Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Novi Pazar

Ne znam ti ja nista

Bila sam sama kao pas. Bila sam bez ljubavi, a boga mi i bez pravih prijatelja, ali sam se dobro osecala u svojoj kozi. Nekad odjednom shvatis sta su pririteti, kada pogledas smrti u oci,. Ili bar smanjis ocekivanja. Zivot je tako dragocen i tako kratak. Kada bih dotakla moje sinove, disala sam punim plucima. Bila je tu i reka, sunce, zivot koji pulsira i preliva se u najlepsim bojama…
Bila sam ponovo u Beogradu i bila sam zahvalna bogu u koga ne verujem za to. Samo jos jedan dan u Americi bi me sigurno ubio. Bez obzira na sve, Srbija je bila moja matica, inspiracija, kolevka.
U Ministarstvu je bilo uzasno. Za vreme mog odsustva, iz firme su odleteli mnogi stari kadrovi. Jedva sam se snalazila sa nepoznatima. Bila ih je puna kuca. Aparatcika. Mislim da je takvo stanje bilo nesto posle Drugog svetskog rata, kada su pravi partizanski heroji zglaznuli u svojoj odlucnosti, a sitgao basibozluk. Sluzbenicici i kursadzije. Seljana neopevana. Ali su svi bili dobro obuceni i namirisani. Spolja, bar.
Ministar me nije ni pogledao.
Valjda ga bilo sramota. Nisam ja bila bas kuce od juce, da ne vidim kakve kompromise pravi. A o tome kako sam vracena iz Amerike…Nije bilo ni reci.
Oklevam da Vam pisem o tome jer bih najradje zaboravila tu skandaloznu i sramnu epizodu iz zivota. To je prvo. Drugo je cinjenica da nekako osecam da ulazim u klise. Trece, da ispadam iz zanra, a to nikako ne volim. Volim doslednost. Ako sam fantastika, onda sam neverovatna i neocekivana.Tako oklevam…
https://aleksandranm.wordpress.com/2013/02/01/kisa-i-moje-nove-cipele-15/
Helsinski, stokholmski sindrom!?
Mislim, sta je to!?
Da se razumemo, mnogo je gori onaj Londonski sindrom. Da mi se on desio, sad ne bi bila ziva. Bila bih mrtva, mrtvosana, zauvek. Da nisam tokom ovih godina naucila da savladjujem moju silovitu prirodu,najebala bih, bas jako.
Dakle…
Probudila sam se potpuno prikovana za neku uzanu i tvrdu postelju. Usta su mi bila potpuno suva. Jedva sam disala. Bilo je vruce i prasnjavo. U vazduhu se culo brujanje klima uredjaja neke velike zgrade. Krevet je ispod mene tonuo, a ja sam bila polu svesna i jako uplasena. Pokusala sam da se pomerim, ali nisam uspevala. Jedva sam malo pomerila glavu, da bi utvrdila da sam prilicno cvrsto vezana za postelju. To me je utesilo. Mrdnula sam ruke. Mrdnula sam stopala. Nisam bila oduzeta. I to je bilo utesno. Pokusala sam da vicem. Nisam uspevala. U grlu sam imala hrapavu hartiju. Pretpostavljala sam da sam bila omamljena nekim jakim uspavljujucim sredstvom, nekim gasom, jer mi je u nosu bilo nepodnosljivo a u glavi mi bucalo kao u elektrani.
Ili je to bila klima!?
Nisam bila sigurna.
Nisam znala ni koliko dugo lezim tu. Ni zasto sam tu. Ni ko me je …Oteo?
Kidnapovana. Zasto?
Sta sam ja pa znala? Prelistavala sam svoje neprijatelje…
Par zlobnih zena na poslu, koje su me predugo znale da bi me bas zapravo mrzele…
Onda mi pala na pamet ona kucka u Parizu, koja je bila moj prirodni neprijatelj broj jedan.
Pa muslimani iz Novog Pazara, koji mi jos nisu oprostili Torinski
https://aleksandranm.wordpress.com/2013/03/01/kisa-i-moje-nove-cipele-22/
i konacno, moj domacin u restoranu koji me je upravo ispratio u taksi…
Pa Todorov.
Americke obavestajne sluzbe.
Moguci konkurenti u poslu na trzistu sverca umetnickim predmetima.
Spisak je rastao a sa njim i uzas u meni.
Postajala sam zedna.
Zelela sam da vristim.
A nista nisam mogla. Cak ni da placem.
Svega je bilo previse.

