Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

ljubav

Pseća priča, ljubavna

Intermezzo

Ispovesti (Confessions)

Deca su ukras sveta, jedan školski zadatak

Jedan sasvim običan dan, iz dnevnika

Iz dnevnika (O Biljani Srbljanović, kuvanju, umetnosti)

Stereotip priča

Jedan pisac bez inspiracije, što je uvek najgore za pisca, slučajno je, lutajući gradom u potrazi, naleteo na prodavnicu retkosti. Dan je bio prilično topao, pa je on, onako dokon, svratio da se malo rashladi, videvši da radnja ima klimu. Unutra je zaista bilo dosta hladno, a i obzirom da je bilo svetla na pretek (dan je bio vreo) i dosta tamno. Trgovkinja je sedela za pultom, čitajući nešto i jedva ga je samo letimično pogledala. Bilo je tu svega i svačega. Starih i novih knjiga, predmeta potpuno nepotrebnih, ali i poneko remek delo kujundžiske,tkačke i zlatarske radinosti. Neki delovi radnje su bili kao apoteka, neki puni prašine. Bila je unutra prilično velika, zaključio je, obzirom da nije imala  velik izlog, a boga mi, ni skoro nikakvu reklamu. Pogledavši u pravcu nezainteresovane trgovkinje shvatio je da bi po nešto mogao i da ukrade, pošto nije dobro stajao ni sa novcem. Takvo je vreme bilo. Pomislio bi da bi ukradeno mogao da uvali negde, ili ako mu se predmet dopadne, isti čak i zadrži za sebe. Bilo je tu i nekoliko kamenova, za koje je, pomislio je, moglo da se zaključi da su tipični alem kamenovi, ako su oni zaista postojali. Ali, on je bio pisac bez inspiracije, pa je u iste duboko veovao.

Morao je, to mu je bilo oruđe za rad. Ljubav, vera, nada. Eros i tanatos. Bez toga nema dobre priče, znao je. Bio je izuzetno iskusan, pa ga je tim pre ljutilo kako je moglo da se desi da mu inspiracija presuši.

„To je od vrućine“, pomislio je, tešeći se.

Bila je tu i neverovatna zbirka persijskih tepiha. Jedan je  bio leteći, skoro je bio siguran u to.

Bilo je i noževa, handžara, bodeža. Kuhinjskih, tokarskih, vojnih, strugarskih, noževa za kosilice i mesarskih. Bekuta, bodeža, kustura, srbosjek (samo jedan, srećom). Muških i ženskih, malih, kao brice.

Posuđa, nakita, hvatača snova, starih hoklica. Jedan neverovatan otoman i nekoliko zanosnih sofa…

Uvalio se u jednu očaran…

Pogled mu je odlutao do pulta, iza koga je trgovkinja upravo krenula u neku bočnu prostoriju.

Situacija je bila idealna za krađu, pa je brže bolje, pošto se trgovkinja nije vraćala u narednim minutima, smandrljao jedan nožić i jedan kamenčić u džep. Iz radnje je izleteo što brže, kao da ga nosi vetar.

Pošto je i dalje bio dokon, a grad veliki, nastavio je da luta, povremeno opipavajući svoj džep.

Da se razumemo, svaki pisac ponekad nisko padne, ali, ovo je bilo zaista bilo dno dna, mislio je u sebi. „Kradem gluposti, a ne tuđe živote“, tešio se.

Pred veče je otišao kući a inspiracija je došla kao moćna velika reka. Noć je proveo pišući.

Od  tada mu je krenulo mnogo bolje. Pisao je, imao inspiraciju, živeo punim plućima. Predmeti koje je ukrao su bili bezvredni, nosio ih je na procenu, ali kao da su bili talični.

Život je ponovo bio lep.

Za svaki slučaj, povremeno je odlazio do radnje i uzimao po neku sitnicu, krišom. Nekoliko puta je nešto i kupio kod nezaintresovane trgovkinje koja nikada nije podigla pogled sa knjige koju je čitala.

Bilo mu je beskrajno dosadno da krade, ali je nekako u sebi znao, da taj mali, besramni čin ima dublje značenje, od koga je možda zavisila njegova karijera pripovedača. Pa nije bio jebena Šeherezada, znao je, iako se, kao i svaki pisac tome nadao. To je bio standard i to je trebalo doseći. „Fucking jebenu Šeherezadu“, mislio je u sebi, psujući strašno.

