ekrana, a brdo neuradjenih projekata je čekalo. Konačno sam bila prava službenica države.

Ne znam ti ja ništa

Kada sam se iz toaleta vratila u salu za aukcije i krenula ka mom mestu, odmah sam primetila da Dzonija više nije bilo. Osetila sam olakšanje, kao da sam sve to samo sanjala. Kao da se ništa nije ni desilo. Kao da nije bilo ni rata ni devedesetih, ni Rumunije, ni moga života. Verovatno su se tako osećali osuđeni na smrt sa žestokom dijagnozom. Umrećete sutra, ne, već ste mrtvi, tako da nema veze. Msm, jednom se živi…Umire. Živi…Kako god.

Ogledala sam se po sali. Nigde nije bilo ni dvojice pratilaca, maznog i štektavog. Već sam skoro počela da se radujem i da zaista uveravam sebe da sam bulaznila, kad sam stigla do mog mesta na kome je bila fina pozivnica. Duguljasta i jednostavna, mirisala je resko i muževno, na Džonijev parfem koji sam osetila dok je sedeo pored mene.

Usta su mi se osušila.

Otvorila sam je.

Poziv je bio divan. Art institut, izložba Rene Magritta, otvaranje, posle toga večera u italijanskom restoranu Terzo Piano, koji se nalazio u okviru muzeja. Mali nacrtan osmejak i potpis finim izduženim rukopisom.

Ovo nije bila stvar koja se odbija, svakako ne. Pitala sam se, šta jedan pas rata radi u jednom od najrenomiranijih muzeja sveta, na takvoj izložbi. Istu pozivnicu nije dobio ni moj uvaženi domaćin, što sam saznala kada sam se vratila u stan. Bio je oduševljen, i ja sam obećela da ću ga povesti sa sobom. I onako nije bilo stvari kojom sam mogla da oboma zahvalim za beskrajnu ljubaznost i gostoprimivost kojom su me obasipali sve vreme mog boravka u Čikagu i u njihovom domu.

Da ne komentarišem činjenicu da je Magritt bio jedan od mojih omiljenih slikara nadrealista. Fantastika malih, običnih stvari. Svega onoga što ti je pred nosom…

Neuhvatljiva lepota jednostavnosti, koja mi je tako nedostajala.

Jednostavnost. Kao  obrgljena rima neke male pesme. Kao najsavrsenija mala priča na svetu. Zaokružena i potpuna.

Kao ja u pravoj liniji.

Kao ja u pravoj liniji.

Pozivnica je bila za datum dan posle otvaranja, preciznije, prvo vođenje po izložbi. Imala sam, odahnula sam, dobre dve nedelje do tada.

U medjuvremenu, mogla sam na miru da otputujem u Italiju sa sinom.

U medjuvremenu, isto to veče (nekada stvari traju večno, a nekada se dešavaju neverovatnom brzinom) čula sam se sa preko Skypa sa Goranom. Čula sam od njega svašta, a neke stvari su me posebno uznemirile.

Čula sam da se u Srbiji kriza sve više produbljivala, da su socijalni nemiri bliska stvarnost, da aktuelna vlast, kao i svaka totalitarna pravi megalomanske planove da Srbiju i Beograd udavi u vodi.

Kada sam pitala šta se dešava sa aktuelnim pitanjem oko situacije sa blagom u Francuskoj, dobila sam prilično šokantan odgovor. Da su pregovori propali jer je Vladimir sve prodao Amerikancima. Bože!

Napala sam njegovu šeficu, moju staru poznanicu, automatski upirući prst na nju. Goran je strpljivo odgovarao, gledajući me šeretski ispod oka. Ne, to prosto nije tačno. Vladimir je sam tražio premeštaj.  Vladimir je ustvari bio opsesivan, ljubomoran i posesivan. Voleo je da kontroliše ljude i dogadjaje.Vladimir je čak unajmio neku mladu glumicu koja je jako ličila na šeficu ( kao neka klonirana ujdurma blistavog sjaja veštog iluzioniste) koja je umesto nje povremeno odlazila na pregovore. Ujdurma je bila neverovatna, pošto je jedan korak napred, podrazumevao dva koraka unazad. Sve to vreme je bilo potrebno za stupanje u kontakt sa Amerikancima, koji su sa druge strane zataškavali drugi skandal. Činjenicu da su u Rumuniji, u blizini Temišvara imali tajni zatvor u kome su držali uhvaćene švercere antikviteta i slika (između ostalog). Vladimir je tako, prodajom podataka, presekao moćan šverceski lanac. Vladimir je tako, prodajom podataka, izdao Srbiju. Vladimir je tako izdao..

