Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

short stories

Ne znam ti ja nista

Diva je ipak bila kljuc. Kljuc za sasvim jednu novu grupu ljudi. Rumunske elite, ne dijaspore i nasih ljudi. Sledeci dani su se nizali u jednom furioznom ritmu. Soarei, recitali, matinei, partiji, zurke, sedeljke, ruckovi…Tek sam sad uz svu ironiju koju sam nosila videla pravu moc filmske i pozorisne umetnosti, cak iako ste prodavali ideolosku maglu, u najmanju ruku. Ona je bila deo istorije jugosolvenskog filma i mnogi nisu mislili kao ja. Jedan dan smo bile cak i u prestonici gde smo se srele sa ekipom filma koji je ove godine dobio prvu nagradu na najcuvenijem medjunarodnom evropskom filmskom festivalu…Glavna glumica i Diva su bile slicnih godina i poznavale su se, po svemu sudeci, ceo vek.

Citav glamurozni susret je zasenila pojava visokog gosta iz Bugarske, Todorova, koji me o boze, nije cak ni prepoznao. Ipak, prepoznali su me ljudi iz njegovog protokola. Jedan me je servilno pozdravio, sa pitanjem, kako su mi se dopale cizme?

Dok sam ja pokusavala mucajuci da postavim pitanje zasto takav poklon, i da pretpostavim da je u pitanju neka greska protokol me je nestrpljivo prekinuo. Ledeni komentar koji je usledio je bio, otprilike, da „gospodin Todorov nikad ne gresi“ i da „verovatno ima svoje razloge za takav galantan gest, koji je, uzgred budi receno, sitnica“. Te, da „cu sigurno na vreme saznati odakle interesovanje za moju personu jednog takvog velikana“.

Mislim…to mi jj bilo previse. Zastao mi je koktel od nekih plodova mora u grlu i u sebe sam srucila punu casu nekog zlatnog rumunskog vina, slatkog i mirisnog koje je vuklo na medovacu ili suvarak…

Postacu pijandura, casnu rec.

Ne znam ti ja nista

Ujutru su me zvali sa posla, po starom dobrom komunistickom obicaju. U poslednji trenutak, bre! Insistirali su na najboljem sluzbenom automobilu ne ministarstva, nego Vlade. Bila sam iznenadjena. Objasnjeno mi je da sa mnom ide cuvena udovica cuvenog glumca … Pomislila sam da to lici na dvorsku kamarilu, a ne demokratiju, no nisam imala izbora. Auto je dosao po mene, crn i besuman, sa crnim i besumnim vozacem koji je licio na gorilu.

Na Dedinju smo bili za sedam minuta. Gospodja je isplovila iz svog apartmana a ja sam pomislila na Mortisu Adams iz istoimene serije…

Naravno da sam znala ko je ona. Ako se nisam bas i prisecala njenih uloga, njenih sisa i te kako jesam. Moj otac ju je obozavao. Ja sam prezirala njenog muza i nju i njihove potomke.

Veciti Robespjer sa svih barikada. Uvek povisenog tona u ulozi, za sve srpskohrvatske dvorove poslednjih 50 godina. Pomislila sam: Boze, dokle? Dokle kulturtregeri koji kroje umetnicku scenu. Dokle poslusnici svih vlasti. Kad ce vec jednom da pomru…Svi odreda…Setila sam se Jereticke price Branka Copica.

Setila sam se i jedne njene uloge na Sterijinom pozorju, na kome sam se te godine slucajno nasla, jos uvek radeci u prosveti. Dvadeset minuta njenog preglumljenog pateticnog jecaja u naduvanom monologu, koji je oduzela glavnom glumcu. Diva srpske scene.

O kako cu ovo preziveti!?

Dakle, kad Diva ide u Rumuniju, to vise nije drugorazredna dijaspora srpska. Ima i tu novca, jer koliko sam znala, Diva nikad nije nigde isla bez dobrog honorara, bar. Mada sam mislila da je njeno polje interesovanja bilo iskljucivo „slavjanska dusa“.

