Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Minhen

Ne znam ti ja nista

Iz aviona sam izasla potpuno omamljena, kada me je kao nozem presekla skoro za mene, vecito zeljnu sunca, nepodnosljiva hladnoca. Bila sam svesna leda jos dok smo prolazili potpuno zasticenom tubom koja je vodila do shatla, koji je vozio do centalne zgrade. Iako sam  videla na internetu da su u Americi, posebno Ilinoisu, Iowi, Indijani, Wiskonsinu jako niske temperature, nisam ocekivala ovako nesto. Ni ovakav pejzaz. Bljestavih svetala velegrada vec u sumrak, kada smo sleteli i apsolutne snezne beline koja je svetlucala milionima plavih zvezda.

„Beskrajni plavi krug“, promrmljala sam tiho, na sta je Jelena razdrazljivo dodala; „Draga, mani me Seoba i Crnjanskog, zaista si pateticna i dosadna. Ovde ces gledati cetvrtu, petu generaciju Isakovica uzivo“

Pogledala sam je iznenadjeno, shvativsi odjednom da je i ona bila na kraju svih snaga. Napustanje Temisvara i zahtevnog ljubavnika, pa ludi Minhen koji se kao u nekom starinskom Praxinoscopu vrteo od Stare do Nove pinakoteke u koju jedva da smo zavirile. Direr, Ticijan, Leonardo, Rubens, Van Dajk…Sve je to bilo u omamljenom duhu kao ogroman palimsest koji nam se srucio na mozak i srce i vid. Slikarstvo je odjednom postalo tako opipljivo! Culno, velicanstveno, tako puno znacenja i izazova…

I kao slag na torti predugog putovanja, nepodnosljiva kustoskinja Nacionalne galerije iz rumunske prestonice, na koju smo naleteli u hotelu za vreme dorucka. Decentna spolja, u crnom, bila je prava pretenciozna guska iznutra. Moj novi imidz je licio na njen, u sustini. Valjda je svaki onaj koji je imao dodira sa modernom umetnoscu bilo koje vrste mislio da je „black is such a happy color“. Besno sam spocitala ociglednu istinu mom saradniku, na sta je on nezainteresovano slegnuo ramenima, sa beskrajnim zadovoljstvom prevrcuci krisom snimljene fotografije iz pinakoteke.

Iluana, tako se zvala, nije zatvarala usta sve vreme putovanja. Pricala je o nekom medjunarodnom presipanju iz supljeg u prazno, pokazujuci neke beskrajno nezanimljive fotografije najlon kesa i djubreta smestenih kao umetnicke instalacije u vise gradova Evrope. Kakve je veze imalo to banalno i efemerno fotografisanje sa njenim komentarima tipa transmisija, globalizacija, inventivnost, „kapaciteti za promisljanje“ i „fabrike za izgradnju demokratije“ nisam nikako mogla da razumem, a nisam ni pokusavala. Cim bi zatvorila oci u meni je cvetala neka nova stara slika. U sebi sam gledala Tintoretovog starog Vulkana kako proverava vernost Venere, zavirujuci joj u p. bukvalno. Venera je upravo provela noc sa ljubavnikom Marsom sakrivenim ispod ljubavne im postelje..

Slika je bila tako asimetricna, eroticna, obesna i hrabra ne samo za svoje vreme, nego i kao prica (mislim, koja bi zena smela da dovede kuci mladog ljubavnika dok joj je stari muz u susednoj sobi) da mi je ostavila specifican ukus u ustima, pogotovo sto mi nije bila poznata od ranije.

Bila sam svesna da treba da budem ljubazna i iz diplomatskih i iz prakticnih razloga prema Iluani, jer je i njoj Cikago bio krajnja destinacija. A ko moze bolje da ti pomogne u kontaktima u likovnom svetu nego kustos bilo cije nacionalne galerije!?

No…Sve je proslo i mi smo konacno bili u Cikagu.

Srce mi je ubrzano lupalo, a dupe se beskrajno smrzavalo.

Dobro dosla Vladislava, rekla sam sama sebi, jer je USA land of opportunities. Zar ne?

