Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Novi Sad

O lekovitom značaju teatra

Ne znam ti ja nista

…Konacno sam bila prava akciona junakinja, dusu dala za neki roman. Sama i tragicna, smestena u neverovatno okruzenje i fantastican splet okolnosti!!!
Bez muza, sa sinovima na dalekim destinacijama…
Neverovatno okruzenje je svakako bio moj novi posao. Razbistrilo mi se sta je uloga novog sedokosog zgodnog ministra: da ide na partije po ambasadama i pravi poneki besmisleni hepening, kakve kazu svedoci, nisu pravili ni ministri devedesetih, cak ni onaj pesnik obucen u kozne mantile udbaske. Retro, kao.
Trebalo je ovoj skandaloznoj vlasti i poneki beogradski smeker u njoj, ne samo neobrazovani partijski prvaci, kakvi su mahom bili…No to sam vec cini mi se, pomenula. A ako i nisam, stvar je opste poznata.
U sustini, bilo je potpuno precizno ono sto je Vojvodina zaista nudila kao institucije bogate tradicije. SNP i Maticu srpsku u Novom Sadu, galeriju Milan Konjovic i fantasticno pozoriste u Somboru. Galeriju Sava Sumanovic u Sidu. Suboticki neverovatni filmski festival na Palicu…I Vrsacku enregiju KOV a i klasicne pozorisne jeseni. .Malo Sirmijuma i nesto kikindske Tere… Izmedju je bilo…More folklornih festivala, kobasicijada i svetskih takmicenja u tucanju jajima…Izmedju je bila jos ne potrosena svest da drzava MORA da se pobrine za svaki Dom kulture u svakoj ravnicarskoj rupi pored puta. Pa su se svi kolektivno uclanjivali, celo selo, ako treba, u jednu od partija koalicione vlasti. Bilo je mucno ici u perspektivi mracnih jesenjih dana po raznim jos uvek bogatim vojvodjanskim ruckovima, u bogatim kucama popova ili salasa, gde su svi ocekivali od mene samo jedno: da je njihova manifestacija, izdavacka kuca, smotra, festival najznacajnija i kao takva treba da bude na jaslama drzave. A kasicica je bila mala a usta je bilo mnogo. Oliver Tvist je trazio jos. Ohhhh!!! A Vojvodina se morala sacuvati. I dati joj novaca i punto.
Jedan dan sam dosla iz Subotice,koja je kao i uvek bila trusno tle, posebno posle nekih hapsenja, sa posebno teskim osecajem u zelucu. Ne samo sto su me nakljukali nojevim mesom (ej, nojetina iz Backe) , nego i neverovatnim zahtevima koje sam primila. Koliko ogromnog novca je trebalo za te neverovatne zelje. Znala sam, poucena iskustvom iz starog ministarstva, da se uvek trazi bar tri puta vise nego sto se ocekuje, a da se daje bar sest puta manje. I da su tada svi namireni. Samo je to u prosveti uvek bilo u sustini za neciju dobrobit, a ovde nikako nisam bila sigurna, gde ce novac zavrsiti.  U cijem dzepu od hohstaplera na vlasti koji ce sigurna sam bila minimum dati istinskoj umetnickoj eliti.
I to je Srbija. Umetnici treba da cute i budu zadovoljni darom talenta koji su dobili, a razni sekretarcici i komesarcici…Treba…E, oni treba. I mora. I bas.
A o radu Saveta za nacionalnu strategiju kulture, kojim se nase Ministarstvo i Skupstina loptaju!!!
Mnogo babica, kilavo dete. Tako je to uvek bilo. I bice, pomislila sam rezignirano.
Bar da su mi u nadleznosti informacione tehnologije…Tu su neki pametni mladi ljudi zagledani u masine a ne u druge ljude. Ili informisanje, pa da kao covek dobijem cir na nervnoj bazi…
A ovako: svargle, kobasice, kanapei, strudle i sve ostale djakonije koje Vojvodjani sluze na kulturnim i javnim mestima…
Lezala sam na krevetu u potpuno tihom stanu, zalostivo gledajuci sta je ostalo od moje uvek skladne figure, od kad mi je nadleznost Vojvodina, kad se zaculo zvono na vratima.
Ustala sam i otvorila, radoznalo, ne ocekujuci bas nikakvu posetu. Bio je to decko ovih novih usluga poste sa nekim lepim paketom u ruci, sa potvrdom koju je trebalo samo da potpisem ,i to onako elektronski. Kada sam se pobunila da nista nisam narucila  i da nista ne zelim da placam, decko je rekao da je dobio i napojnicu i da samo treba da uzmem paket…
Moram da kazem nesto  o cemu nisam govorila od kad sam pocela da Vam pricam moje najnovije avanture. Dakle, u vise navrata sam Vam rekla da mi je neko preturao po podrumu i ukrao mi obucu iz istog. Jos nisam znala sta je znacio taj gest, pa sam bila prilicno oprezna. Dzep mi je ispraznio razvod i pakovanje mojih decaka u svet, tako da sam kupila najosnovnije, da bas ne idem kroz zivot bososnoga. Nesto obuce je ostalo i u stanu. Imala sam osnovno:
Neke crne botuse kakve u zivotu nisam imala, ali nepromocive i tople. Jedne elegantne crne cizme. Jedne bele gumene i jedne braon sa visokim sarama, jeftine i pomalo iznosene. Od cipela sam imala i par klasicnih pari koje su mi bile za svaki dan, koje sam obnovila jednim tamnozelenim u skladu sa bojom sezone.
Svakako, svi dogadjaji koji su me, moram priznati, prilicno satrli i ostareli, su na citalacku veliku zalost, pretpostavljam, ubili kupoholicarku u meni…
Dakle, potpisala sam paket i polako ga otvorila osluskujuci, ne kuca li u njemu nekakva eksplozivna naprava…
Boze, srce mi je zalupalo jace…Otvorila sam kutiju u kojoj je na najfinijoj svili lezao par zanosnih polucizmica od zmijske koze.Bile su rucno radjene i neodoljivo su potsecale na onu tursku zmijurinu…
Par mi je od iznenadjenja  ispao iz ruke.