Diva je bila sirokog osmeha, radila je na tome da me sarmira. To me nije ni malo iznenadjivalo…Sav taj svet je mislio da smo isti. Mi sluzbenici i oni, na sisi drzave. Porodice umetnika koji su se selili od vladara do vladara, kao cigani. Mi smo valjda bili kafe kuvarice, a oni sveze zaposleni…Pa ko veli da saznam nesto od tih miseva iz ministarstva… Sta novi ministar voli, napr. pa da odmah napisemo neku poemu. Ili oratorijum, dramski tekstic…Uhvatila sam sebe da netremice buljim u njenu bistu u retrovizoru automobila. Jos je bila dobrodrzeca.

Dan je bio divan, put cist i lep i do Temisvara smo stigli zacas. Pao mi je mrak na oci kada sam shvatila da cu ja biti domacica Divi i da ona namerava da ostane sa mnom sve dok se monografija ne dovrsi. Od kad je ostarila, postala je sjajna pesnikinja, sto ce biti divno za monografiju, nakrivila je glavu govoreci to, poklanjajuci mi jedan blistavi osmeh. I smeh iz dubine grla.

Povecavao se broj aktera u prici, sto me nije bas radovalo.

A ja sa tajnama nisam mrdnula ni pedalj.

B. se ludo zabavljao, videla sam mu to po vrhu nosa. Napravio je divne cvetne aranzmane, servilno se udvarajuci nasoj cuvenoj gosci, koliko je to bilo moguce, u njegovom polozaju.

A ja sam postajala ljubomorna…


To vece sam konacno, kada se zavrsila jedna duga vecera sa puno nazdravljanja udovici i secanju na njenog muza, ponovo pronasla sobu. U njoj nisam nasla nista novo, osim osecaja bezrazlozne smirenosti. Kao da ce sve biti u redu…. Odjednom je osecaj bio takav.

Legla sam da spavam sa glavicama belog luka na natkasni.

Ne znam sta su mi one trebale.

Ne znam ti ja nista

Odjednom je u mojoj dusi nastala jesen…Kao da je svaki susret sa rekom i starim ribarom moj zivot menjao za jednu dekadu. Ili sam i to samo sanjala.

Kuci sam stigla sa dzepovima punim oraha, pomalo crvljivih, ali ipak slatkih i masnih, promrzla i rascupana. U korpi sam donela 11 ogromnih, zrelih, zutih kao dukat dunja, koje su me setile na detinjstvo. Na nasu baku i nas tri koje u velikim bracnim krevetima, pod debelim jorgancinama, pred spavanje slusamo radio, dok nas dunje posmatraju sa vrhova ogromnih sifonjera. Posle cucorenja bi slusale Selo veselo, a ujutru Dobro jutro deco. Baka, koju smo zvali majka bi nas nocu obilazila i ususkavala. To je bilo vreme kada se lecilo preznojavanjem, a ne tusiranjem, tako da smo uvek posle spavanja bile usmurane i pomalo  iscrpljene. Trebalo je preziveti toliko perja na sebi…

U secanje na baku sam napravila od dunja kitnikez sa orasima, koji sam dugo mesala na sporetu drvenom varjacom, bas kako je to nekada radila ona u letnjoj kujni, dole niz gonak.

Pozvala sam i sestre i imale smo idilicno vece. Smejale smo se i secale detinjstva. Cekala sam sinove da se jave na Skype.

Pricale smo sa njima. Odrasli su i pomalo se promenili. Imali neki seretluk u pogledu i poneku boricu u osmehu. Nostalgija ih je gusila, videlo se. Kada su videli kitnikez, obojica su se uozbiljili i na brzinu zavrsili razgovor…Bila sam tuzna. Pile smo visnjevacu koje je pravila jedna od sestara, jele kitnikez, a ja sam se, ko zna koji put ove godine, napila.

Tako pripite smo kasnije isle u pozoriste i gledale novu Gospodju ministarku, koju je glumio jedan muskarac. O boze! Sve je licilo na moje Ministarstvo, travestirano, karnevalsko i prostacko. Odjednom sam se otreznila.

Dolazila je zima, a ja sam se u ponedeljak vracala za Temisvar.