Ne znam ti ja nista

“ Vladislava, uzivajte“ smejao se prostodusno ministar koga sam na jedvite jade uspela da dobijem iz hotela sa aerodroma u Minhenu. „Filmski festival u Cikagu, ma sta cete lepse?“ Uzalud sam pokusavala da bilo sta kazem. On je pricao bez prestanka; I o tome kako su ljuti na njega u Ino poslovima i o tome kako ce mi samo biti lakse…

Jelena me je sve vreme gledala podrugljivo i kad sam konacno uspela da okoncam razgovor, kratko je prokomentarisala nesto u stilu da je losa organizacija Ministarstva kulture, samo slika odnosa u srpskom drustvu i drzavi. Kako je za vreme Tita sve bilo savrseno, i kako je vlast u drzavi cak i za vreme Milosevica bila nesto respektabilno, na sta se moglo racunati… „Ovaj bašibozluk“, baš tako je rekla, „je nešto najbednije još od Obrenovića na ovamo.“ Teatralno je ustala i otisla u svoju sobu luksuznog apartmana u kome smo bili smesteni.

Pogledala sam kroz prozor napolje. Padao je divan raskosni sneg na jedan od lepsih gradova Evrope, dok je aerodrom blestao u moru mogucnosti. Putovanja i avanture.

Dolasci i odlasci…

Ljubav i mrznja…

Diplomatski imunitet koji me je u ovom putovanju ocesao spasao je Predicevu sliku koju sam uzasnuta nosila sa sobom u Ameriku.

Jer, ako me je srpsko Ministarstvo otkazalo, Todorov nije, cega smo postali svesni cim smo izasli sa pasoske kontrole. Istog trenutka je nasoj maloj druzini prisao muskarac, koji mi se na odlicnom srpskom predstavio kao pomocnik Todorova. Bio je tu da me podseti na dogovor koji smo imali i da nas odvede u najbolji hotel u blizini. Upitao je i kako smo putovali, dodajuci servilno da se  gospodin Todorov nada da je prva klasa bila pun pogodak, i da sam uzivala.

Rupa Kvizac Haderaha u meni je rasla dok su se svi trudili da ja uzivam…

Umesto da se istusiram ostala sam da gledam u Predicevu sliku, bez ikakve zelje za bilo kakvim kretanjem.

Pitala sam se da li je sudbina te lepe zene sa slike koja je zivot zavrsila kao monahinja, u egzilu, daleko od svega sto voli, sudbina Srbije za sva vremena. Da pati, strada, odlazi daleko od rodnog kraja? Da je muci nostagija koju ni jedan ukus sveta ne moze da izleci?

U sobu je opet uletela Jelena, blistava, u krznu. „Minhen je grad umetnosti, draga moja, a Tebe ceka cudo u Americi. Idemo na kraci kurs slikarstva“ Iza nje je zarazen entuzijazmom stajao i nas drug. Bio je sav rumen u licu od uzbudjenja i stidljivo mi je klimnuo glavom, kad sam ga upitala da li on to mozda voli umetnost. „U Minhenu smo, pobogu“ kratko je rekao.

Nisam imala argumente.

Krenuli smo u zivot.

Minhen, Minhen.

Deutschland, Deutschland Uber Alles.

Ne znam ti ja nista

…Opet sam imala osecaj mucnine. Sve me je bolelo. Ledja pogotovo. I grudi. I koza. Bila sam Kvizac Haderah, omiljeni junak moga starijeg sina. Bila sam Kvizac u bolnoj transformaciji. Blokiralo me je znanje mogucih buducnosti, a nigde nisam videla svetlost. Ni u jednoj.

Avion je polako sletao. Bez suma i propadanja. Luksuz je i ovde obavezivao. Cekala nas je Nemacka. Polako sam pocela da skupljam stvari, kada sam videla prilicno iznenadjen izraz lica naseg saputnika sa oziljkom. Skidao je slusalice sa usiju gledajuci me sa nelagodom. Kao da razmislja kako da mi TO saopsti.

Nisam mogla da ustajem ( vec smo sletali), pa sam mu mahnula rukom umirujuce; Kvizac nije smeo da panici.

Daleko sam ja od Kvizaca, pomislila sam gorko. Mora da mi se videlo to osecanje na licu, jer me je Jelena iznenadjujuce nezno pomilovala po obrazu.

Nasmesila sam joj se gorko.

Nisam bila Kvizac. Bila sam stub soli.

Jebo i Nemacku i Ameriku.

Cim smo sleteli, prisla sam nasem saputniku. On je zaista bio smeten sto me je prilicno iznenadjivalo. Jelena je jurisala iz aviona, kao devojcica, komentarisuci da u Minhenu nije bila godinama.