Kisa i moje nove cipele

Sedela sam pozadi u kolima, drzeci ruke na Goranovom naslonu. Imala sam neodoljivu zelju da ga odalamim po glavi, onako kako sam to, doduse jako retko, radila mojim decacima, kada bi za vreme jela, pravili neke gluposti.
Postajem opasno nasilna.
„Dobro“, rekoh,“osecam se gore nego kad me je smotao Boo. Mogao si me bar upozoriti…“
Goran se okrenuo ka meni, cak zaustavivsi auto:
„Ti stvarno imas jako visoko misljenje o meni. Sta mislis, da mene informisu bas o svakom koraku unapred?! I ja stvari saznajem, tek kad se dese.“
Prvi put sam ga videla da se nervira.
„Sta mislis, da je meni svejedno!? Insistirao sam da ostanem u Ismiru, onaj dan kad su te doneli iz bolnice. Ali, povukli su me.“
Pokusala sam da se ubacim, ali me je nestrpljivo zaustavio:
„Rekli su da nekog sa dosijeom kakav je moj, ne treba mesati sa Tobom. I da bi moje prisustvo napravilo od price medjunarodni incident…Ovako je to bila mala nezgoda sa nesmotrenom turistkinjom…“
Zacutali smo oboje.
Ja sam sedela umazana u secer.
On me je sa zaloscu odmerio, uzdahnuo i upalio motor:“Dakle, nista od nase vecere…“
Ja sam cutala i dalje zureci sa gadjenjem u moje cipele.
Onda sam otvorila prozor i bacila ih kroz isti.
Pomislila sam da skinem i svoje eklekticno crno, sa flekama, pa da i njega bacim kroz prozor. I umotam se u neko cebence koje je bilo pozadi…
Goran me je samo pogledao u retrovizoru i pustio muziku.
Na ceo sistem.
Odustala sam od striptiza i upitala ga:“ Kako si uopste stigao do sporazuma“?
“ Doneli su mi ga par sati posto su ti ga ukrali…Samo su ga kopirali…“
Sada sam bila stvarno…
Bez reci.
Kako se ono zove Sekspirova komedija – Much Ado About Nothing!?
Oh boze, prava sam Seherezada…
Ispredam price za poludelog sultana…
Kuca je bila u poprilicnom neredu, kada sam se napokon nasla u njoj. Stajala sam na vratima zeljno udisuci poznati miris. Momci su me oberucke docekali. Podsetili su me na vreme kad su bili mali i kada smo bili bez dilema. Svi smo bili srecni. Pricali smo u isti glas.
Beograde, Beograde, na uscu dveju reka ispod Avale, pevalo je moje srce, moja krv, moj zivot. „Necu vise da putujem nigde“. Objavila sam im, skidajuci pocepane carape sa nogu.
„Crna majko, sta Ti je to. Gde su ti cipele!?“ Pitao je moj mladji. Stariji ga je zaustavio jednim pokretom ruke, komentarisuci da im se otac redovno javlja i da mu je ispricao, do detalja, nas susret u Novom Pazaru. Pitao me je, da li moze da mu javi da sam stigla.
Klimnula sam glavom. Zivot nam se vracao u normalne tokove.
Bar sam se tome nadala.
Posle kupanja i pijenja nesice sa momcima, te detaljnog izvestaja koji sam im konacno podnela, legla sam da spavam.
Ne treba ni da vam kazem koliko se moj mladji decak uzrujao, kada je konacno sklopio celu pricu. Bio je uzasnut i ocaran u isti mah. „Moja majka, tajni agent 001!!! Kako cu ovo preziveti!? Sad mi je jasno sto se tata tako naljutio. Nije fer, trebala si ranije sve da nam ispricas“. Stariji je cutao. Iz njegovog pogleda sam shvatila da mu je otac rekao sve, odavno. Imala sam zmajeve za sinove, pevalo je moje srce, po drugi put ovog dana.
Beograd mi je bio divan. Mirisan, pun rascvetalog bilja i vetra, kao i moja porodica.
Posle desetocasovnog sna u kome nisam nista sanjala, ustala sam, spremila veliki dorucak koji sam pojela zajedno sa sinovima. Razgovarala sam i sa muzem. Kratko, ali slatko. Manje je bolelo.
Vikend koji je bio preda mnom, sam provela na reci.
Na stazi ispred kuce suncala se jedna velika i raskosna belouska, koja je podigla glavu kada me je videla, cak ni ne bezeci.
Izgleda sam naucila nemusti jezik.
Bila sam junakinja bajke.

  • Beograde, Beograde.

