Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Milos Crnjanski

Manifest srpskog ekspresionizma SUMATRA treći razred

Put do pakla i dekonstrukcija mita, reagovanja

Ovih dana sam na internetu procitala tekst koji me je bas naljutio, kao uvek sto me ljuti prinuda bilo koje vrste: Moras da verujes, nemoj da se istices, sta se to tebe tice, ti nista ne mozes da promenis…

Tekst je stigao od grupe, medju kojima rado citam na pojedinacnim blogovima neke od njih i iskreno im se divim. Bar jedan od njih to sigurno zna. Ne pripadam im, kao sto ne pripadam nikome. Ja sam sama sebi uvek bila predak, sto rece moj vjeruju u Lirici Itake, Milos Crnjanski.

Da se razumemo, pravoslavka sam, ali bih jednako i cak pre, bila zen majstorica nego bilo koja druga vernica. Ili nevernica. Pokojni muz mi je bio katolik, koji u crkvu nije krocio u zivotu. Toliko zarezujemo veru. Sin mi je nekrsten. Ja sam se krstila kao odrasla u crkvi u Segedinu, da probam.

Nista nisam osetila.

Tako stoje stvari.

O ovom tekstu govorim:   http://ateisti.com/rastko-nemanjic-nije-prosvetitelj/

Oni koji me citaju, znaju da radim u srednjoj skoli kao profesorka knjizevnosti i jezika, skoro deceniju ipo. Citavu deceniju sam profesionalno pratila izmedju ostalog pozoriste, sve festivale, premijere, publikacije, alternativne i ine scene u Vojvodini kao tv novinar informative.

Sa decom sam ucestvovala u nebrojeno mnogo pozorisnih programa, za Svetog Savu obavezno. Nije zgoreg pomenuti da sam deset godina bila i ekskluzivni novinar koje je ulazio u domove vladika i pratio sve crkvene praznike pa i Svetog Savu, rezervisano iskljucivo za svecarske dnevnike RTS u pola osam, koji su vozili po celom svetu srpske dijaspore preko satelita. Svaki praznik, svaka sveta liturgija, svako saopstenje…

Deca u mojoj skoli, a ima ih oko 1700 su zestoka, cesto tvrdoglava, iskljuciva. Konzervativna, sa bekgraundom koji nije najsjajniji, kao ni njihova socijalna karta.

Ali su deca.

Umeju da se raduju, sto su mnogi odrasli zaboravili. Skoro nikada sa casova ne izlazim bez osmeha, sto mi se u okruzenju odraslih cesto desava. Da zurim kuci da operem ruke i istusiram se…

Na dramskoj se uvek smejem.

Uzivam, ovako neverna, u svecanom cinu Svetosavske akademije i ako jedva slusam besede popova koje generalno ne volim ( ni vladike ne volim, njih pogotovo).

Uzivam u decijoj iskrenoj radosti i prepustanju. Postovanju koje ukazuju svoji pretcima, svom rodu i jeziku. Iskreno i bez poziranja.

Srbima je izgleda neophodan elemenat kulta.

Cini mi se da narodi koji imaju velike i razgranate mitove i integralne epove nemaju takvu nesigurnost kakvu imaju mali narodi sa malim jezicima.

Uvek deci kazem da je Sveti Sava bio pre i iznad svega sjajan diplomata i pravnik (Nomokanon ili Krmcija). Da je umeo da komunicira cak i sa Papom, sto mnogi nasi pregovaraci ne umeju ili nece ni danas.

Da je umeo da slusa druge, jer da nije bilo tako ne bi sprecio jedan rat, sa ugarskim kraljem Andrijom II.

Nekako ovako izgleda moje predavanje

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava

A onda dotaknem konstukciju mita koji se slagao vekovima kasnije i potrebu naroda da mit ima.

Ili pre, potrebu onih koji su pisali istoriju.

Pre neki dan slusam nekog politicara kako punih usta hvali naseg premijera, koji po dvadeset sati dnevno radi za dobrobit srpskog roda.

More, ne dirajte mi Svetosavsku akademiju, ni slucajno. Uostalom i sam Dositej je izasao iz fruskogorskih manastira. Kad skoknem u Hopovo, popicu casu vina i za Vasu dusu.