Ja nisam bila nikad.

Napolju nas je cekao snezan i blistav dan.

Moj pomocnik mi je pokazao mail koji je upravo primio, jer je odmah po sletanju, ukljucio tablet.

U njemu je pisalo, otprilike parafraziram.“Da se lepo provedemo u Americi, da je komicno da Ministarstvo kulture jednom totalnom anonimusu kakav sam ja, daje tako ozbiljan zadatak, krojenja medijskog neba i komunikacije sa medijskim mogulima USA. Da nebo nece ni biti iskrojeno, jer je to pitanje ostavljeno po strani u drzavnom vrhu, a da se mi „blago nama“ BUKVALNO TAKO, fokusiramo na promociju filma i slicne gluposti…I jos da drzava u ovako znacajnom trenutku ozbiljnih stranih investicija pere ruke od svake moguce moje intervencije na bilo kom planu…“

Dakle, bila sam Kvizac.

I mrzela sam, izlazeci iz aviona, ceo svet. I Minhen pride.

Jelena me je gledala zabrinuto.

Sve je ovo bilo tesko sr…

Ne znam ti ja nista

…“What will you drink?“ bilo je pitanje koje me je trglo iz laganog polusna u koji sam zapala. Avion je leteo bez potresa, a ja sam pogledala u Jelenu koja je na susednom sedistu pijuckala, cini mi se viski, potpuno mirna i zadovoljna. Prosla ju je ljubavna groznica, pomisila sam zadivljena njenim elan vitalom.

Osetila je da sam budna i pokazala mi zestoko pice koje je drzala u ruci. Trepnula sam odbijajuci stjuarta, a njoj se nasmesila. “ Znate da sam na put posla pod antibioticima“ odgovorila sam na njeno neizgovoreno pitanje. „Ne mogu da pijem alkohol. “

Zignula me je rana koja se protezala preko polovine ledja. Moj stariji sin, koga sam konacno videla u Beogradu, me je na ovaj neizvesni put pustio sa osecanjem teskobe. Smatrao je da ta rana, uz hladno vreme koje je krenulo da se siri Amerikom, ne moze tako brzo i lako zarasti.

U sustini, znala sam da je u pravu. Ledja su me posle operacije, iako su mi konci izvadjeni ima vec vise dana, prilicno bolela. Imala sam rupu u njima koja mi je smetala pogotovo kad duva vetar.

Bila sam opet prava i ravna, bez grbe. Skoro fatalna. Ali sam u tom bezazlenom zahvatu ostala izgleda i bez srca. Kao da je i ono nestalo. I tu je bila jedna velika rupa.

Postala sam Limenko iz Oza, skoro da sam bila sigurna.

Fantasticni i ogromni avion je bas u tom trenutku mog solilokvija poskocio. Ni njemu se gubitak srca nije svidjao.

Moram da priznam: za vreme svih mojih putesetvija u oba Ministarstva, i onom nesrecnom sirotinjskom u prosveti, ni u ovom kulturnom, nisam putovala ovako luksuzno.

„Prva klasa u avionu je prava stvar“, pomislila sam zadovoljno se protezuci po sedistu, koje je za moju velicinu bilo i vise nego zadovoljavajuci krevet.

Jelena je bila raspolozena za pricu, ja ne. Htela sam da gledam pramenove gustih i tmastih oblaka punih snega kroz koje smo prolazili. Htela sam i da se odmorim, jer su me putna groznica i sve oko Amerike, prilicno stresna operacija i susret sa sinom potpuno iscrpli.

Sve se zbivalo munjevitom brzinom:

Rezervacija karata za Cikago iz Temisvara sa presedanjem u Minhenu i skoro 20 sati pauze u istom.

Zatim zamena karata iz biznis klase za prvu, za troje. Sa nama je isao i Scarface, koji nije skidao pogled sa svog laptopa, cak ni u avionu, sto sam upravo gledala, jer su mi dosadili oblaci. Pogledala sam i u Jelenu, koja je zudno ispijala ko zna koje pice po redu, sa ocajnim izrazom lica. Odjednom sam shvatila da nije nikakva ljubavna groznica prosla, i da je ona samo bila jedna sjajna glumica. Kada je shvatila da je gledam, brzo je promenila izraz lica, ali je u trenu razumela da sam je procitala. Zarumenela se kao devojcica, sto me je istinski potreslo i pogledala me pomalo pijano i stidljivo. Nisam nista rekla. Potapsala sam je po ruci, a ona me je zgrabila za ruku i zahvalno je stegla. „Od kad je u avionima dopusteno koriscenje laptopa?“ pitala sam pokazujuci na Scarface glavom. Upitala sam je to, da se ne bi doticale sramotne teme i njene opsednutosti onim cudovistem od starog zlatara. Bolovala je na smrt od te ljubavi, bilo je jasno kao dan. Ili mefistofelovska noc, kako Vam drago.