 

Ne znam ti ja nista

Bila sam malo kuci. I na poslu, u ministarstvu, prvi put od kad su postavili novog ministra. Nikad nisam videla tako nesto, pa mi je bilo zanimljivo. U ministarstvu prosvete su nekako stvari bile manje glamurozne, na drugi nacin pod lupom javnosti, pa nikad nije bilo bas ovako. A ovo! Sodoma i Gomora. Savremeni Vavilon ( volim to skoro koketno poredjenje kad god hocu da ispadnem pametna) . Svi se prave da govore isti jezik, a niko ne zna sta ovaj drugi prica. Svi j… jedan drugog i vicu „vidi ruke“.

Neki su mi se bas zgadili. Oni najglasniji, koji su bili protiv dolaska novog ministra: „Te on je pravi umetnik, te ekscentrik je, te…“

Prvi su isli na legalo.

Kao kod Nusica, majke mi. Pisar Vica iz Sumnjivog lica. Gogoljeve Mrtve duse.

Brojgel i Hieronimus Bos u jednom snovidjenju, strahovitom.

Gledala sam kako u tako neverovatnom trenutku , fremu jednom, travestiraju od poslusnika jednog ministra u poslusnika drugog. Kako od partijskih govana postaju svetski ljudi, siroke ruke i blistavih manira.

Niko se nije cak ni zacrveneo. Ili zamucao u trenutku tako besramnog laganja.

Gledali su me sa prezirom sto se ne ukljucujem u kavalkadu groktanja, mukanja i njiskanja pred ministrovom kancelarijom.

Kao i uvek bila sam oprezna…

Vikend sam provela na reci, na kojoj davno nisam bila. Posetila sam i ribara koji me je onomad pronasao, polumrtvu. Bez reci smo se vozili po mocnom Dunavu. Bio je divan, pomalo prohladan dan. Pescane plaze su se tek pomaljale na blagosolvenom prolecnom suncu. Svetlost se leskala po vodi, opasno penusavoj i talasastoj, kao velike zlatne ploce. Nebo je bilo bez oblacka, prosarano tek po nekim tragom mlaznjaka. U vazduhu je klizio jedan mocni jastreb sirom rasirenih krila…

Eh, da sam ptica, pa da odletim u drugi zivot, pomislila sam zalostivo, omamljena suncem.

Ne znam ti ja nista

Posle uzbudljivog otkrica ovog prepodneva, dan sam provela lunjajuci po kuci. Imala sam jedan problem. Nisam imala poverenja u mog sagovornika, ni malo. Sve mi je bilo neverovatno. Kakvu sam ja ulogu mogla da imam uopste u tim dogadjajima? I o kojim je dogadjajima bilo rec ustvari?

Moj ljubazni bastovan, koga cu od sada zvati B. mi je jos svasta ispricao. Sustina je bila da se u Rumuniji nalazila veza koja je ukradene umetnine iz Evrope slala u Ameriku i da je jedan deo vukovarskog blaga opljackanog u tamosnjem muzeju devedesetih, pa izgubljen dvehiljaditih bio skriven u ovom gradu, po tragovima i dojavama sudeci…

Da su u te dogadaje bile umesane srpske paravojne formacije koje su maskirane zivele posle devedesetih kojekuda i da je Cvetan Todorov bio karika koja je povezivala medjunarodne trgovce umetnina sa kradljivcima.

Sve je zvucalo tako logicno i cisto, a ja sam i dalje bila u nedoumici.

B. mi je rekao takodje, da mene nisu ni hteli da umesaju u dogadaje, ali da sam se umesala sama. Tacnije, da me je umesao poklon koji sam dobila od Todorova u vidu onih zmiujurina na cizmicama.

Zasto je jedna gospa srednjih godina (krvava, poprilicno, sto bi se moglo okarakterisati i kao klimaktericna) uopste trebala Todorovu koji je mogao da ima koju god je hteo lepoticu iz celog sveta ( i sire, i sire)… To nije bilo jasno.

Nisam B. rekla nista o otkricu koje sam imala. Ni rec o sobi i predmetima. Nisam zelela da me tako zgodan muskarac dozivi kao histericnu i ludu pedestogodisnjakinju sa krizom svesti i morala.

Nisam sa B. zelela da delim nista… osim kreveta.

A i do toga je bilo daleko.

Ono sto jeste bilo na nivou neverovatnog, bila je cinjenica da nigde nisam mogla u kuci da pronadjem sobu u kojoj sam nasla predmete, iako sam odmah posle razgovora sa B. jurnula u nju…Licila mi je na dobar trag.