Ustala sam sa kompa, jer me je gušilo. Pogledala sam na dno kofera gde sam držala dokumenta koje smo tada spasili u onom snegu. Ničega nije bilo. Sve  je nestalo.

Pitala sam se kako je moguće da me je Kvizac haderah, moj unutrašnji osećaj, tako izdao.

Pitala sam se čemu cela ujdurma. I zašto me nije ostavio da umrem tada, u snegu. Sve je moglo biti gotovo mnogo brže i ranije…

Ne znam, valjda je u pitanju bio novac. Valjda je trebalo podići vrednost dokumenata do neslućenih granica. Nisam najbolje razumela celu ujdurmu. Nisam je razumela uopšte. Ali sam videla da ću od sada raditi u totalnom mraku.

Ako bi se izlozba Rene Margitta mogla nazvati tako.

A i radost susreta sa sinom.

Čekala me je bella Italia.

Arrivederci ragazzi.

Ne znam ti ja nista

…Kada se zavrsio rat, kada se zavrsio rat, otisao sam iz Zemlje. Spasli smo sta se spasti moze. Mnogo sta je bilo izgubljeno. No, takvo je to vreme bilo. Nisi mogao da spases glave svojih ljudi, a kamoli citavo nacionalno blago Vukovara. Stvari su se desavale. Prosto je tako.
Zenu i decu sam sklonio na sigurno. Ona mi je i ovako dosadila. Nisam mislio da je napustam, svakako ne. Bila je majka moje dece i odlicno me je razumela. Nikada nista nije pitala. Bila je prokleta Turkinja.
Ali, ja sam rastao, a ona se smanjivala. Vise ni od cega nisam morao da perem ruke i nicega nisam morao da se odricem. Otisao sam u Rumuniju. Rumunke su bile podatne. Godine bede i tranzicije su ih naucile tome. Jebo sam sta sam hteo. Zene diplomata i devojcice iz kraja. Neke su bile lukave i duze me zadrzavale kod sebe, svojim cutanjem i igricama. Ni jedna nije mogla da me ima. Bio sam jebeno fatalan.
Ima jedan pisac ciji sam roman voleo da citam. Bas me je nasmejao. Jirzi Kosinski. Nije to vise bila moderna literatura, nekako pase za kraj dvadesetog veka, kada se svet vec uveliko promenio. Bio je Poljak koji je ziveo u Americi i umro taman kada je kod nas, u zemlji, pocinjalo zlo. Roman je preveden kao Prisutnost. Ostra satira o americkom sistemu vrednosti. Glavni junak je mentalno zaostao čovek koji čitav svoj život provodi u usamljenosti i izolaciji, radeći marljivo u svojoj bašti i s ljubavlju negujući biljke u njoj. Sve svoje znanje o svetu stice gledajući neprestano i neumorno televiziju. Iznenada, kada njegov dobrotvor umre, Čens (tako se zove) je primoran da napusti svoju voljenu baštu i kuću u kojoj je dotad živeo i da po prvi put zakorači u svet izvan nje. Potpuno se prepuštajući, poput lista na vetru, okolnostima i dešavanjima oko sebe, iznenada upada u svet krupnog kapitala, visoke politike, seksa, novca i mas-medija.
I ja sam gajio ruze, tu u Rumuniji.
Temisvar je bio odlicno mesto za zivot jednog disidenta, kako sam laskavo i posprdno sebe imenovao.
Disident, koji ce jednog dana vladati svetom. Ne onako kako je to radio junak omiljene mi knjige. Svakako ne. To je bila sala.
Puno sam vezbao. Spavao. Citao. O seksu sam vam vec sve rekao.
U kuci u kojoj sam se smestio i zaposlio, sacuvao sam samo nekoliko voljenih artefakta.
Porodicno nasledje.
Ostalo je ekipa iz Novog Sada spakovala i poslala za Ameriku, na tamosnje crno trziste. Vredniji primerci su isli preko Nemacke i svi su spaseni. Ali jedan deo je drugorazredna srpska drzava, jedan deo sa vrednim muzeoloskim primercima, poslala diplomatskim putem preko Francuske.
I tu je nastao kursus.
Francuzi su, zbog lose sredjenih papira, sve zadrzali na carini. Pretio je da izbije diplomatski skandal.
Bilo je komicno, sto je to i onako bio srpski deo, pa me nije interesovalo sta ce da se desi sa tim.
Ziveo sam dakle, u Temisvaru.
A onda se pojavila ona…

Ne znam ti ja nista

Kada sam digla slusalicu, sa druge strane je odjekivala tisina. Opet sam se strasno uplasila. Kao nekad u Pancevu, u mojoj muslimanskoj obrazovnoj avanturi, ili kada sam se susrela sa pravom prirodom naseg antikvara u Temisvaru. Zlo je trenutno bilo nepojmivo i nevidljivo, ali sam ga duboko u sebi osecala. Kao sto sam osecala u toplom domu naseg domacina ledeni Cikago napolju, koji jos nisam videla kako treba. Toliko je bilo hladno da je i pogled na ulice imao odredjenu specificnu tezinu. Zivot je stajao u mestu. A trebao je da se krece. Bilo kuda i bilo kako.