„L….. kad leti, on leti. A to im je nova usluga za VIP i prvu klasu, nisi to znala?“ Ton je bio ironican. „Vi iz ministarstva ste bas…sluzbenici“ nastavila je ledeno.

Posle trenutne slabosti, nije joj se dopadalo sto sam je zatekla u njenoj opsesiji.

Mahnula sam rukom i natocila i sebi jedan viski. Zgodni stjuart je vec nosio svezu kanticu sa ledom. Ko sisa antibiotike, pomislila sam. Mozda mi bude i prijalo. Inace sam ga retko pila.

Scarface me je letimicno pogledao, mahnuo mi rukom i udubio se ponovo u svoj virtuelni svet.

Dakle…Moram da budem precizna.

Nije bilo nikave zamene karata. Prosto su nas smestili u prvu klasu, iako je Scarface uredno rezervisao online ono sto je Srbija mogla da plati. Svi su slegali ramenima, a nasa domacica u avionu se nasalila da verovatno neko od nas troje ima obozavaoca koji je izmenio poruceno.

Munjevito sam i operisana u Beogradu, jer je lipom toliko izrastao da sam trpela ozbiljne bolove. Jedva sam i disala danima.

Isla sam po sastancima ne bi li dobila jos neko uputstvo. Dijaspora. Kultura. Informisanje. Kako se ponasati. Koga upoznati. Sa kim komunicirati. Koji su mi zadaci. Ko je u Cikagu ciji. Gde je granica koju ne smem da predjem. Koliko novca smem da potrosim. Kome ajvar da ponesem (!?) Sta da vidim. Na cega da obratim paznju….Pola ministarstva mi je zavidelo i pocelo je da se govorka da sigurno spavam sa nekim od sivih eminencija kuce. Obzirom da nam je ministar bio velika zvezda, njega nisu stavljali u neku vezu sa mnom.

„O Boze, hvala Ti bar na tome, ne spavam sa ministrom“, mislila sam umorno.

Trcala sam od kancelarije do kancelarije, isla u banku, jurila kod lekara. Umirala od straha da nisam kancerogena. Veceri provodila sa mojim lepotanom koji je pricao o Americi uzduz i popreko. Koji je pricao o muzici, lepoti, karijeri, ljubavi, mladosti, buducnosti. Mislim da nije bilo njega da bi…Mozda i umrla na onom stolu, sa svom patetikom i preterivanjem koji mozete zamisliti. U krevetu sam provela svega jedan dan sa sve drenom koji me je busio i pravio mi kravavu mrlju na zavojima posle operacije. Trcala sam sa sve koncima na ledjima i uzasnim vetrom koji je duvao kroz sivi Beograd.

Dobila sam od Scarface novi imidz. Osisao me je u nekom fancy frizerskom salonu u sred Temisvara kada sam se konacno vratila u isti. Svadajli smo se, jer sam licila na njega sad. On je samo imao ranu preko vrata a ja preko ledja. Kupio mi je crne bajkerke i crnu koznu jaknu. Rekao je da moram da budem moderna za filmski festival i umetnicke krugove Cikaga, a ne da izgledam kao sluzbenica. Nakupovao mi je gomilu crnih komada garderobe. Neke retro cipkane salove i rajfove za kosu. Rukavice i neverovatne satenske cipele na pertlanje. Rekao je da je to vintage, ma sta njemu to znacilo. Trebalo je pomiriti sve strane, “ a ekscentricnost bi mogla da pomogne“, dodao je zamisljeno. Pravio mi je novi karakter, a ja sam se pomirila sa sudbinom. Mozda mi je to sve i trebalo.

I ovako nisam postojala.

Pogledala sam u displej u avionu. Leteli smo tek sat vremena. A meni se cinilo citavu vecnost.

„Kad ce vec jednom taj Minhen?!“, proteglila sam se nestrpljivo.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