 

 

Ne znam ti ja nista

Sledeci dan sam jedva docekala. Krvava do kolena i sva obamrla, lupala sam vec oko 11 pre podne na vrata naseg bastovana, koji je ziveo u kucici pored ulazne kapije. U poslednje vreme je bio i vratar, posto je ministarstvo u napadu stednje pootpustalo pola zaposlenih. Cinjenica da je stari bastovan imao ulogu bodyguarda nije ulivala sigurnost, a bogami ni respekt. Licili smo na cvecaru a ne na Konzulat, pomislila sam ironicno…

Da sam koristila najbolju mogucu asocijaciju u alanfordovskom smislu nije mi bilo ni na kraj pameti..

Otvorio mi je vrata sa blagim osmejkom u uglu ociju. Licio je pre na nekog tibetanskog trenera tigrova, odjednom sam se lecnula, nego na bastovana.

Kada sam ga pogledala malo bolje, shvatila sam da nije ni tako star. Ispod iznosenih starih tregerusa i kockaste kosulje, virila je cista svila i mocan bivolski vrat…

Hm. Bio je prilicno uzbudljiv.

Ovo je sad licilo na jeftinu pricu iz serijala Emanuela. Sta? Sad se palim na bastovane? Da mi posadi kitu cveca???

Bez reci mi je ponudio divan lingistul za sedenje i limunadu, kakva se mogla piti samo u Temisvaru.

Kada me je smestio, zakljucao je vrata, pazljivo izvirujuci iza zavese, koju je takodje navukao.

Skinuo je kockastu kosulju i siroko se nasmejao.

O moj bogo!

Ko je rekao da ovo nece biti erotski roman???

Podsetio me je na Gorana, mog kompanjona iz avanture Kisa i moje nove cipele.

Samo je Goran bio mladji i sladji. A ovo. Ovo je bila Oluja. Pescana. Mracna. Iz najdublje dzungle. Divlja zivotinja. Mocni panter. Goranov otac, u najbolju ruku.

Poceo je da prica, dok sam se ja nalivala limunadama, zureci izgladnelo u njega.

Jebo me pesnik, pomislila sam.

Dakle: On jeste bio Goranov ucitelj i mentor.

Dakle: On je bio specijalac na tajnom zadatku.

Dakle: trebalo je uloviti medjunarodnu grupu krijumacara umetnina.

dakle: ja sam bila Izabrana da taj zadatak ispratim u ime majcice Srbije.

Jebala me majcica Srbija da me jebala vise puta, pomislila sam pacenicki sve vise krvareci.

Ne pamtim da sam bila kod ginekologa, pomislila sam.

Treba mi tusiranje, pomislila sam.

Upiskicu se od silne limunade, pomislila sam…

Sto bre nisu uzeli nekog istoricara umetnosti da juri lopove po EU, zavapila sam glasno!?

Ne znam ti ja nista

Tih dana se nista posebno vise nije desavalo. Iz Ministarstva su duvali neki novi vetrovi, koji su se ovde u dijaspori jedva osecali. Vise kao promaja. Vratili su nam prinadleznosti. To radi svaka nova vlast, dok se ne ustali. Ovi sa komentarom da dijaspora ne sme da trpi… pa sam opet uzivala u naznakama blagog luksuza. Jela sam ribu, neke pastrmke rumunske bozanstvene, pila neka opora vina i manje vise lunjala pripita po gradu koji je, kako se vreme prolepsavalo, sve vise cvetao.

Sve me je zuljalo kao lose skrojena cipela, ali sam se nekako osecala sapeto, beznadezno i mutno. Ponesto se dalo pripisati vinu, ali ponesto je bilo i neresivo.

Pokusavala sam da sebe ubedim da je sve bio samo los san, ali sam pogled na predmete, koji su mi sada stajali u sefu (sto sam vam mozda Vec i rekla) mi je ledio krv u zilama. I Vukovar i rat i proslost i sadasnjost i buducnost…

Bila sam u jebenom Alefu i nisam imala nikavu moc da se izvucem iz istog.