Brzo sam bacila telefon na krevet i izjurila iz sobe do Vladimirove, za koga sam bila sigurna da takodje ne spava.

Praznina mi je odjekivala u glavi onoliko koliko mi muzika nocas vibrirala kroz telo.

Naravno da je spavanje bilo iskljuceno.

Vladimira sam zatekla kako guta nekoliko tableta sa konzervom nekog energetskog napitka.

Prokleta Lisabet Salander!

Moj kompanjon je bio jedna obicna picka hakerska, narkomanska, asocijalni momak alternativnog stila.

Gledao me je preko konzerve cuteci, bez i jednog osmeha, kao da nismo celu noc proveli zajedno pod strobo topovima cluba.

„Sta sam popila nocas, Vladimire. Ne mogu da spavam? Drogirao si me“. Rekla sam sto sam mogla mirnije, misleci o tome da pod hitno moram otici u neki shoping mol…

Vladimir me je bledo pogledao i rekao:“Ma nisam. Popili ste malo speeda u Monsteru. Trebalo Vam je, cini mi se. Opusteno. Nece Vam biti nista. Vi ste jaki i zdravi. Necete postati zavisnik. Nisam ni ja“ dodao je na kraju, otvarajuci novu limenku.

Gledala sam ga pomirena sa sudbinom sa ubrzanjem koje mi ni malo nije bilo svojstveno.

„Neko me je zvao na onaj telefon i cutao je.“ Nastavila sam.

„Zvace opet“ Vladimir je nemarno slegao ramenima.

Nimalo utesena otisla sam u svoju sobu. Kroz ogromni, ali uzani prozor, kao puskarnicu, gledala sam perspektivu velikog americkog grada pred sobom.

Da je ljubavi, moj zivot bi bio idealan. Pomislila sam tuzno.

A onda malo raspolozenije: However, what is the American lifestyle?

Bilo je vreme da to saznam.

 

Ne znam ti ja nista

Iz aviona sam izasla potpuno omamljena, kada me je kao nozem presekla skoro za mene, vecito zeljnu sunca, nepodnosljiva hladnoca. Bila sam svesna leda jos dok smo prolazili potpuno zasticenom tubom koja je vodila do shatla, koji je vozio do centalne zgrade. Iako sam  videla na internetu da su u Americi, posebno Ilinoisu, Iowi, Indijani, Wiskonsinu jako niske temperature, nisam ocekivala ovako nesto. Ni ovakav pejzaz. Bljestavih svetala velegrada vec u sumrak, kada smo sleteli i apsolutne snezne beline koja je svetlucala milionima plavih zvezda.

„Beskrajni plavi krug“, promrmljala sam tiho, na sta je Jelena razdrazljivo dodala; „Draga, mani me Seoba i Crnjanskog, zaista si pateticna i dosadna. Ovde ces gledati cetvrtu, petu generaciju Isakovica uzivo“

Pogledala sam je iznenadjeno, shvativsi odjednom da je i ona bila na kraju svih snaga. Napustanje Temisvara i zahtevnog ljubavnika, pa ludi Minhen koji se kao u nekom starinskom Praxinoscopu vrteo od Stare do Nove pinakoteke u koju jedva da smo zavirile. Direr, Ticijan, Leonardo, Rubens, Van Dajk…Sve je to bilo u omamljenom duhu kao ogroman palimsest koji nam se srucio na mozak i srce i vid. Slikarstvo je odjednom postalo tako opipljivo! Culno, velicanstveno, tako puno znacenja i izazova…

I kao slag na torti predugog putovanja, nepodnosljiva kustoskinja Nacionalne galerije iz rumunske prestonice, na koju smo naleteli u hotelu za vreme dorucka. Decentna spolja, u crnom, bila je prava pretenciozna guska iznutra. Moj novi imidz je licio na njen, u sustini. Valjda je svaki onaj koji je imao dodira sa modernom umetnoscu bilo koje vrste mislio da je „black is such a happy color“. Besno sam spocitala ociglednu istinu mom saradniku, na sta je on nezainteresovano slegnuo ramenima, sa beskrajnim zadovoljstvom prevrcuci krisom snimljene fotografije iz pinakoteke.