Kisa i moje nove cipele

Pogledala sam kroz prozor. Kisa je opet padala. Slusala sam ga, pokusavajuci da odgonetnem koja je moja bedna uloga u ovoj pozorisnoj predstavi u „kojoj se glave i carstva gube“. Mislila sam kako mi je kisa sada saveznik. Spira osecaj gorcine.
Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu vecno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu maglustinu od naseg zivota. I kako, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajednickih koraka , sam imala jasan osecaj zajednistva…Kao kad nekog izgubljenog pronadjes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju. Mehmedspasic je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam delovala nepristojno, mada sam se trudila da gledam smerno, u vrhove svojih cipela…Kako je monolog isao dalje, nazirala se i moja uloga u ovoj raboti:nametnuti evropske standarde obrazovnom procesu koji se opasno opire evropeizaciji…Na sta bi licilo u krajnjoj liniji, da ekstremni verski vodja, musliman, namece , bez obzira na Univerzitet, ciji je osnivac bio, evropske standarde.
Trebalo je od Evrope uzeti najbolje sto je davala, provuci to izmedju redova, da se ne primeti. Tiho i necujno. Odatle i zena u celoj prici. Nisam bila bitna ja. Bila sam samo pion, napokon sam shvatila.
Zena nece udarati na sva zvona. Nece biti VAZNA i nametljiva. Nece traziti specijalnu nagradu i biti heroj. Zena ce proci, neumitno i neprimetno, kako prolazimo sve. I niko je nece primetiti…Osim…Ako ima dobre cipele. I noge. Da iste iznese. Opet sam pogledala u vrhove mojih.
Da li se to vidi mala mrlja od blata na njima!?
Da li cu proci u ovoj teskoj prici neokaljano?
Ili ce me ona zauvek promeniti?
Ili sam vec promenjena, samo ne vidim to!?“Evo i Bil Laden je ubijen, ali terorizam u svetu nece nikad! U vojnoj rezidenciji u Karađorđevu pored Bačke Palanke pokojni predsjednici Srbije i Hrvatske Slobodan Milošević su 1991. godine dogovarali podijelu Bosne i Hercegovine.A sad…Vidite sta imamo sad!“ Slavobitno mi je rekao moj vrli sagovornik. „Svi znamo da je proces evropskih integracija zemalja regije od izuzetne važnosti, kao i da je regionalna saradnja neophodan preduslov uspjeha tih integracija. Ipak,nepravda koja je napravljena Bosnjacima i Albancima Belinskim kongresom, pocela je da se ispravlja. Bosne je bilo prije Srbije i CG, a o Hrvatskoj da i ne govorimo. Bit ce Bosne i Bosnjaka, a i Sandzaka u Bosni, to dobro upamtite. Ne zaboravimo da je skoro deset miliona Bosnjaka u Turskoj i da jos mnogi cuvaju svoje tapije i da je Bosna, Sandzak i veliki dio Srbije gruntovno Bosnjacki.“
„Uz duzno postovanje…“ Krenula sam da se meskoljim, prilicno oborena sa nogu,iako sam sedela, ovim predavanjem.
Nije mi dopustio komentar:“Jedan musliman ne moze imati drugi cilj osim Alahovog zadovoljstva. Ostalo su sve sredstva. Ipak,a ovo ne kazem prvi put – ono što se događalo na trgu u Kairu moglo bi lako da se dogodi na Trgu Isa-bega u Novom Pazaru ili na Trgu Republike u Beogradu. Balkan je zemlja Ilira, pa nije samo njihovo do Nisa, nego do Dunava i Save, a Bosnjaci su potomci tih drevnih balkanaca.
Vi Srbi ocekujte egzodus i seobu, jer dosta su zla nanijeli narodima sa Balkana…“
Zastao je, nasmesivsi se:“Ipak, nisam ni malo dzentlmen. Sta bi ste popili?“
Bilo mi je muka po ko zna koji put…
Sta bre da pijem, kad su mi najavljene Seobe, po ko zna koji put u nacionalnoj istoriji.
Samo sam mahnula rukom, sto je u ovom svetu ocito imalo neko drugo znacenje.
Gorila je otvorio vrata, na kojima je stajao kelner sa neverovatno sarolikim posluzenjem. Slatko u svim oblicima – tulumbe, baklave, tufahije, orasnice…
Too much sugar…
Pomislila sam.Sedela sam i jela kolace. Pocelo je kao da ne ispadnem nepristojna… Jedan mi je iscurio na moje decentno i ekleticno crnilo. Sa sve orasima.
Setila sam se kako sam se napila sa Hamzom. Sta je to sa mnom i sa muslimanima u Srbiji??? Navode me na prezderavanje. Sedela sam, slusala i umesto knedli, gutala te teske i lepljive slatkise koje odavno ne volim…kako li cu se samo slatko ispovracati…
Gospodin je bio opasno iznenadjen mojim apetititom. Valjda je naucio na licemerne novopazarske bule koje sigurno pred muskarcem usta nisu otvarale, osim u nekim prilikama…
Razumete sta hocu da kazem!?
Sa ceznjom sam se setila studentskih dana, kada smo sa ovakvim slatkisima mlatili po finom avganistancu.
Eto, to je moja najgora mrlja na savesti.
Pa sta?
Nista…
Morala sam nesto da kazem:“Uvazeni gospodine“, nakasljala sam se prociscujuci grlo od meda – “ da je sinoc bilo autobusa, ne bih ni bila sa Vama ovde na razgovoru…Molim Vas“…
Htela sam jos da kazem da skrati pricu, pa da krenem mojoj kuci, ali se on slatko nasmejao: „Pa sta Vi mislite gde ste?! Pa mi imamo bolje veze do Beograda nego Ovca, Borca i Crvenka koji su samo sa druge strane pancevackog mosta. Autobus, moja Vladislava, za Beograd ide na svaki sat, nego sam hteo da Vas vidim…Jos se prepricava prica o vama i onoj zmijurini u Turskoj. Ah, tako ste me nasmejali…Kako se ono zvala zmija!?“
„Bo“, procedila sam kroz zube, potpuno ponizena, trpajuci jos jedan zalogaj baklave u usta. Pogledala sam cipele. Bile su umazane od meda koji je, ko zna kako, kapljao sa kolaca. Odlucila sam da kad dodjem kuci sve sa sebe bacim u kantu za djubre. I vise se ne osvrcem.
Kako je poceo da se smeje, tako je i prestao. Pogled mu je sve vreme bio zlurad i potcenjujuci, sa malom dozom dosade. Osecala sam se kao Ahmet Nurudin kad ide da moli milost za brata, a svi od kojih ista zavisi, gledaju kroz njega kao kroz staklo.
„Ustvari, imam zadatak za Vas, Vladislava. Inace, ne brinite za povratak. Vratice Vas Goran. Poznajete ga, zar ne?“ Upitao je vise retorski, nego zainteresovano.
Klimnula sam glavom, pomireno.
„Treba da uz Torinski, koji Vam je vracen, dodate i klauzulu koja ce zadovoljiti nas Bosnjake u svim carstvima…Ona je spremna. Ne treba da Vam kazem, od kolikog je znacaja, da tih par recenica provucete u Ministarstvu…“
Htela sam da prokomentarisem, ali sam zaustavljena jednim pokretom njegove obrve… „Znate da Vasa vlada sve vise zavisi od Turske drzave, i ekonomski i kulturno…Klauzula je pripremljena u Turskoj. Nismo hteli da namecemo sporazum, pa smo pustili da sve izgleda kao kradja.. Da se sve resi tiho i bez buke. Kada je o obrazovanju mladih rec, svi smo osetljivi…Izraziti i radikalni sledbenici bi se ljutili da uzimam ista iz Evrope…A ja nisam tako kratkovid…Treba uzimati sa svih strana…a to kazite ministru. Neka to izgleda kao potez dobre volje Srbije…I svi cemo biti zadovoljni…“
Naglo je ustao, sto je bio jasan znak da je audiencija, sada je bilo jasno da je o tome rec, gotova.
Njegov cuvar mi je otvorio vrata i ja sam sva ulepljena, otpustena.
„Samo idite do recepcije, tamo Vas ceka dokument“. Rekao mi je gorila naprslim glasom.
Gospodin Mehmedspasic je vec bio zaronio u neke papire,jedva mi klimnuvsi glavom na pozdrav.
Na recepciji sam dobila kovertu i komentar, da me auto ceka na prilazu zgradi.
Sve je bilo organizovano savrseno.
Kisa je stala, a magla se davno povukla. To sam videla i kroz prozor prijemne sobe.
Isla sam u mojim umazanim cipelama ka Goranu, koji je poluseretski, poluzabrinuto, izvirivao kroz prozor: „Pravo za Beograd, a?“
„A moje stvari?“
„Ma sve sam Ti spakovao. Sedaj! Idemo kuci!“
„Za Beograd“.Pomislila sam sa olaksanjem.