Sledeće godine mu čak i nije trebala krađa. Sve je teklo kao podmazano.

Objavljivao je i čak dobio podršku književne kritike, periodike i izdavača. Ponekad je objavaljivao i na književnim portalima preko interneta, iako je više bio za old fashion način. Jebo knjigu ako nije od papira. „Jebo Kindle, koji kurac, šta je to?“ Šalio se sa svojim književnim prijateljima.

Jedno rano jutro, kada se vraćao sa lude zabave na kojoj je bio taksijem, auto se pokvario. Taksista je bogovao i ništa nije mogao da uradi, morao je da pozove šlep službu. Naš pisac (sada bi ga već mogli zvati tako) je rešio da ne uzima drugi taksi, nego da prošeta do najbližeg bas stajališta i sačeka prvi jutarnji autobus.

Mirisao je na uspeh, žene, dobro piće. Mirisao je na snagu i avanturu. Inspiraciju. Zadovoljno se proteglio i krenuo nogu pred nogu. Prošao je pokraj radnjice, ne osvrćući se. Ipak, kada je već prošao, shvatio je da je otvorena i da bi mogao da svati u nju. „I onako odavno nisam ništa maznuo, sve je moj genije“, pomislio je zadovoljno.

Trgovkinja ga je prvi put pogledala. Trgao se. Bile su to najcrnje oči koje je ikada video. U njima je bilo previše nepodnošljive lepote i bola. Ceo svemir mogućnosti. „Jebem ti…“pomislio je, zastavši.

Ona se okrenula nešto da uzme, a pisac je šmugnuo među police. Bilo je iznenadjujuće mnogo novih predmeta, skoro minimalističkih. Bez trunke prašine, sa odsjajem novih metala, kao u nekoj fantastičnoj hirurškoj ordinaciji. Pažnju mu je privuklo jedno ogledalce. Majušno, jedva veličine dlana. Bilo je tako neverovatno precizno i uglačano, prenoseći stoprocentno istinit život, što je i za jedno ogledalo bilo previše.

Kada se pogledao u njemu, samo ovlaš, izgubio se zauvek.

Školski poslovi – Pismeni radovi

…Pred novogodišnje praznike u trećem i četvrtom razredu dajem obično neke lagane, zabavne teme, jedine u toku godine. Lektira je mnogo, ja pritiskam, ne dam da se čita u odlomcima i polovično. Pošto klince dosta razmazim u prve dve godine, a u osnovnim školama se malo čita, nađu se pod velikim opterećenjem. Kako sad, iz nekog klinačkog vremena gde su se istraživali tekstovi koje su već sreli u osnovnim školama, mahom učila istorija i teorija književnosti, uleteti u ogromnu i moćnu svetsku i srpsku književnost…

Ove zime sam se u trećem razredu odlučila za dve ljubavne teme (između ostalih) i dobila sam…Ovo

Bojan Milijašević, III4 STŠ, Zemun

napomena: Bojan je celo polugodište prespavao i u prvi mah sam mislila da se šali.

LJUBAV I STRAH

Jutro je. Ustao sam, onako umoran i neispavan, ali opet srećan.

Pitate se , zašto srećan?

Naravno da se ne pitate, Vi se za mene nikad ne pitate, ali, ja ću Vam ipak reći.

Novo jutro, novi dan, opet idem u vrtić. Videću moju Miladinku. Bože, koliko je lepa!

Te njene plave oči, ah, i ona prelepa duga crna kosa. Kako čovek da se ne zaljubi u takvo biće?!

I tako. Otišao sam u vrtić, seo na svoje mesto, odmah iza nje. Okretala se par puta, ali mi se nije smeškala kao prethodni dan.

Možda zato što sam je čupao za kosu? Hm.

Mislim da je ipak nešto drugo u pitanju.

Možda je našla drugog i sviđa joj se više nego ja?!

Bio sam toliko uplašen, varnice među nama kao da su nestale, odjednom, preko noći.

Morao sam da pitam svog najboljeg druga Radašina za pomoć. Radašin je uvek bio dobar u davanju ljubavnih saveta, jer je bio poznat po mnogobrojnim devojkama sa kojima je bio. Njegov savet je bio da joj se izvinim za čupanje i podelim čokoladicu sa njom. U početku mi je savet bio glup. Pošto nije bilo drugog rešenja, pokušao sam. Neverovatno, ali, upalilo je!

Radašin je kao i uvek, bio u pravu, a savet mu je bio odličan! Jednostavno, znao je sve o ženama, koliko je on u stvari  bio uspešan!!!