Iluana, tako se zvala, nije zatvarala usta sve vreme putovanja. Pricala je o nekom medjunarodnom presipanju iz supljeg u prazno, pokazujuci neke beskrajno nezanimljive fotografije najlon kesa i djubreta smestenih kao umetnicke instalacije u vise gradova Evrope. Kakve je veze imalo to banalno i efemerno fotografisanje sa njenim komentarima tipa transmisija, globalizacija, inventivnost, „kapaciteti za promisljanje“ i „fabrike za izgradnju demokratije“ nisam nikako mogla da razumem, a nisam ni pokusavala. Cim bi zatvorila oci u meni je cvetala neka nova stara slika. U sebi sam gledala Tintoretovog starog Vulkana kako proverava vernost Venere, zavirujuci joj u p. bukvalno. Venera je upravo provela noc sa ljubavnikom Marsom sakrivenim ispod ljubavne im postelje..

Slika je bila tako asimetricna, eroticna, obesna i hrabra ne samo za svoje vreme, nego i kao prica (mislim, koja bi zena smela da dovede kuci mladog ljubavnika dok joj je stari muz u susednoj sobi) da mi je ostavila specifican ukus u ustima, pogotovo sto mi nije bila poznata od ranije.

Bila sam svesna da treba da budem ljubazna i iz diplomatskih i iz prakticnih razloga prema Iluani, jer je i njoj Cikago bio krajnja destinacija. A ko moze bolje da ti pomogne u kontaktima u likovnom svetu nego kustos bilo cije nacionalne galerije!?

No…Sve je proslo i mi smo konacno bili u Cikagu.

Srce mi je ubrzano lupalo, a dupe se beskrajno smrzavalo.

Dobro dosla Vladislava, rekla sam sama sebi, jer je USA land of opportunities. Zar ne?

Ne znam ti ja nista

…“What will you drink?“ bilo je pitanje koje me je trglo iz laganog polusna u koji sam zapala. Avion je leteo bez potresa, a ja sam pogledala u Jelenu koja je na susednom sedistu pijuckala, cini mi se viski, potpuno mirna i zadovoljna. Prosla ju je ljubavna groznica, pomisila sam zadivljena njenim elan vitalom.

Osetila je da sam budna i pokazala mi zestoko pice koje je drzala u ruci. Trepnula sam odbijajuci stjuarta, a njoj se nasmesila. “ Znate da sam na put posla pod antibioticima“ odgovorila sam na njeno neizgovoreno pitanje. „Ne mogu da pijem alkohol. “

Zignula me je rana koja se protezala preko polovine ledja. Moj stariji sin, koga sam konacno videla u Beogradu, me je na ovaj neizvesni put pustio sa osecanjem teskobe. Smatrao je da ta rana, uz hladno vreme koje je krenulo da se siri Amerikom, ne moze tako brzo i lako zarasti.

U sustini, znala sam da je u pravu. Ledja su me posle operacije, iako su mi konci izvadjeni ima vec vise dana, prilicno bolela. Imala sam rupu u njima koja mi je smetala pogotovo kad duva vetar.

Bila sam opet prava i ravna, bez grbe. Skoro fatalna. Ali sam u tom bezazlenom zahvatu ostala izgleda i bez srca. Kao da je i ono nestalo. I tu je bila jedna velika rupa.

Postala sam Limenko iz Oza, skoro da sam bila sigurna.

Fantasticni i ogromni avion je bas u tom trenutku mog solilokvija poskocio. Ni njemu se gubitak srca nije svidjao.

Moram da priznam: za vreme svih mojih putesetvija u oba Ministarstva, i onom nesrecnom sirotinjskom u prosveti, ni u ovom kulturnom, nisam putovala ovako luksuzno.

„Prva klasa u avionu je prava stvar“, pomislila sam zadovoljno se protezuci po sedistu, koje je za moju velicinu bilo i vise nego zadovoljavajuci krevet.

Jelena je bila raspolozena za pricu, ja ne. Htela sam da gledam pramenove gustih i tmastih oblaka punih snega kroz koje smo prolazili. Htela sam i da se odmorim, jer su me putna groznica i sve oko Amerike, prilicno stresna operacija i susret sa sinom potpuno iscrpli.

Sve se zbivalo munjevitom brzinom:

Rezervacija karata za Cikago iz Temisvara sa presedanjem u Minhenu i skoro 20 sati pauze u istom.