Ne znam ti ja nista

Da li ste ovih dana pokusali da udjete na sajt Ministarstva kulture?
Isti izgleda kao Potemkinova sela, ili kao istinsko stanje u kulturi: osim naslovne strane cesto na ostale klikove dobijete „this webpage is not available“.
Ponekad se stranice i pojave. Kao kultura za po potrebi, na kasicicu. Kao soba za po potrebi u Hogwartsu, skoli magije u kojoj se ucio najveci mag svih vremena, tako misle moji sada vec uveliko odrasli sinovi, Harry Potter.
Istina, mesto na kome se Ministarstvo nalazi je lepo: U Vlajkovicevoj, tik uz Skupstinu. Da se zna da smo jedna kulturna drzava. Kad nam gosti dodju, mislim.
Mada…Ne bih trebala da ujedam ruku koja me hrani, ispostavilo se mnogo bolje nego ona stara, u Ministarstvu obrazovanja.
Tamo su plate bile…kao i u prosveti profesorske, dakle bedne…
A osim toga, od kad mi provalise u podrum i pokrase mi one silne cipele, sumnjam na sve i svakoga: eto sta je ostalo od stare Vladislave.
Zena senki i spijunaze. Voajera, prisluskivanja i pakosnih ljudi..
Eto.
Jasno Vam je valjda sta se dogodilo?
Kako je dosla nova vlast, napravila je promene u administraciji.
Kao neko ko je uradio ozbiljne poslove za staro Ministarstvo ( o deklaraciji ni rec, molim, o tome ja nista ne znam) naravno, nisam dobila otkaz. Ipak se majcica Srbija brine za svoju birokratiju.
Prebacena sam u kulturnjake.
Da se razumemo, ni ovde plate nisu bog zna kakve. Ali ja sam na posebnoj apanazi, a to cete saznati kad dodje vreme.
Sve polako i po redu…
Ja sam ipak tradicionalna zenska, a ovo nije nekakav postmodernisticki shit.