Prihvatila sam cak i udvaranje jednog lokalnog pesnika, koji je bio bolji na racima nego na delu, koliko god to jeftino i banalno zvucalo. Moram da kazem, za sve one koji su ocekivali bilo kakav erotski prizvuk, pobogu u zenskom romanu, mogu samo da se manu citanja istog.

Ovo je politicki triler sa primesama fantastike. Toliko.

Jedino sto je valjalo u celoj toj epizodi je da sam bila manje usamljena, sada kada sam sinove videla samo preko ekrana i da su me manje gnjavile gospe iz dijaspore. Inace posao zbog koga sam bila tu, objavljivanje onog kapitalnog dela, nije bio ni pri kraju.

I usla sam mu u nekoliko pesama.

Koje su mu bile bolje od …

Pa, i to je nesto. Ako ne slatki limun i kiselo grozdje, ako razumete sta sam htela da kazem…

Kad nisam svrljala po Temisvaru, sedela bih u basti konzulata citajuci knjige koje sam nasla u istom. Poduhvatila sam se Lorensa Darela i Aleksandrijskog kvarteta, koji nekada davno, nisam uspela da procitam.  Sada sam to radila sa lakocom. Mislim da je to imalo veze sa godinama. Ili sa sposobnoscu da istovremeno radim vise stvari odjednom. Mislim da se to danas zove multitasking.

Ono vrljas mobilni telefon i sedis i pravis se da slusas dosadni kolegijum, brifing, sastanak, sednicu, predavanje…

Ili kuvas rucak i surfujes po internetu.

Pricas sa sestrama i prelistavas novine.

Flertujes sa dva muskarca u isto vreme.

Tako ja dozivljavam Darela. Jedno oko cita jednu pricu a drugo..neku sasvim, sasvim drugu.

Sedela sam dakle u basti na suncu i zmirkala citajuci knjigu rasejano misleci i dalje na svog bivseg muza, koga evidentno i pored svega, nisam prestala da volim. Ta svest i spoznaja su me zaista pokosili. Pitala sam se, inspirisana knjigom u kolikoj meri nas ljubav opravdava kad povredjujemo ono sto volimo? I da li je to uopste ljubav?

Zmirkala sam lagano uzbudjena erotikom Aleksandrije i spijunske afere glavnog junaka kada sam osetila senku hladovine iznad prevrele glave.

Podigla sam pogled sa knjige i videla bastovana, koji je u rukama drzo malu cinijicu.

Pruzio mi ju je sa malim osmejkom u uglu usana, ni malo servilno me gledajuci pravo u oci. Bila sam prilicno iznenadjena, jer osoblje Konzulata nije stupalo ni u kakve kontakte sa domacim zivljem zaposlenim u njemu.

To je bilo neko nepisano pravilo, bar sam ja tako mislila, o zivotu u diplomatskim predstavnistvima. Pokusala sam da na rumunskom, koji sam pomalo sricala, pitam sta mi to pruza.

Bastovan mi je na odlicnom srpskom, sto me je prilicno iznenadilo rekao…“slatko od ruzinih latica.Latice majske roze ruže. Njen miris je jakog inteziteta. Vidim citate Darela…Da sam znao, da ga volite, ovog proleca bih vam napravio usecerene ljubicice kakve se jedu u tom delu sveta i njegovim romanima…“

Bila sam iskreno ocarana darom koji mi se nudio.  Uzela sam neuglednu cinijicu iz koje se zlatio ovaj slatki nektar i polako zahvatila jednu kasicicu…Bilo je to vise od hrane… Bilo je to secanje na divne godine braka sa muzem i sinove kada su bili mali i mene koja nasmejana i mlada pravim sok od crvenih mirisnih puzavica. Na belu kosulju moga muza koju sam kupila pa umazala te noci kada smo ulepljeni sokom vodili ljubav, mozda poslednji put iskreno i sa strascu.

Rastuzila sam se.

Rekla sam „Hvala“ i zagrcnula se. Pogledala sam ga upitno. Dodao mi je i casu ledene vode koja je bila spremna na malom srebrnom posluzavniku.

Posto sam popila casu upitala sam ga :“Odakle ovakva lepota u basti Konzulata?“ I bez ikakve ironije“Kakav ste Vi to bastovan koji pravi ovakvo nostalgicno slatko. Rastuzili ste me opasno“.