Zatim zamena karata iz biznis klase za prvu, za troje. Sa nama je isao i Scarface, koji nije skidao pogled sa svog laptopa, cak ni u avionu, sto sam upravo gledala, jer su mi dosadili oblaci. Pogledala sam i u Jelenu, koja je zudno ispijala ko zna koje pice po redu, sa ocajnim izrazom lica. Odjednom sam shvatila da nije nikakva ljubavna groznica prosla, i da je ona samo bila jedna sjajna glumica. Kada je shvatila da je gledam, brzo je promenila izraz lica, ali je u trenu razumela da sam je procitala. Zarumenela se kao devojcica, sto me je istinski potreslo i pogledala me pomalo pijano i stidljivo. Nisam nista rekla. Potapsala sam je po ruci, a ona me je zgrabila za ruku i zahvalno je stegla. „Od kad je u avionima dopusteno koriscenje laptopa?“ pitala sam pokazujuci na Scarface glavom. Upitala sam je to, da se ne bi doticale sramotne teme i njene opsednutosti onim cudovistem od starog zlatara. Bolovala je na smrt od te ljubavi, bilo je jasno kao dan. Ili mefistofelovska noc, kako Vam drago.

„L….. kad leti, on leti. A to im je nova usluga za VIP i prvu klasu, nisi to znala?“ Ton je bio ironican. „Vi iz ministarstva ste bas…sluzbenici“ nastavila je ledeno.

Posle trenutne slabosti, nije joj se dopadalo sto sam je zatekla u njenoj opsesiji.

Mahnula sam rukom i natocila i sebi jedan viski. Zgodni stjuart je vec nosio svezu kanticu sa ledom. Ko sisa antibiotike, pomislila sam. Mozda mi bude i prijalo. Inace sam ga retko pila.

Scarface me je letimicno pogledao, mahnuo mi rukom i udubio se ponovo u svoj virtuelni svet.

Dakle…Moram da budem precizna.

Nije bilo nikave zamene karata. Prosto su nas smestili u prvu klasu, iako je Scarface uredno rezervisao online ono sto je Srbija mogla da plati. Svi su slegali ramenima, a nasa domacica u avionu se nasalila da verovatno neko od nas troje ima obozavaoca koji je izmenio poruceno.

Munjevito sam i operisana u Beogradu, jer je lipom toliko izrastao da sam trpela ozbiljne bolove. Jedva sam i disala danima.

Isla sam po sastancima ne bi li dobila jos neko uputstvo. Dijaspora. Kultura. Informisanje. Kako se ponasati. Koga upoznati. Sa kim komunicirati. Koji su mi zadaci. Ko je u Cikagu ciji. Gde je granica koju ne smem da predjem. Koliko novca smem da potrosim. Kome ajvar da ponesem (!?) Sta da vidim. Na cega da obratim paznju….Pola ministarstva mi je zavidelo i pocelo je da se govorka da sigurno spavam sa nekim od sivih eminencija kuce. Obzirom da nam je ministar bio velika zvezda, njega nisu stavljali u neku vezu sa mnom.

„O Boze, hvala Ti bar na tome, ne spavam sa ministrom“, mislila sam umorno.

Trcala sam od kancelarije do kancelarije, isla u banku, jurila kod lekara. Umirala od straha da nisam kancerogena. Veceri provodila sa mojim lepotanom koji je pricao o Americi uzduz i popreko. Koji je pricao o muzici, lepoti, karijeri, ljubavi, mladosti, buducnosti. Mislim da nije bilo njega da bi…Mozda i umrla na onom stolu, sa svom patetikom i preterivanjem koji mozete zamisliti. U krevetu sam provela svega jedan dan sa sve drenom koji me je busio i pravio mi kravavu mrlju na zavojima posle operacije. Trcala sam sa sve koncima na ledjima i uzasnim vetrom koji je duvao kroz sivi Beograd.

Dobila sam od Scarface novi imidz. Osisao me je u nekom fancy frizerskom salonu u sred Temisvara kada sam se konacno vratila u isti. Svadajli smo se, jer sam licila na njega sad. On je samo imao ranu preko vrata a ja preko ledja. Kupio mi je crne bajkerke i crnu koznu jaknu. Rekao je da moram da budem moderna za filmski festival i umetnicke krugove Cikaga, a ne da izgledam kao sluzbenica. Nakupovao mi je gomilu crnih komada garderobe. Neke retro cipkane salove i rajfove za kosu. Rukavice i neverovatne satenske cipele na pertlanje. Rekao je da je to vintage, ma sta njemu to znacilo. Trebalo je pomiriti sve strane, “ a ekscentricnost bi mogla da pomogne“, dodao je zamisljeno. Pravio mi je novi karakter, a ja sam se pomirila sa sudbinom. Mozda mi je to sve i trebalo.

I ovako nisam postojala.

Pogledala sam u displej u avionu. Leteli smo tek sat vremena. A meni se cinilo citavu vecnost.

„Kad ce vec jednom taj Minhen?!“, proteglila sam se nestrpljivo.