Kisa i moje nove cipele

Nemam pojma sta smo vecerali. Preplakala sam celu veceru. Nemam pojma ni kad se prijavio na recepciji, ni kad smo se popeli u sobu. Nemam pojma…

Doneo mi je poklon,koji nisam ni pogledala i rekao mi da treba da idemo kuci i da se manem corava posla i sta mi je falilo, dok je on bio po sluzbenim putovanjima a ja kupovala, kupovala, kupovala! Pitao me je sta se to desava sa mnom,kakva sam zena to postala i dokle tako?

Da njemu treba zena, a ne medjunarodni spijun. To mi je rekao. I da ne bi ni dosao, da nisam u toj vukojebini. I to je rekao, a on nikad ne psuje. Zapalio je cigaretu, a on ne pusi. Kada sam ga pitala za druge zene, cutao je. Kada sam ga pitala da li me voli, cutao je. Kada sam pitala da li mogu da zavrsim bar zapoceto, cutao je. Rekla sam mu da onda ostajem i da on moze da ide. Ne uvece, nego ujutru, zato sto kisa pada. Rekla sam mu da uzme drugu sobu i da ne mogu da provedem noc sa njim. To sam rekla vise iz ocaja, kao najekstremniju meru, a on se odmah slozio…Izasao je iz sobe bez reci. Celu sam noc povracala. Zaspala sam izmucena u neko doba.

Recepcija me je probudila u devet sati. Pitala sam ih gde mi je muz, a recepcionerka mi je ljubazno i sa nekim zluradim zadovoljstvom u glasu rekla da““se gospodin odjavio rano ujutru i izleteo iz hotela kao furija“…

Eto.

Toliko o ljubavi.

Nije mi ostavio ni poruku na recepciji.

Odmotala sam poklon. Bila je to divna zelena Hermesova marama. Valjda je to bio novootkriveni smisao za humor – zeleno, muslimani, Novi Pazar, nikabi, burke, zarovi, feredze…

Nije mi bilo smesno. Ni malo.

Mozda bi on voleo da ja tako zivim – zavijena u svoje kupovine i svoju usamljenost…

Ne znam. Stara Vladislava bi sad sigurno mnogo mislila o tome.

Nova ima vrlo skori sastanak sa Muftijom…

Obukla sam se krajnje jednostavno i ogolelo. Crnu rolku, crne pantalone, koje su fino padale niz moje bokove, ravne cipele, male rukavice i crni kaput. U usi sam stavila samo krupne i rusticne mindjuse od kovanog srebra, koje inace volim da nosim i jak i veliki sat sa srebrnom narukvicom. Da ne izgleda kao da nekoga zalim, nego da sam zena na koju se moze racunati…

Valjda…

Pomislila sam gorko u sebi, sumno udisuci hladan vazduh kasabe u koju sam se uputila, peske. Jutro je bilo kao mleko, maglovito i belo. Kao moja neizvesna buducnost…Isla sam ulicama cepeneka i ceramida, zapinjuci i tumarajuci…

No way out.

Razmisljala sam o ironiji da ovaj mali grad, ima cak dva univerziteta…Smejurija…Mehmedspasicev je bio stariji od drzavnog… Prosla sam pored ovog drugog. Lepa i svetla zgrada…Da li je ona Srbiji trebala? Realno gledano, da u ovoj drzavi postoje ikakvi kriterijumi koji bi vodili racuna o kvalitetu fakulteta i univerziteta oba univerziteta u Novom Pazaru bila bi zatvorena. I ne samo univerziteti u Novom Pazaru, vec i gotovo svi univerziteti u Srbiji. Zatvorili bi se svi i osnovao jedan koji bi okupio najbolje profesora sa svih univerziteta i to bi bilo dovoljno za jedan, u evropskim okivirima, skroman univerzitet. To je realnost. Ne moze stanje u visokom obrazovanju da bude ni bolje, ni gore od stanja u drzavi. Cak bih rekla da je stanje u drzavi u najvecoj meri odraz stanja u obrazovanju, posebno visokom. A kako ne postoje nikakvi kriterijumi, danas u Novom Pazaru imamo najezdu instant magistara, doktora nauka itd… Zao mi je sto ovo pisem, ali imala sam prilike da se susretnem sa par turbo doktora nauka iz Novog Pazara i mogu mirne duse da kazem da je to tuga jedna…Nis, Pancevo, Subotica…

Sta cu mu ja?

Pitala sam se u maglustini koja je bila sve gusca…

Morala sam da pitam retke prolaznike za pravac…

Jedan ljubazan starac me je cak odveo do moga cilja…

Zgrada je bila divna. Bela i otmena, sa urednim travnjacima i drvetima okolo. Prostor je bio cistiji i uredniji od i jednog beogradskog studentskog, na zalost. Mozda je novosadski kampus mogao da konkurise ovome, ne znam.