„Gospodja je suvise osetljiva“ rekao je. „Nisam to ocekivao od Vas“

„Sta znaci niste to ocekivali od mene?“ upitala sam iznenadjeno.

„Pa, dok sam Vas cekao“.

„Kako dok ste me cekali?“ upitala sam ja, alarm je pocinjao da zvoni.

O boze, mislila sam Aleksandrijski kvartet uzivo!!! Doba spijunaze i senki u predvecerje.

“ Ja sam Vasa nova veza“ rekao je bastovan, lagano se naklonivsi.

U momentu sam osetila kako sam dobila menstruaciju.

Tako je to kad zena udje u izvesne godine.

Cim se uzbudi, odmah prokrvari.

Moram otici do Mola da kupim neke nove cipele, panicno sam pomislila.

 

 

 

Nominacije za nagradu Liebster

  1. odabrani blogeri i blogerke bi trebalo da  odogovore na 11 pitanja koja im je postavila osoba koja ih je nominovala
  2. odabrati 11 blogera/blogerki koji imaju ispod 200 pratilaca i označiti ih
  3. obavestiti ih da su nominovani
  4. ne može se označiti ista osoba koja vas je nominovala
  5. napisati 11 činjenica o sebi

http://vesnacurotomic.wordpress.com mi je postavila pitanja a ja odgovaram:

  1. Postala sam blogerka zato sto volim da pisem i volim internet i volim da nemam ni cenzuru ni unutrasnju cenzuru, koju sam imala dok sam radila kao profesionalni novinar RTS…Ziveli slobodni tekstovi!!! Ziveo internet!!! Ziveli blogeri!!!
  2. Profesor

  3. politika, umetnost, fantastika (proza)

  4. kako kad. kad sam srecna, po mom misljenju, kad sam doterana, po misljenju drugih

  5. ne

  6. Ti. oporost, ironija, toplina, inteligencija. I jos si i radoznala. He,he,he

  7. Ljubav, deca, zdravlje. Ne. Deca, zdravlje, ljubav. Kosmicki sklad. Malo mira. Uzivanja u malim stvarima. Iskrenost. Priroda.

  8. Zabava

  9. Ranije da. Sad me mrzi da jurim izdavace. Ali, volela bih. Da mi padnu sa Interneta

  10. Ovan, zmaj, kremen

Ako smislim pitanja i koga da nominujem ovako autisticna, nastavicu ovo…

Marginalije ili zasto ne slusam narodnjake

Ne volim da pišem o svakodnevici. Banalna je i dosadna. U mom slucaju kao neka visoka kula sastavljena od navika, suženih izbora i briga samohranog roditelja što sam već godinama. Udovički status može da uzbudjuje samo zlurade i dokone umove, kakvima sam, na žalost, često okružena.

Što više pročitanih knjiga, to manje prijatelja, pronadjoh nedavno. Ne znam čije je. Ali liči.

Kada sam bila mala, omiljena bajka bila mi je Andersenova Snežna kraljica. Identifikacije sa Gerdom se nikada nisam oslobodila, koliko god se trudila. Spasiti Gerda sa dalekog severa i ugrejati ga svojom ljubavlju. Biti akciona heroina na jedan uvrnut način u potrazi za ljubavlju. Ljubavlju cije i srce i oko postaju zli usled komadica onog užasnog ogledala sto se razbilo i rasulo po celom svetu…

  1. godine otac srpske nacije, Dobrica Ćosić, objavio je svoje Vreme vlasti 1. Radim u RTS TV NS. Novosadski sajam knjiga, vodim književno podne predstavljanja  pomenute knjige. Vodimo Dobricu Ćosića na ručak u neki kineski restoran kod spomenika Svetozaru Miletiću. Secam se da je na ručku bio Rajko Petrov Nogo, autor jos uvek aktuelne Golubnjače, Jovan Radulovic i ne mogu da se setim, ko je bio izdavač te knjige!? BIGZ, Nolit, Prosveta, pojma nemam. Imam 32 godine i čvrsto verujem da je umetnost, iako je rat oko nas i u redakciji svakodnevno, izvan i iznad svega. U to i dalje verujem ponekad.

Imam 32 godine i potpuno sam anonimno simpatično lice pred kojim se slobodno i otvoreno priča.