Ma zivot u Beogradu ima svojih cari kad radite u centru grada, i promenili ste zlosrecno ministarstvo !
Prvo, vise ne idete pred Zeleznicke stanice i ne gledate srpsku bedu svaki dan, drugo ne idete putem svih srpskih strajkova. Nekako su oni susreti ispred Skupstine otmeniji. I kad su nasilni. Noblesse oblige, uvek, kazem ja.. I nekako je lepo kad znate ko sve od znamenitih  Srba voli da svrati u skupstinski bife..Nekako se valjda oseca blizim Olimpu, sta li. Znam jednog srpskog pisca koji je digao vikendicu odmah pored jos Titovog odmaralista na Fruskoj gori, mestu na kome se i dan danas donose vazne odluke. Valjda covek da se inspirise, sta li. Mada mi nije jasno, da li je moguce da su ga u poslednjih trideset godina sve vlasti zvale da srce viski o trosku drzave!?
Znam, znam. Zla sam postala, pa to ti je.
Nista vise suze i cipele.
Nista suze.
Cipele moze.
I razvela sam se. Okrenula list, tako sam cula da to zovu neke zene, sveze razvedene…
Ja to ne zovem nikako. Nekako je samo doslo. Kao necastivi. Kao mracna mrlja. Mrak. Usamljenost.
Nisam mogla dalje. Iako, na pocetku, posle mog povratka sa Dunava, nije izgledalo tako.
Sinovi su me podrzali, iako nerado. Moj muz, moj bivsi muz, u sustini nije los covek. To i dalje mislim. Samo je cutanje postalo previse glasno. Urlalo je. Cutanje. Kao provalija, rezanje besnog psa. Tiho i duboko. Na ivici opasnog nasilja. Sigurna sam da je ovako bolje i cistije.

Mozda se nekad i kresnemo, ko zna. Vec kad to u braku nismo radili.
Mada vidim da me muskarci sada drugacije posmatraju. Nekako kao da sam frivolna.
Razvedena?
Aaa. Sa znalackim klimanjem glave.
Izgubila sam i neke zene oko sebe.
Kao da cu se odmah baciti na njihove uflekane muzeve, sta li?
Ma ja sam se u sustini bojala vezivanja, iako to nekad nije bilo tako.
Svet se promenio, pa i ja.
Pre sam isla na pilates (opusti misic malog prsta, obrve, obraza), a sad igram uz  Zumbu.
I imam sirok osmeh na licu i kad hodam ulicom.
Jebe mi se.
Simbolicno, mislim.
Za ostalo cemo da vidimo.

Inace, Ministra jos nisam upoznala. Vidjala sam ga na hodniku u prolazu, lepo se javi, ipak je on dendi beogradski. Koliko cujem, bio je i maneken, nekada, izmedju ostalog. Skroz renesansni tip. Vidim da se na njega pale sve sekretarice. Na onog prosvetnog, nije se palio niko. Vitak i prosed, sa tim prodornim plavim ocima. Je ovaj, ne onaj, da se razumemo.
Mislim da nema pojma sta radi u ministarstvu.
Mislim da je Ministarstvo trenutno za ukras kao nesrecno Narodno pozoriste u centru grada posle paljevine. U sustini, bilo je mnogo lakse raditi u Ministarstvu obrazovanja. Prosvetari su skroman i radan svet, intelektualci. Negde znaju gde smo. Imaju i ideale. Sem mozda nekih univerzitetskih profesora, laktarosa i iluzionista, koji su u tom poslu zbog sebe, a ne zbog dece, studenata.
I ono ministarstvo je uvek, ali uvek, imalo malo novca na raspolaganju, pa su se ljudi sirili koliko mogu. Sve do one nesrecne Torinske deklaracije o kojoj i ovako ne znam nista.
A ovde. O moj bogo. Koliko je ovde polje delovanja.
Koliko razlicitih ljudi!!!
Mi sto smo preraspodeljeni iz drugih ministarstava se drzimo nekako zajedno.
Druzim sa Ljubicom iz ukinutih Dijaspora. Sta ta sve zena zna!!!
Ma ja sam za nju mala.

Ona je inace udovica. Od nje muskarci beze kao djavo od krsta, tako ona kaze. Mada vidim da se mnogi vrzmaju oko nje.
Ovi sto su sad dosli u Ministarstvo, su moram da kazem, bas neka poluobrazovana gomila. Koja se divi svemu krisom, a ovako drze nos visoko. I vode neku partijsku disciplinu, kao da su u Titovom vremenu, ranih pedesetih.
I posle Tita Tito.
Meni je zapala Vojvodina na jednom jedinom sastanku koji smo imali od kad je ovaj novi usao u Ministarstvo. I taj sastanak je drzao njegov zamenik, covek iz kulture, vec trideset godina. Stari operativac.
Zna gde djavo spava, kao i Ljubica.
Kad kazem Vojvodina, mislim na sve: nacionalne manjine, izdavastvo, izlozbe, festivale, institucije, muzeje, pozorista…O moj boze, ko ce se tu snaci. Ispricacu Vam o nekim sastancima koje sam imala. Ma, koja kolicina kulturtregera i hohstaplera je u kulturi. Necete mi ni verovati kad to saznate. Ma, koja kolicina divnih amatera, entuzijasta, lepota je u kulturi.
I Kikinda i Zrenjanin i Sombor i Vrsac i Pancevo i Sid i Kovacica i Srpska Crnja i Novi Sad, naravno. I srpska scena u Rumuniji i Madjarskoj.
Koliko malo mogucnosti i koliko zelja da se dotaknu zvezde.
Ne znam kako cemo.