Postmoderan prostor minimalisticke arhitekture sa jedva primetnim obelezjima finog, orijentalnog . Nisam cekala na prijem ni pet minuta, primljena sam neverovatno poslovno i ljubazno i u zgradu i kod samog Mehmedspasica.

Bila sam iznenadjena kada sam ga ugledala,iako sam ga znala sa tv-a.

Bila sma iznenadjena, iako sam citala P…….

Sacekao me je jedan istinski fensy frajer, mocnog i inteligentnog pogleda, koji nije skrivao zadovoljstvo onim sto vidi ispred sebe. Postmoderan kao i zgrada. Minimalista sa jedva nagovestajem…

Utisak je kvario muskarac koji je stajao u cosku divne, svetle, elegantne i udobne kancelarije.

On je izgledao kao zemunski tvrdi momci, oni najgori.

Pomislila sam, obzirom ko me je uputio u Novi Pazar, da i pripada drustvu iz zemunske stranke.

Ej Srbijo. Najraznovrsnijih mracnih strasti i interesa.

„Mi smo dosta dugo čekali da Sunce univerziteta obasja ovo parče neba iznad nas, ali to čekanje nas nije nimalo pokolebalo, i mi smo odlučni da doista, ulažući svoj trud, oslanjajući se na sve potencijale ljudi koji žive na ovom prostoru, uživamo u tom Suncu. Istina, mnogo je tamnih, zloslutnih oblaka nadvijenih, kako nad ovim, tako i nad mnogim drugim prostorima, tako da će tom našem Suncu trebati puno svjetla da ih odagna. A mi smo uvjereni, uz Božiju pomoć, da će to Sunce uspjeti odagnati sve te zloslutne oblake, bilo da se taj oblak zove droga, kriminal, korupcija ili neki drugi oblik nemorala.

Mi smo potpuno svijesni jedne činjenice, a to je da je Bog dragi dao da živimo na ovom raspuću. Ovo sandžačko raspuće je u teškim vremenima jedna teška vjetrometina, gdje nije bilo baš lahko postojati i opstati. Ali to isto raspuće zapravo predstavlja mjesta susreta kultura, civilizacija i vjera. Dobro dosli. Sjedite.“ Bile su prve reci koje sam cula od gospodina.

Pomilslila sam ironicno i fascinirano: „Bogte. Pa ovo je zvanicno“!