Bilo je tu najboljih priča na svetu za mene

Kisa i moje nove cipele

Sledeci dan sam sve perjajuci bila na poslu. Odmah u ministrovoj kancelariji. On je bio jako neraspolozen, studenti Filozofskog i Filoloskog fakulteta su mu se penjali po glavi. Pokusala sam da odlozim neizbezno, mrljajuci kako idem u Banat, a to je Vojvodina, pa novosadski univerzitet…On se skoro izderao na mene – „Mani se novosadaskog, bre, oni se bave ekologijom… Brisi u Pancevo. Nema vise femkanja. Vidis da im dekanu ni Turska ne dopusta da se prtlja u politiku. Sad je vreme da im pruzimo ruku. Ovo je pitanje od nacionalnog znacaja. Shvatas li Ti to uopste?!“ Odmerio me je poluprezrivo, polusazaljivo, kao da sam neki neizleciv slucaj od koga je i bog digao ruke. „Toliko si putovala…Drzava Ti je omogucila takve benefite… Znas li Ti zeno, gde zivis uopste??? Vreme je da platis ovaj lepi zivot koji si vodila toliko godina.“ Rekao je na kraju skoro pomirljivo.
Pobogu, kakvi dugovi. Mislila sam ja dok sam cutala zagledana u vrhove svojih bez cipela. Kakvi crni dugovi… Ako ih Boo nije naplatio, ne znam ko ce…
Pogledala sam ga svojim najtuznijim pogledom, koji zaista nije bio manipulativan, ni trunku, onim pogledom kojim sam nekad, kada su bili mladji, gledala sinove kada sam pokusavala da ih nagovorim na nesto sto za njih ni u kom slucaju nije dolazilo u obzir.
Samo ovo nije bio pogled moleciv, nego pogled ruznih pancevackih isparenja i maglustina…
Oh. Crnjanski. I Pancevo i reka i barustine i umiranje.
Umiranje.
Odoh ja u patetiku, u picku materinu!Ih, bre. Da sam bar Isidora, pa da iz Panceva zbrisem na sever…Ili muskarac, Crnjanski svakako, pa da pozovem njihovog dekana na fudbal, koji kao odlicno igram, i ako ja pobedim… Ima Torinski da se potpise…Jakako. Dasta. I svasta.
Nego, znate li da su Isidora Sekulic i Crnjanski dvadeset godina kasnije, stvarno bili nastavnici u Pancevu?
Ne znam sta ce mi to, ali prelistavajuci kulturnu istoriju Panceva, bezala sam iz sumornog Beo voza i jos sumornijeg dana, putujuci konacno na zakazano mesto. Na ispostavu novopazarskog Univerziteta…
Bas sam sad nasla da putujem!
Samo par dana posle onog cuda u Sarajevu.
Izgleda da je sada bilo jasno i laicima, da se novopazarci nece poklanjati nikome, i da ce destabilizovati sve sto se moze destabilizovati.
Juce sam opet isla kod Ministra, ne bi li otkazala ovaj besmislen put, a on me je pogledao tako ledeno…Da sam se smrzla.
„Hajte Vladislava, manje price, vise rada. Samo Vi idite na sastanak. Moramo pokazati dobru volju…Uostalom zeno, zaprecili ste mi put, pa pomerite se malo, ne mogu od Vas kroz hodnik da prodjem…O ljudi…Moracu sekretaricu i u klozet da vodim sa sobom…“ Mrmljao je sad vec nestrpljivo do krajnih granica, ministar.
Na putu do WC.
Sta da Vam kazem? Kriva sam.
Bila sam ocajna. Prvo u njegovom ormanu, a sad kod njegovog toaleta…
Jebacina cista.
Ugrizla sam se za usnu.
Ovo je bilo previse za moj ukus. Necu vise psovati, obecavam.
Cim me je nazvala Ministrova sekretarica, i pre nego sto mi je rekla, znala sam sta ce to biti.
Prvi put u zivotu Vladislavi Petrovic je poslovni sastanak zakazao neko drugi, a ne ona sama…
Eto.
A za psovke…Stvarno je bilo previse.

U Pancevo sam stigla izguzvana, sa onim specificnim mirisom zeljeznice koji davno nisam osetila… Od detinstva mojih decaka, koje sam, bez obzira na guzve cesto vozila od Vuka do Zemuna, da deca vide i osete caroliju putovanja.
To sam uvek radila krisom od muza, a on bi nas svaki put provalio po mirisu.
On nije voleo te sentimentalne gluposti i zarazu koju bi klinci mogli da dobiju…
A ja bih im obavezno kupila burek i tako bi jeli burek iz masnog papira i vozili se.
Mislim da me je to negde i samu vracalo u sretne dane moga ranog detinjstva, kada smo, pre nego sto smo kupili Skodu, pa posle boga mi i Ajkulu, isli na more vozom.
Secam se jednog bracnog para koji je do Sida, na vozu Beograd – Ploce, vec pojeo celo pile kupljeno na zeleznickoj stanici i celu jednu tepsiju bureka…
Majke mi!
A sto bih Vas lagala?
Dakle, posle jednog ozbiljnijeg zastoja na mostu, stigla sam u Pancevo , ledenog jutra, skoro jos po mraku, leta gospodnjeg , 29. oktobra 2011…

Powered by WordPress.com.

Горе ↑