I tako, priča Dobrica Ćosić o raznim književnim i političkim temama, i onda uz put ispriča, kako je posle drugog svetskog rata na jednom partijskom sastanku dobio zadatak da sa Josifom Slavenskim napravi nacrt kakva će se muzika slušati u Jugoslaviji u narednim decenijama. I tu, reč po reč, Josif i Dobrica se ozbiljno sporečkaše oko zadatka. Po sopstvenim rečima, Dobrica je bio za zapadnjacku orijentaciju, a autor Balkanofonije i Simfonije Orijenta, Slavenski, za balkansku orijentaciju. Na širem partijskom sastanku, kad se glasalo, opcija Slavenskog pobedi. I na tom jedinom ručku na koji sam ja vodila čuvenog pisca, koga mozete negirati ali ga ne mozete izostaviti, da se razumemo, Dobrica umorno uzdahne:“I tako danas slusamo Cecu.“..

Mislim. Ja nisam ništa zaboravila. Ni kako je bilo devedesetih. Ni Arkana ni užas turbofolka, ni malog vlasnika ružičaste televizije kako potrčkuje sa ostalom svitom i dvorskom kamarilom za autorkom Noćč i dana ciji su nadahnuti tekstovi u novinama skidali glave. Dok su „filosofi“, od kojih su danas mnoge znamenite ličnosti srpske kulture po Srbiji,  bljuvali hvalospeve na račun njenog književnog dela. I onda, kad taj ideolog devedesetih koji je otvorio vrata bedi duha, siromaštva i prostakluka i jednoj poseljačenoj Srbiji sponzoruša i ratnih profitera, otvori devedeset tv kanala i jos se slika na istim, sa sve pričom o tome kako se obraca urbanoj ciljnoj grupi, prozivajuci jedine tragove istinske demokratije (ako je uopšte ima na ovim prostorima, ako je uopšte ima igde) meni pozli.

I setim se raspadnutog ogledala koje širi zlo po celom svetu. I ledi srca i oči.

I nemoj neko više da mi pomene narodnjačke koncerte. I pevaljke. I reality programe.

Ej bre, pa moji klinci u Saobracajnoj školi u Zemunu, sa periferije, marginalci, pišu bolje sastave o temama, Za i protiv reality programa i Izmedju Guče i Egzita od cele srpske intelektualne elite. Ako i nje ima. Ako i nje ima…

I moji klinci i koleginica i ja smo svetski prvaci u jednoj akciji u kojoj je ucestvovalo 49 škola iz celog sveta. I vest smo poslali i Tanjugu i Beti, i Studiju B i RTS i…ma svima redom. I to je objavio samo radio Beograd Prvi program. Da se neko pošibao, naprostačio, nalupetao i nakrao, bilo bi na svim medijima…

Pre neki dan mi Marina Abramović postala prijateljica na facebooku. Prvo mal nisam pala u nesvest kad sam videla da ima profil, a onda mal nisam pala u nesvest kada je prihvatila zahtev za druženje. Pa onda mal nisam pala u nesvest jer izgleda da ona sama zaista postuje, kao i sav ostali svet.

Ona je za mene uvek bila nepristajanje. Umetnik života i smrti. Usamljenosti sa jedne strane i opake, moćne seksualnosti sa druge. Totalnog, apsolutnog . Fine ironije. I grubog sarkazma. Zena koja je umela i koja ume da priča priče, na svoj, beskompromisni način.

Kod nje sam našla,  citirala je nekog, baš me briga koga, da je umetnost rat, a ne fina i udobna lepota, kulturtregeraška.

Nego kako. Nego kako! Nema kompromisa i pristajanja!

Nema banalnosti i loše muzike, jeftinog humora i lakih književnih rešenja, da bih nastavila svoj roman.

A od kad sam bila na koncertu omiljene mi grupe Jamiroqai u prvom redu i od kad mi je Dzej Kej pevao lično u mene gledajuci, što sam možda pomalo i umislila, moju najomiljeniju pesmu na svetu Cosmic girl…

Mislim…Nemoj neko da me dira.

Imam i jos neke nove sjajne, brilijantne drugarice umetnice skroz, ovde u ovom virtuelnom svetu. Njima posvecujem ovaj mali post.

Meni je tek danas danas počelo leto.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