Kisa i moje nove cipele

Vozac me je vozio svega par minuta, srecom. Ostavio me je ispred hotela i rekao da je susret sa Gospodinom zakazan za dva popodne. I da budem tacna. Posto isti ne trpi netacne.
Ako nista drugo, u ovom vetrovitom i vlaznom jutru, bar sam imala pristojan smestaj. Hotel sa cetiri zvezdice, nekog „hiljadu i jedna noc“ imena, ne, ustvari imena Tadz, je bar po izgledu mogao da zadovolji potrebu za toplinom i udobnoscu. No, cim sam se prijavila i usla u sobu, jedva odlozila kofer, zazvonio je telefon. Informacija koju sam dobila me je bacila u letargiju. Gospodin je, zbog vanredne situacije u Prepolju, u kome je bila strasna poplava, otisao u isti, bivsi „zvezda vodilja“ celog Sandzackog kraja. Shodno tome, sastanak je odlozen. Bicu kasnije obavestena kada ce mi biti uprilicen.
Iskreno, navukla sam se na ovaj posao. Bivao mi je sve znacajniji i znacajniji. Zivot je dobio novi ukus i boju. Bila sam skoro razocarana sto mozda necu upoznati cuvenog i opasnog Mehmedspasica. No, sada sam bila u Novom Pazaru, za koji nisam imala predstave, sta moze da mi ponudi. Mozda malo orijentalnog smeka u nekom svilenom komadu, sladila sam se.
Taman sam se istusirala, sto sam vise ucinila iz dosade nego iz potrebe, kada je opet zazvonio telefon.
Pomislila sam, da mi ipak zakazuju sastanak sa Mehmedspasicem…
Bila je to recepcionerka, koja me je razgaljeno pitala da li sam voljna da primim jednu posetu u sobi,ili cu sici u restoran, na branc sa istim.
Bila sam ne malo iznenadjena, obzirom da mi komsija u Zemunu nije nista vise zakazao od sada se pokazalo, eventualnog susreta sa covekom koji je bio i dekan, izmedju ostalog, Internacionalnog univeziteta. Posebno me je iritirao ton kojim mi se obracala.
„Ne ocekujem nikakvu posetu“. Hladno sam rekla.
„Da, gospodin je rekao da mogu da ocekujem od Vas takav odgovor. Gospodin je rekao i da ne prihvata ne. I da cete se prijatno iznenaditi. I da se odlicno poznajete“…Poverljivo je dodala:“Ne odbijajte ovo, ni slucajno, kakav je…Ahhh“.
Sada sam bila vec radoznala.“Ok. Silazim za 15 minuta. Recite to gospodinu…“
„Necete se razocarati“, zadovoljno je mljacnula recepcionarka.“Dovidjenja i hvala.“
Ovlas sam se prosusila, obzirom da je u hotelu bilo prilicno toplo. Navukla moje bele pantalone od pune svile i jedan mali bez demperic i sisla dole, u hotelski lobi.
„Gorane!“ Vec sam ne razmisljajuci uletala u zagrljaj najsladjeg tajnog agenta na svetu.
„Gorane, wow covece. Mislila sam da si gotov!“ Sad mi je bilo jasno mljackanje recepcionerke.
Bio je to Goran u svoj svojoj velicini i sjaju. Za razliku od mutnog osmeha kojim me
je castio u Bugarskoj i Turskoj, ovo je bio najlepsi osmeh koji sam videla od kada sam u ovoj avanturi. Osmeh topao i prijateljski, iskren i tek, tek pomalo maciji, vuciji i …seksiji…
Nisam se suzdrzavala, postavljala sam sva pitanja koja su mi pala na pamet.
Uz tost, pekmez i sok od pomorandze, tople buhtle i pecena jaja, Goran je smireno i strpljivo odgovarao, sve vreme me siroko gledajuci.
„E klinac, ne gledaj me tako, ja sam zena u godinama.“
Pomislila sam ja crveneci kao bulka, sto mi bas nije bilo svojstveno.
Ni takve misli, ni da crvenim, da obrazlozim.
Sustina je bila, da ne davim, u tome da je Goran mene svesno stavio u opasnost(!?), ne ocekujuci naravno, da cu se uopste susresti sa zmijurinom.
Sustina je i bila u tome da ekstremisti ukradu sporazum, jer je to bio nacin da se isti pocne sprovoditi i na njihovim evroazijskim prostorima. A ko bi torinski mogao da ukrade nekoj zvanicnoj delegaciji? Ili nekom frajeru Goranovog kalibra. Bila sam kukavicije jaje i kolateralna steta. Kroz salu sam rekla, da sam onda misiju ispunila u potpunosti…
Sto je bila potpuna istina.
Uz kafu, Goran mi je na sto tresnuo i jednu kovertu. Uzela sam je radoznalo zavirujuci u nju. Bila sam milioniti put iznenadjena! Torinski je bio u mojim rukama.
Najzad!“Slusaj“, nastavio je Goran, dok sam ja proveravala da li je ceo dokument u mojim rukama,“nisam hteo da te ponovo upetljavamo u ovu pricu…Mislim da je ovde bas opasno za Tebe. Ali su insistirali..Kao Ti si jedina u toku…A tvoj drugar Hamza je rekao, da zna da si zilavija nego sto izgledas. Da li Te on bas dobro poznaje?“
Upitao je Goran, ucinilo mi se, radoznalo.
Pocela sam da se zabavljam, u svoj ozbiljnosti situacije. „Cekaj, cekaj, kakvo je to pitanje!?“ Upitala sam, toboze uvredjeno.
Zatreptao je jedva vidljivo, krajickom oka…
Hm!?
„Nemoj da se ljutis…“
„Ma, ne ljutim se. Sta ti je. Isli smo samo zajedno na studije. I to je sve. Ali smo se nekada intenzivno druzili. Nisam spavala sa njim, ako te to interesuje“.
Osetila sam gorcinu. Vise se interesuje za moje zdravlje medjunarodni spijun gvozdena srca, nego moj muz. Oneraspolozila sam se i pogledala na mesto gde mi je do nedavno stajala burma.
Jedan dan, dok sam kuvala vodu za nesicu u kuvalu, isto mi je eksplodiralo u ruci. Valjda je doslo do nekakvog kratkog spoja, sta li.. Osetila sam uzasan bol, a burma mi je gorela. Jedva sam je skinula sa ruke. Zlato se na jednom mestu istopilo i napravilo mi mali oziljak. Burma je ostala upropastena. Simbolicno, licilo je to na razvod braka.
I onda neka neko ne kaze da zivot ne pise romane!
„I sta ti to znaci, da je u sred Srbije opasno za mene? Pobogu, zamalo me nije udavila onolika zmijurina. U Novom Sadu me mal nisu pregazili, u Bugarskoj su pucali na nas. Sta ti to znaci, stvarno, reci mi!?“
„Ih, ovde je mnogo zlih sila upetljano. Moze mrak da Te proguta na nebrojeno mnogo nacina.“ Zabrinuto je komentarisao Goran.“No, sad si Tu…Moram da idem, imam jos neka posla ovde, ali veceras cemo se videti, ako zelis. Izveo bih Te na veceru..Da proslavimo ponovni susret…“
„I da mi ispricas, odakle Ti Torinski…“Dodala sam ja.
„Ok. I da Ti ispricam…Ali Te molim, da ne izlazis u grad…Ne znas u koje kafice svracaju Srbi, pa da se ne nadjes u neprijatnoj situaciji.“
„Ej,covece u Turskoj si me pustio…“
„Slusaj,“ prekinuo me je zapovedno.“Samo me poslusaj. Hoces li moci?“
„Hocu“.
„Obecavas?“
„Obecavam“,rekoh rezignirano.
Poljubio me je nezno u obraz i odjezdio u dan.
E. E. E.
Eto sad!?
Sta je ovo!?
Malteski soko!?
Romansa!?
Srednje godine!?
Muz koga nema!?
Ostala sam u restoranu i narucila jedan viski, da malo razmislim.
Nehotice, slusala sam razgovor dvojice gostiju za sankom:
„Milica. Moja majka je Milica“. Govorio je jedan zajapureno.
„Ma koja Milica. Mersiha, jadan ne bio. Stvarno ti fali daska u glavi. Mi sandzaklije moramo znati da nam je Alah dao jednu priliku da se opametimo i pratimo naseg vodju“
Tu je pomenuo prezime mog sutrasnjeg domacina…Lecnula sam se i naculjila usi. Mozda je Goran bio u pravu.
Sta kog djavola trazim u Novom Pazaru!?
„Moramo da shvatimo da pisemo sami nasu istoriju, ne da nam je pisu komsije Srbi. Doslo je vreme da mirnim putem ostvarimo hiljadugodisnje snove. A to je da se oslobodimo smrtonosnog zagrljaja Srbije. Ej, nema nas kao naroda u Ustavu! I deca nam uce o sv. Savi!“
„Jadan, sta zboris. Sta bi Ti, da Srbije za fildzan ostane?“ Crven je u licu bio onaj sa majkom Milicom.
„Ma, neka je za fildzan ostane, bas me briga“. Dodao je ovaj drugi mirno.
Srucila sam viski niz grlo i odjurila u sobu.
Goran je bio u pravu.
Ma,kakva vecera sa njim.
Imam sporazum, palim za Beograd.
Okrenula sam broj recepcije i zamolila ljubaznu recepcionarku, da me poveze sa autobuskom stanicom. Ona naravno, nije odolela da ne prokomentarise moj susret sa Goranom, uz pitanje nisam li se valjda razocarala?! Sta li!?
Razocarenje je usledilo: Autobus sam imala tek sutra, sto je znacilo da moram da prenocim u Tadzu. Moram reci da ne znam da li sam bila uplasenija zbog skorog susreta sa Goranom, ili zbog boravka u Pazaru.
Ej, Srbijo, medju sljivama…