Ne znam ti ja nista

…Nema sta. U zlatari je bilo nesto divnog i probranog nakita…Domacin se lukavo smeskao dok je razvijao crni plis iz koga su ispadali najfiniji srebrni lancici, neki, rekla bih, prilicno stari. Imao je onu malu vagicu za skupocene stvari i merio ih sa maeckim tegicima. Mislim da sam odlicno prosla – sinovima sam uzela lepotu cistu, koja me je izasla nesto malo preko 100 evra. U Beogradu bez jedno 300 ne bih mogla da prodjem za taj pazar. Jos sam na poklon dobila malu srebrnu kasicicu kakvu nikad nisam videla. Slagace se sa mojim priborom za caj, ili kad budem zahvatala kokain, pomislila sam samoironicno.

Teske droge i ja. Malo sutra.

Kao i: alkohol, pusenje, kocka, lake droge.

Seks…

Pomislila sam na cipele.

Pomislila sam da sam kao najjadniji psihoticni slucaj, ustvari, uvek mislila na cipele, kada sam u stvari mislila na seks.

Videla sam jedne divlje, tigraste, koje uopste nisu bile za mene. Cipele, mislim.

Toliko.

Popili smo neki lep zeleni caj sa suvim i tvrdim kolacicem od badema, cini mi se.

Razgovarali o vremenu, srebru, zlatu, politici, Beogradu, Temisvaru, mojoj deci.

Domacin me je sada vec ljubopitljivo gledao.

Valjda sam strpljenjem probila led.

Jednog momenta je uperio svoj ostar i pronicljiv pogled na B.

Ovaj je istog trena izvadio sva tri predmeta. I ikonu i putir i krstic.

Starcu je preletela senka preko lica koja je licila na zaljenje, valjda.

Sto je starac zalio???

Zato sto nije mogao vise da …

Bila sam iznenadjena sentimentom.

Lice mu se uozbiljilo…

B. mu je ispricao kako su meni predmeti posluzili kao portal.

Ili, da sam ja tako mislila.

Slusao je sa pola uha. Proucavao je vrlo pazljivo artefakte sa nekim sokocalom na vrh nosa, koristeci jos i najvecu lupu koju sam videla.

Nasalila sam se da ce ako nastavi da drzi lupu iznad predmeta, iste upaliti na obicnu sijalicu koja je zmirkala sa plafona, a ne na silne lampe koje je popalio oko stola.

On je nestrplivo odmahnuo rukom…

„Ma kakav portal“, malo je smrcnuo “ gospodja je osetljiva totalno. Mora da je to zato, sto sinovi nisu sa njom…A ako sam dobro razumeo , ostala je i bez muza? Samoca nikom ne cini dobro, draga moja, nikome.“

(Ti ces da mi kazes).

Okrenuo se ka B. i krajnje poslovno nastavio: „Ovo ne mora da znaci da je deo kolekcije vukovarskog muzeja. Iste takve predmete imali smo i u Grckoj i Rusiji“…

Opet se obratio meni: „Draga. morate znati da ste u Meki i Medini za transfer umetnina na zapad“. Opet je smrknuo:

‘Nista Vam ovde, u Rumuniji, nije sigurno, cak ni da li smo mi ovde“… nastavio je meksim tonom, saleci se.

Opet se obratio B.

„Moracete u Ameriku. Tamo su isti predmeti u jednoj krijumcarenoj, zatvorenoj zbirci. Treba ih spojiti. Ja cu vam omoguciti kontakt“.

„U Ameriku !?“

Bila sam zapanjena.

Ne znam ti ja nista

Tih dana se nista posebno vise nije desavalo. Iz Ministarstva su duvali neki novi vetrovi, koji su se ovde u dijaspori jedva osecali. Vise kao promaja. Vratili su nam prinadleznosti. To radi svaka nova vlast, dok se ne ustali. Ovi sa komentarom da dijaspora ne sme da trpi… pa sam opet uzivala u naznakama blagog luksuza. Jela sam ribu, neke pastrmke rumunske bozanstvene, pila neka opora vina i manje vise lunjala pripita po gradu koji je, kako se vreme prolepsavalo, sve vise cvetao.

Sve me je zuljalo kao lose skrojena cipela, ali sam se nekako osecala sapeto, beznadezno i mutno. Ponesto se dalo pripisati vinu, ali ponesto je bilo i neresivo.

Pokusavala sam da sebe ubedim da je sve bio samo los san, ali sam pogled na predmete, koji su mi sada stajali u sefu (sto sam vam mozda Vec i rekla) mi je ledio krv u zilama. I Vukovar i rat i proslost i sadasnjost i buducnost…

Bila sam u jebenom Alefu i nisam imala nikavu moc da se izvucem iz istog.