Kisa i moje nove cipele

Stigla sam prerano. Dok sam u umazanoj pekari pijuci losu kafu i jeduci neverovatno ukusnu buhtlu iz koje je curio divan domaci dzem, gledala u pancevacku rusticnu secesiju i provincijski bidermajer gradjevina, razmisljala sam o jednom filmu koji me je ovih dana potpuno dotukao. Melanholija Larsa Fon Trira, cije sam filmove Europu i Kroz talase nekad obozavala do ludila i suza…
Mislila sam o depresiji i melanholiji koje su me obuzimale sve cesce i kojima ni sjajne cipele nisu mogle da pomognu… Mislila sam o junakinjama filma koje na kraju, posto je otac porodice u nemogucnosti da zaustavi propast, izvrsio samoubistvo, ostaju same sa detetom, u suzama, pred sudar sa drugom planetom. I kako u tom filmu, koji je presao svaku granicu ljudskosti, u sustini, nema dalje.
I kako ni u zivotu, ponekad, nema dalje.
Srknula sam jos jedan gutljaj lose kafe, a bozanstveni dzem od nekih divnih bobica mi se slio iz usta na bradu. Polizala sam zalostivo isti. Bio je tako…Nostalgican, taj ukus, da mi je odmah bilo bolje.
Ma nije valjda susret sa odeljkom jednog univerziteta, ravan propasti sveta… Hrabrila sam i bodrila samu sebe, narucujuci i jednu buhtlu sa makom. I ovako je jos bilo, tek svitanje.
Izula sam i cipelu sa noge, koja me je zuljala.Mrzovoljna i sa tezinom u stomaku, kao kakvom povecom pesnicom, izasla sam u odjednom svetlo pancevacko jutro. Bilo je vreme da posetim bivsu fabriku spajalica u cijem prostoru je bio sada departman.
Spajamo ljude, mislila sam ja saljivo, hrabreci se.
Departman je bio za razliku od novopazarskog, prilicno skroman, sto me je prilicno iznenadilo. I gospodin u sivom tergal odelu je izgledao, dosta pristojno, sto je za mene bilo takodje, moram priznati, prijatno iznenadjenje. Pruzio mi je ruku, a onda je usledio sok: imala sam utisak, kada sam pruzila ruku i kada me je uhvatio za istu, da milujem ruznu zmijsku krljust. Stisak nije bio slabiji od Boovog. Ali, Booov je bio leden i velicanstven. Ovaj je bio, leden i uzasan. Zasmrdela je bara oko mene. Kosa mi se digla od uzasa.
Kao da sedim naspram…….licno.
Osetila sam strasnu mucninu i glavobolju.
Gospodinov glas je bio metalan i suskajuci, suv, kao ostra hartija.
Nisu me ponudili ni kafom.
Receno mi je, otprilike, izmedju ostalog ovo: da se nase ministarstvo lepo nosi u tri jebene picke materine, da su oni na Bolonjskom sporazumu i da ih boli k…. za Torinski…I onako ni jedan srpski Univerzitet nije na spisku pet stotina pravih…
Da me ne zavara periferija i fabricki kraj u kome su, te da ce skoro sutra, preci u velelepno zdanje u centru Panceva. I jos: da su ciljevi Internacionalnog mnogo siri, dalekosezniji i ozbiljniji nego sto ja mogu i da zamislim.
„To je vec pitanje dominacije na Balkanu“, skoro je sistao gospodin palacajuci ostrim jezickom izmedju zuba.
Sistanje i skripa su se zaustavili, a gospodin je naglo zacutao. Isto tako je naglo i ustao te se, uz jos jedan jezivi stisak ruke, pozdravio sa mnom. Nestao je takvom brzinom da mi se cinilo da sam samo sanjala. Jedan ruzan san…
Nas ulici sam bila neverovatno brzo, kapirajuci sav znacaj onoga sto se upravo nije desilo.
Ma kakva saradnja i zajednicki interesi…
Nema od Srbije nista…
Nista, kao ni od nasih sporazuma.
Sunce je na ulici nestalo jednako kako se i pojavilo, cule su se sirene koje su nagovestavale visok stepen zagadjenja vazduha. Magla koja je pala, odjednom, bila je tako gusta i tmasta, da sam jedva disala.