Kisa i moje nove cipele

„Mili, stvarno preterujes. Stvarno mislis da je klipan koji me sedmi put pita da li sam model, na toj mrezi, idealna prilika za mene?!“ Urlala sam iz garderobera, pakujuci stvari za Novi Pazar.

„Mama, kako nije, inace si pola zivota provela sa onom Tvojom krojacicom“. Rekao je moj mladji zureci u ekran.

Stariji je suflirao:“Majka, pa on je shvatio sustinu Tvog bica koje vapi za dobrom kupovinom“.

Ukapirala sam ironiju. Svog polozaja i svoje strasti. Koja je bila na dijeti, obzirom na ocev odlazak i smanjenu platu… Trpala sam u torbu onaj divni sivi kostim koji je premijeru imao u Briselu. Pakovala sam ga i mislila – od Brisela do Novog Pazara, mali je korak…

„Ma slusajte“, prisla sam i sama ekranu „kada me vec provocirate, taj frajer prica o nekim igrama za decu. A ja se, momci moji, mogu igrati samo mame i tate. I to sa Vasim ocem, da znate. Nikog drugog ne zelim da vidim…“ Rekla sam tihim, zalostivim glasom.

Mladji me je pogledao tuzno:“Znas, ovde ima mnogo laznih naloga. Ponekad pomislim da je iza toga nas tata…Ljubomoran je kao pas. Stalno pita da li se vidjas sa nekim…A i ovako mi je komenatarisao da se u poslednje vreme ne skda sa kompa…Prave ste cvecke, da znas. Nista bolje ni ne zasluzujete. Ni on ni ti.“

Ma sta ljubomora ima sa tim, pomislila sam sa gorcinom. Samo ljubav. A nje izgleda nema.

Malcu sam se nasmesila i pomazila ga po kosi.

Stariji me je zabrinuto merkao: „Neces valjda nositi te bele pantalone po ovoj zimi mama? Samo Te posmatram…Fali Ti neka daska u glavi da znas. Pakujes se celo posle podne. Gde ides u stvari“?

Ispricala sam i njima, manje – vise sve. Ne opterecujuci ih detaljima koji su nosili smrtnu opasnost. Umanjujuci znacaj dogadjaja, naravno. Bila sam im duzna istinu, ali ne onako zastrasujucu kakva je u stvari bila.

„Ha, pa bas je dobro sto vise ne radis studente, rece mladji sin. Eno ih siroti strajkuju pred ministartvom…Zamisli da su kevu u kostimicu poslali da pregovara“ Sada se vec zezao, gledajuci u brata.

„Ma,sta ti znas, rece moj student. Neradnici su to, hoce da destabilizuju sistem. Sto nisu radili preko leta“, rece moj stariji, razdrazljivo.

„Pa kao sto vidite, na primeru oba tumacenja, u Srbiji svaka istina ima bar dva kraja“, rekoh ja pomirljivim tonom uvaljujuci im kolace, koje sam pravila vece pre toga. Hrana kao uteha, bila je ovog puta, evidentno.

I meni i njima.

„Ma, treba mu napravit bistu u Pazaru, ili nazvat ulicu po njemu. On je ponos i olicenje Sandzaka. Nikad nismo imali uspesnijeg vodju. Ovi sto ga ne vole su ljubomorni na njegove automobile i ostalo sto on ima, a oni ne. Ja bih uvek birao uspesnijeg vodju. Ko ume za sebe umece i za druge. To je pravi musliman kad je vredan i ume da se snadje i zaradi. Cilj je uspeh na ovom i na onom svetu. On ce jedini dobiti autonomiju, jer je u svemu uspesan, pa ce biti i u tome. On bi trebao da bude i prvi na celu te autonomije, kao sto je prvi u svemu. Pravi prvak u narodu. Nema potrebe da prica sa ovima koji ni kola nemaju i nisu mu ni do kolena. Oni bi da budu vodje muslimanima, a ne umeju ni za sebe nesto da obezbede. Takvi nam nista ne trebaju.“Pricao je sto na sat vozac koji me je sacekao u rano jutro, kada sam stigla u prohladan i maglovit Pazar, dok me je vozio u hotel.

Srce mi je jako kucalo, jer cim sam izasla iz autobusa, videla sam dobro poznati automobil, koji mi je spasao zivot u Bugarskoj. Bio je to Goranov BMV 7.

Po svemu sudeci,taj auto za koga sam naivno verovala da je u vlasnistvu republike, nije bio ni Srbijin ni Goranov.