Prihvatila sam cak i udvaranje jednog lokalnog pesnika, koji je bio bolji na racima nego na delu, koliko god to jeftino i banalno zvucalo. Moram da kazem, za sve one koji su ocekivali bilo kakav erotski prizvuk, pobogu u zenskom romanu, mogu samo da se manu citanja istog.

Ovo je politicki triler sa primesama fantastike. Toliko.

Jedino sto je valjalo u celoj toj epizodi je da sam bila manje usamljena, sada kada sam sinove videla samo preko ekrana i da su me manje gnjavile gospe iz dijaspore. Inace posao zbog koga sam bila tu, objavljivanje onog kapitalnog dela, nije bio ni pri kraju.

I usla sam mu u nekoliko pesama.

Koje su mu bile bolje od …

Pa, i to je nesto. Ako ne slatki limun i kiselo grozdje, ako razumete sta sam htela da kazem…

Kad nisam svrljala po Temisvaru, sedela bih u basti konzulata citajuci knjige koje sam nasla u istom. Poduhvatila sam se Lorensa Darela i Aleksandrijskog kvarteta, koji nekada davno, nisam uspela da procitam.  Sada sam to radila sa lakocom. Mislim da je to imalo veze sa godinama. Ili sa sposobnoscu da istovremeno radim vise stvari odjednom. Mislim da se to danas zove multitasking.

Ono vrljas mobilni telefon i sedis i pravis se da slusas dosadni kolegijum, brifing, sastanak, sednicu, predavanje…

Ili kuvas rucak i surfujes po internetu.

Pricas sa sestrama i prelistavas novine.

Flertujes sa dva muskarca u isto vreme.

Tako ja dozivljavam Darela. Jedno oko cita jednu pricu a drugo..neku sasvim, sasvim drugu.

Sedela sam dakle u basti na suncu i zmirkala citajuci knjigu rasejano misleci i dalje na svog bivseg muza, koga evidentno i pored svega, nisam prestala da volim. Ta svest i spoznaja su me zaista pokosili. Pitala sam se, inspirisana knjigom u kolikoj meri nas ljubav opravdava kad povredjujemo ono sto volimo? I da li je to uopste ljubav?

Zmirkala sam lagano uzbudjena erotikom Aleksandrije i spijunske afere glavnog junaka kada sam osetila senku hladovine iznad prevrele glave.

Podigla sam pogled sa knjige i videla bastovana, koji je u rukama drzo malu cinijicu.

Pruzio mi ju je sa malim osmejkom u uglu usana, ni malo servilno me gledajuci pravo u oci. Bila sam prilicno iznenadjena, jer osoblje Konzulata nije stupalo ni u kakve kontakte sa domacim zivljem zaposlenim u njemu.

To je bilo neko nepisano pravilo, bar sam ja tako mislila, o zivotu u diplomatskim predstavnistvima. Pokusala sam da na rumunskom, koji sam pomalo sricala, pitam sta mi to pruza.

Bastovan mi je na odlicnom srpskom, sto me je prilicno iznenadilo rekao…“slatko od ruzinih latica.Latice majske roze ruže. Njen miris je jakog inteziteta. Vidim citate Darela…Da sam znao, da ga volite, ovog proleca bih vam napravio usecerene ljubicice kakve se jedu u tom delu sveta i njegovim romanima…“

Bila sam iskreno ocarana darom koji mi se nudio.  Uzela sam neuglednu cinijicu iz koje se zlatio ovaj slatki nektar i polako zahvatila jednu kasicicu…Bilo je to vise od hrane… Bilo je to secanje na divne godine braka sa muzem i sinove kada su bili mali i mene koja nasmejana i mlada pravim sok od crvenih mirisnih puzavica. Na belu kosulju moga muza koju sam kupila pa umazala te noci kada smo ulepljeni sokom vodili ljubav, mozda poslednji put iskreno i sa strascu.

Rastuzila sam se.

Rekla sam „Hvala“ i zagrcnula se. Pogledala sam ga upitno. Dodao mi je i casu ledene vode koja je bila spremna na malom srebrnom posluzavniku.

Posto sam popila casu upitala sam ga :“Odakle ovakva lepota u basti Konzulata?“ I bez ikakve ironije“Kakav ste Vi to bastovan koji pravi ovakvo nostalgicno slatko. Rastuzili ste me opasno“.

„Gospodja je suvise osetljiva“ rekao je. „Nisam to ocekivao od Vas“

„Sta znaci niste to ocekivali od mene?“ upitala sam iznenadjeno.

„Pa, dok sam Vas cekao“.

„Kako dok ste me cekali?“ upitala sam ja, alarm je pocinjao da zvoni.