No, da se vratimo na Miladinku i mene. Posle deljenja čokoladice, ona me je sa svojim musavim ustima poljubila, pred celim vrtićem. Bio sam srećan, iako me je bilo i sramota, jer su se drugari smejali.

Na kraju je došlo vreme da idemo kući. Bio sam toliko tužan. Mama me je uhvatila za ruku, ubacila u auto i mi smo otišli…

 

Drugi rad je od učenika Aleksa Radojčić, III3 STŠ Zemun, kome sam obećala da ću objaviti i neke mračne stranice učenika na blogu, jer me čita i smatra da sam…licemer… Sve je KAO divno i krasno.

 

NA SEVERU MOGA SRCA

Ljubav je kao što svi znate, jedan veliki univarzum, pun uspona, padova, radosti, tuge i iskušenja.

Moje ime je Nikola, imam dvadeset dve godine. U vezi sam sa devojkom božanstvenog izgleda, dugih nogu, plavooka, plavokosa. Ona je jedina svetlost mog života. Po zanimanju sam konobar u oronuloj krčmi na kraju grada. Sklapamo kraj sa krajem, živimo ko podstanari u jednako oronuloj kući.

Njoj nikada ništa nije smetalo. Volela me je svim srcem. Bila mi je odana, osećao sam to. Nikada nisam sumnjao u nju.

U potrazi za boljim životom, odlučio sam da idem u najelitniju vojsku na svetu u koju ulaze dečaci, a izlaze muškarci.  Bila je to Legija stranaca.

Pokušavala je da me odgovori, ali nisam mogao da živim u nemaštini. Srce mi se kidalo kada sam odlazio, ali sam morao to da uradim i ona je to znala. Obećao sam joj da ću se vratititi, da ću je naći i da ćemo živeti kao dama i gospodin, onako kako je zasluživala…

U Afganistanu mi je ostalo još dve nedelje do isteka moje službe, koja je trajala pet dugih godina. Dogurao sam do pozicije vođe tima za eliminaciju terorista i izvlačenje talaca.

Sedeo sam sa svojom braćom po oružju koji su mi bili odani do smrti. Odbrojavali smo poslednje dane u Legiji. Ostala nam je još jedna misija i trebali smo da krenemo kući.  Grupa terorista je bila otela novinarku, trebali smo da uđemo, preuzmemo je i izađemo. Iskrcali smo se na lokaciju, stigli do objekta, kada smo ušli, bili smo u zamci. Bio je to vatreni okršaj, a ne razmena! Uspeli smo da izvučemo novinarku, ali ne i da stignemo do helikoptera. Povukli smo se u obližnje selo, čekajući pojačanje. Sledeće jutro, probudila me je pucnjava. Imali smo napad na nas. Moji su padali kao muve, tek probuđeni. Krenuo sam ka pušci, odjednom sam osetio jak bol u grudima. Bio sam pogođen.

Pao sam na zemlju. Pritrčao  mi je najbolji prijatelj. Pokušao je da mi pomogne, ali nije bilo pomoći.  Znao sam to i jedva sam mu predao pismo za moju dragu.  Poslednje što sam čuo bio je zvuk novog helikoptera. Znao sam da je stiglo pojačanje i da mogu na miru da umrem.

Zatvorio sam oči i video ženu odevenu u belo. Bila mi je poznata. Topla, sa velikim osmehom na licu. Bila je to moja majka.

Tog trenutka sam znao da sam se vratio kući.

Dobro je letnje jutro

Obučena sam u elitnim jedinicama smrti

da rečju dižem veliki ljudski talas.

Da zavedem do Hrišćanstva,

iako u tog boga, jedinoga, ne verujem.

I sad ne mogu manje.

I neću.

Zato me ne možeš naći u pesmama,

umem da se sakrijem.

A i još sam uvek veća od njih.

Ne možeš me naći ni u pričama.

Meni je ceo svet tema.

Ima me u nežnosti

ljubavi

toplini

svemu onome što mogu da dam.

Umem da mesim hleb, na primer,

i nogama gazim groždje na Stražilovu.

Umem da se eto, hvalim i da se stidim,

što pišem poeziju, nišča.

Ima me u mom domu i mojoj ptici,

jedino me tamo ima,

u mojoj ptici kažem.

Sinu boga Odina

kome će danas dva gavrana postati najbolji prijatelji.

Dobro je letnje jutro.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