Oci su mi se napunile suzama, a pluca smogom.
Ponestajalo mi je vazduha.U toj belini i gluhoti, zazvonio mi je telefon. Bio je to moj zamalo bivsi muz, koji je izgleda imao sjajan osecaj da najnusi… Moj strah, kanda.
Pitao me je nesto banalno, tipa, gde su carape koje sam pre neki dan oprala, ali to je bilo dovoljno da me malo izbaci iz tripa u kome sam, po svemu sudeci bila. Dobro dosla u stvaran svet, Vladislava, rekla sam sama sebi.
Nisam imala pojma gde sam ostavila carape, sto mi se sve cesce desavalo. Da gluposti ostavljam za sobom. Makar to bile i carape nasih sinova.
Makar to bile i carape moga muza za koga i dalje ne znam gde zivi. Da li se to on neprimetno vratio kuci!?
Nemam pojma.
I pojma nemam.
Sa olaksanjem sam usla u dijalog sa njim, pokusavajuci uzaludno da nabodem gde su, do djavola carape.
U glavi mi se muvao malopredjasnji susret, koji je bio tako tipicno faustovski ( Ni djavo nije tako crn, kao sto izgleda) da je licio na jeftin roman.
Do djavola.
Opet sam osetila miris barustine koji se sirio oko mene kao neka nezaustavljiva masna mrlja.
Cini mi se da sam zalutala, gore nego dok sam u Novom Pazaru trazila zgradu Univerziteta.
Odjednom sam shvatila da ne hodam po trotoaru, nego da mi se cipele zavlace u meki pesak dunavske obale.
Osetila sam jak udarac u potiljak.
Oko mene je bio mrkli mrak.Mrak po drugi put… Mislila sam, dok mi je uzasan bol u potiljku parao mozak.  Dok sam se lagano budila, obuzeo me je strasan talas mucnine. Morala sam da povracam. Iz mene je curila vodurina…Verovatno sam povratila pola Dunava, mislila sam, a onda sam opet izgubila svest.
Bila sam u bunilu. Trcala sam kroz neki polumrak, trazeci neke papire, kroz ogromni sivi arhiv.
Kad god bih se priblizila nekom tekstu, obuzimalo me je takvo gadjenje i takav bol u potiljku, da bih morala da se .. probudim, po svemu sudeci.
Ipak, u svemu tome, mada sam mislila da je vrlo moguce da sam mrtva, nije bilo nelagodno. Bilo je relativno mekano i nije bilo mokro. Cula se reka, ali vise kao sum nego kao mesto u kome ja gubim zivot… Sledeci put kada sam se probudila, videla sam da sam u nekakvoj kucici u kojoj je bubnjala pecka i sa cijih drvenih zidova su vislile ribarske mreze.
Pojavio se i moj domacin i spasilac: bio je to nekakav ribar, poput onih na koje sam navikla oko moje kuce na reci.
Trepnula sam i slabasno mu se nasmesila.
On me je pogledao i rekao; „E gospoja, ne vredi se samoubistvo u tvojim godinama. Grehota je. I za boga i za ljude. Imas li Ti gospoja dece i nekog coveka? Nisam nasao nikava dokumenta kod tebe sem nekih pocepanih papircina koje nista ne razumem, sa nekim velikim pecatima…“
Skocila sam iz kreveta ne obracajuci paznju na to da sam bila odevena, po svemu sudeci, samo u gornji deo najbolje domacinove pidzame, koja je smrdela na masinsko ulje, rakiju i duvan, od cega mi je bilo jos gore.
„Pobogu, gde mi je Torinski?“ Vrisnula sam, ocajnicki.
Od naglog skoka, opet mi se zavrtelo u glavi, pa sam iznemoglo pala na krevet.
„Kakav T..orski?“ Pitao je
„Ma sta ste to nasli kod mene?“ Pitala sam tiho jecajuci.
“ Ma evo ovo“ – pokazao mi je on  mokre ostatke Torinskog sporazuma, pocepane na vise delova i umazane nekim zelenim blatom. Odmah sam ih prepoznala.
Izes i Novi Sad i Tursku i Bugarsku i Novi Pazar i Beograd, neutesno sam plakala, znajuci da je ceo posao otisao do djavola, bas kao i ja sama.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