Po svemu sudeci, nista nisam razumela.

Groznicavo sam razmisljala. Kakve veze ima uspesna stranka u Zemunu, sa Novim Pazarom?

Da li i oni rade na „destabilizaciji vlade“, kako se posprdno moj stariji sin izrazavao kada je govorio o strajku gladju studenata u Beogradu?

U kakvoj sam ja toj zaveri?

I da li ista mozda prevazilazi moje moci?

Vozac je i dalje neprestano govorio, a ja sam osecala vrtoglavicu:“Sada i formalno skoro 90% bošnjačkih predstavnika zahtijevaju rješavanje statusa Sandžaka kroz formiranje autonomije, odnosno 30 od 35 vijećnika u Bošnjačkom nacionalnom vijeću stoji na tim pozicijama“.

Prekinula sam ga, ljutitito:“ Zaista sam premorena, nisam raspolozena za politicke tirade. U Srbiji smo. I sto se mene tice, tako ce i ostati. Samo me odvezite do hotela“

U meni je izgleda prokljucala krv nasih predaka i nista mi Vise nije bilo vazno.

Posebno ne ljubavni problemi.

Ma, bas me briga.

Srbija zove.

 

Kisa i moje nove cipele

Pre neki dan sam imala neverovatnu posetu.

Dosao mi je komsija, za koga cela parohija zna cime se bavi; klasican zemunski mafijas, inace clan jedne popularne partije. Zlato, tetovaza, sve po redu. Onako kako se ocekuje. Prototip. Kao, dosao na kafu. Kada sam bila mladja, ponekad sam sa drugim mamama cuvajuci decu, sedela u zajednickom, lepom dvoristu nase zgrade. Svi smo se znali, a njegova cerka nas je cesto, umesto da se igra sa drugom decom, prisluskivala. Jednom, kroz salu, opomenula sam je, da to nije lepo, a ona mi je odgovorila da je to naucila od svog oca. Da njemu uvece dodju drugari, i onda prisluskuju, preko nekog prijemnika, ljude po Zemunu.

Secam se, bilo je raskosno i mirisljavo leto. A nama zenama ispred zgrade, u nasem malom porodicnom raju, bilo je odjednom hladno. To vece je svaka uzela svoju decu za ruku, pa smo ranije otisli na spavanje.

Njegova cerka je par moga starijeg sina. Cujem da koristi neke „brze“ droge. Da li se tako kaze za narkomana? Nisam sigurna.

Nije okolisio, a to sam cenila kod njega. Znao je da znam i nikada se nije femkao. Nije ni morao. Jednom je pucao i na zeninog rodjaka.

„Vladislava, komsinice, da Ti nesto kazem. Muza Ti vec duze vreme ne vidjam kod kuce. Sta je, i Vas dvoje ste se golupcica posvadjali. E izem Ti dvadeset i prvi vek…A bas ste izgledali ko tvrdjava. A, spandjao se sa nekom?“

Pogledala sam ga brojeci u sebi do 2765.

„Nije komsija, nije se spandjao.“

Ledena ruka mi je stegla srce. A sta ako on nesto zna? Mozda svi znaju…Samo ja ne!?

Vladislava, smiri se, disi duboko, ispravi se, samo dostojanstveno…sakri tu suzu, krece Ti.

Mucnina. Zid. Mucnina. Zid. Sartr…

„Ma palim Te, Vladislava, zeno“, seretski me je i koso pogledao.

„Nisam zato dosao. Nego da pomognem“

„Sta da pomognes?“

„Ma da nadjes taj sporazum sto si izgubila…“

Mutila sam nesicu u kujni i nisam ga najbolje cula:“Sta?“

„Jel ti to mene zezas, je li komsinice?“

Ko je njega smeo da zeza.

Ma ja sam sad prvi put bila nasamo sa njim i u stanu.

Velika si devojka, Vladislava. Velika si devojka.

Disi. Disi. Disi. Disi.

Nije on gori od Boa.

“ Nego ti da odes u Novi Pazar. Tamo se sprema novi Univerzitet…Pa da se nadjes sa nekim Turcima…“

„Pobogu komsija, kakve Ti veze imas sa obrazovanjem, izvini sto te pitam.“ Pila sam vrelu nesicu opecenih usana, po ko zna koji put zagrcnuta.

“ Mi u Zemunu, gledamo daleko i dugorocno. Uzmi bolovanje i pali za Pazar, to ti je moj savet…I ovako si pukla i na poslu, cujem. I ne pitaj se odakle i to znam. OZNA sve dozna, tako se nekad govorilo.“ Namigivao mi je komsija, seretski se smeskajuci i gladeci svoju bradu, neobrijanu,cetvrti dan.

Moram nesto da kazem. Ovih divnih jesenjih dana sam prvi put posle dugo vremena pozelela da citam knjige, umesto da idem u soping. Bila sam zeljna tisine i utehe za moje napusteno i uzdrhtalo srce. A i lekari su mi preporucivali sto manje kretanja i sto vise mirovanja.

Ma, nisam Vam ja neki citalac, sigurno ne.

Na preporuku jedne od mojih sestara, uzela sam krimice domace spisateljice, koju reklamiraju da li nju, ili njenu junakinju, nisam bas najpouzdanija, kao najpoznatiju srpsku detektivku.

Ma, njena prica je mala beba i to vulgarna i glasna, spram moje!

Kazem Vam!!!

Mozda je jedino duhovitija. Nekako sam, moram da priznam, poslednjih godina, izgubila smisao za humor…

Dakle, Novi Pazar, kaze moj komsija, cuveni zemunski…

E Vladislava, na niske si grane pala!

Odrecitovah sama sebi…Sada vec ironicno.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