O boze, mislila sam Aleksandrijski kvartet uzivo!!! Doba spijunaze i senki u predvecerje.

“ Ja sam Vasa nova veza“ rekao je bastovan, lagano se naklonivsi.

U momentu sam osetila kako sam dobila menstruaciju.

Tako je to kad zena udje u izvesne godine.

Cim se uzbudi, odmah prokrvari.

Moram otici do Mola da kupim neke nove cipele, panicno sam pomislila.

 

 

 

Ne znam ti ja nista

Izgubila sam zub, izgubila sam otoman, izgubila sam muza, a sinovi su mi se javljali povremeno. Na kratko i po osecaju, njihovom unutrasnjem. Izgubila sam sa hladnim danima i uzitak u lepom Temisvaru. Kako je lisce opalo po divnim parkovima i pored reke, tako su se videle oronule fasade i sirotinjski kaputi po ulicama. Zice iznad grada su umesto na dalekovode licile na neku tajnu vezu koju je Rumunija jos uvek imala sa Istokom i nesrecnim godinama istorije. Veliki trzni centar u Temisvaru, svakako veci od beograskih je bio poprilicno neuredan i soping mi nije predstavljao zadovoljstvo. Jedina sreca je bila u obilasku galerija i poslu koji mi je oduzimao sve vise vremena…
Sve cesce sam mislila na Gorana, mog starog prijatelja iz epizode Kisa i moje nove cipele. Nisam mogla da saznam ni gde je ni sta radi. Ali negde duboko u sebi, bila sam sigurna, da ako mi zaista bude trebao, pronaci cu ga. Kao neku „sobu po potrebi“.
Konzul je nekim svojim diplomatskim poslom bio u rumunskoj prestonici, a kasnije mi se javio i iz Srbije gde je imao privatnih problema sa majkom obolelom od valjda, Alchajmera.
Nedeljama sam bila sama u konzulatu.
Imala sam pristup u sve prostorije, pa sam cesto dokona mlatila po istoj, zavirujuci u svaki coskic.
Jedno vece, kada mi je vec dosadilo uljudno sredovecno drustvo temisvarskih gospodja (kao da sam ja bila devojka, eh), zadremala sam u biblioteci citajuci knjigu u modi, po kojoj je snimljen i film, visestruki dobitnik Oskara, Pijev zivot. Knjiga je inace dobila Men Bukerovu nagradu pre neku godinu.
Razmisljala sam o tome kako me je taj roman podsetio na Mobi Dika, Starac i more, Robinzona Krusoa, po tom morskom toposu koji je nudio. A opet je bio jedinstven u svojoj lepoti i temi borbe za opstanak okruzen mocnom prirodom…U potrazi za licnim bogom koji ce prevazici okvire religije.
Tako, diveci se sebi, i sopstvenim reminescencijama u umetnosti, zaspala sam, sa knjigom na grudima i naocarama na na nosu, kao kakva baba, cemu sam se, istini za volju polako priblizavala.
U po noci, tako sam bubnula sa tog uskog lingistula u koji sam se uglavila, da su mi sve kosti zazvecale. Pale su mi naocare sa nosa i knjiga i cebence, cak se i casa soka od svezih jagoda koji sam sa zadovoljstvom pila ( carolija zivota u konzulatu) prosula.
Dok sam po podu u mraku pipkala, trazeci naocare, zrak mesecine je, kroz uski prozor, osvetljavao tanku liniju na podu, koju nikada nisam primetila, a ne bi ni sad, da je nisam prvo napipala. Pronasla sam naocare, upalila svetlo, pospremila stvari. Podigla sam tepih, ispod koga je virio tanki usek i pronasla vrata u podu, za koja nisam znala ni da postoje.
Kao malima, mojim sinovima citala sam Bas celika nebrojeno mnogo puta. Tako cesto sam je citala, da je moj mladji sin u svojoj petoj godini uspevao da isprica bajku za dvadeset tri minuta svojim drugarima sa sve zvucnim efektima (onda azbaja, pljus, pljas).
Setila sam se najmladjeg carevog sina kome je svekar kad je krenuo u lov zabranio da otvara zakljucana vrata, a kad je to ovaj ipak ucinio, Bas celik mu je ugrabio zenu i odneo je daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, sedam planina i reka.
Dakle, nasla sam vrata i u panici, jer sam bila sama u celoj kuci, i onako punoj senki i skriputanja, odjurila u krevet, odakle sam cvokocuci od straha odgledala cak dva glupa filma, neke komedije. Pored kreveta sam obesila i venac belog luka koji je neopisivo smrdeo. Zaspala sam izmucena, kad su prvi zraci zore, jer sunca u zimu u Temisvaru nema, provirili kroz prozor…

Powered by WordPress.com.

Горе ↑