Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Francuska

Ne znam ti ja ništa

Ne čitam previše knjige, ali Uelbek je zaista maestralan. Juče mu je izašao novi roman. Kakva ironija u ovom pariskom haosu.

To svakako nije bilo dobro za mene. Nisam naučio da živim kao autsajder. A u Francuskoj se pojas stezao, posebno za nas, strance. Posle nove jedanaestice, biće još gore… Vladimir je radio sve za mene. Taj mali žigolo bi mi popušio kurac za novac, pored sve svoje genijalnosti. Takve sam voleo. Mreža je bila velika sa puno riba u njoj. Blago Vukovara nas je sve držalo.

Uelbek je zamislio da će 2022. godine, nakon drugog mandata Fransoa Olanda, zemlja upasti u političku krizu bez presedana sa dolaskom na vlast „muslimanskog bratstva“ pod vođstvom izvesnog Mohameda Ben Abesa. Abes, koji je zahvaljujući koaliciji sa UMP Nikole Sarkozija i socijalistima porazio na izborima ultra desničarski Nacionalni front, za premijera imenuje nekadašnjeg ministra obrazovanja i antiglobalistu Fransoa Bejrua. U društvu na ivici građanskog rata, situaciju će dodatno zaoštriti dva predloga zakona kojim se predviđa islamizacija obrazovanja i legalizacija poligamije. Glavni junak, univerzitetski profesor Fransoam, nalazi se pred dilemom da li da pređe u islam ili ne.

Mogao sam da budem šta hoću. Budistički monah, na primer. Katolički župnik. Jevrejski rabin.

Baštovan srpskog konzulata u Temišvaru.

Bilo je vreme povratka na Balkan.


Todorov je iz Bugarske slao precizna uputstva. Amerikanci, takođe. Na poslu je loše radilo grejanje.

I dalje sam se družila sa Ljubicom iz bivših dijaspora.

Bivšeg muža sam videla samo jednom. Bio je sav modar u licu i jako ostario. Neki stranac, zaista. Stariji sin je bio na turneji. Mladji, moje umiljato jagnje.

Imala  sam problem sa perspektivom, kao posledicu, očito one otmice u Americi. Kada bi se pogledala u ogledalu, na trenutak sam bila jako velika, a onda sasvim, sasvim mala. Skoro nepostojeća. Jedan dan sam u grudnjak stavljala čarape da ga popunim, drugi dan mi je sve kipelo, do pucanja.

Tako je bilo i sa cipelama.

Uporno sam sedela ispred praznog ekrana, a brdo neuradjenih projekata je čekalo. Konačno sam bila prava službenica države.

Ne znam ti ja ništa

Znate kako stoji stvar sa tako užasnim nasiljem kada zaista gledate vrlo blisko smrti u oči. Trudite se da je ne gledate. U oči. Ni slučajno. Ne sme da se vidi strah. Da se omiriše znoj. Morate biti nepomični. Ili utrenirani tako da vam ni obrva, ni dlaka, ni mali prst na ruci, ni treptaj oka ne oda da ste na smrt prestrašeni. A ako već gledate u oči krvnika, morate bezgranično da mu verujete i da ga volite. I da se nadate da je ljudsko biće. I da će vas poštedeti.

Nisam ja bila čudovište na tavanu (jebo te, čist romanitzam, Meri Šeli stil, bez ironije, zaista). Bili su to moji otmičari. Bilo ih je više. To sam čula iz razgovora koji su vođeni u susednoj prostoriji. Bilo je više prigušenih glasova. Nisam ih najbolje razaznavala. Mene su u svakom slučaju, obilazila dvojica. Prostor je bio prilično dugačak hodnik na čijem kraju se nalazio čučavac. Kosina krova je u jednoj strani bila tolika da ni manja osoba, kakva sam bila ja, ne bi mogla da se ispravi. Biti Džon Malkovič, ako ste ga gledali. Jedan jedini prozor, više kapak, na toj kosini, je gledao u olovno sivo nebo, sa koga bi ponekad pala po koja kap kiše. Kao da sam u drugoj dimenziji. U drugom ćošku je bio oskudan krevet za koji sam kasnije, tokom vremena provedenog tu, bila vezana samo jednom lisicom. toliko sam bila bezazlena. Posle užasnog šoka i straha koji sam pretrpela, smirila sam se. Ako sam bila u grobu, trebalo je to prihvatiti. Zen, beng, bang, bong.

Lako mi je sada da se šalim. Iz divnog, svog zlaćanog i ružičastog novembarskog dana u Beogradu.

Žeđ mi je utolio stariji otmičar. Lice mu je bilo u polu senci. Nisam ga dobro videla. Nisam ga dobro videla ni jednom. Bio je oprezan. Nije se pokazivao. Bila sam presrećna. Bila sam prezahvalna. Voda je curila iz olupanog lončića po mojoj bradi, vratu, grudima…Nisam umrla od žeđi. Ne znam koliko sam dugo pila. Ne znam koliko sam dugo bila bez vode. Danima . Vekovima. Nemam pojma.

Mlađi je bio princ tame. Tako sam mu laskala dok sam ga molila da me ne ubije. Bio je spreman da me isecka na komadiće u sekundi, ako bi to bilo potrebno. Videla sam mu to u oku. Znala sam kada će da uđe u prostoriju po par sati unapred. Znala sam šta misli, kako je bio raspoložen. Sve. Prilično se opustio pored žrtve kakva sam bila. Spremna na saradnju, totalnu.

Mislim da su laskali jedan drugom, kakva su gospoda bili prema meni. A bili su isti. Mislim da je stariji laskao sebi kako je bio nežan prema meni, a očistio bi svu krv koja bi ostala posle ubistva i moj leš uništio do poslednje koske da je to bilo potrebno. Da je mlađi naredio.

Četiri puta me je taj mlađi, ispitivao. Elegantno. Injekcijom. Ni modricu mi nisu napravili. Ni vlas sa glave skinuli. Serum istine oduvek je bio san špijuna koji nisu mogli slomiti protivničke igrače. Nemci su upotrebljavali skopolamin, Rusi na Mađarima 1956. godine meskalin, a “ispiranje mozga” obavljali su uz pomoć haloperidola. Najpoznatija droga koja tera ljude da govore istinu vjerojatno je natrijev pentotal, supstanca sintetizovana još 1911. godine. Zasigurno je dosta priča plod mašte, no o sovjetskim eksperimentima na politički nepodobnim Mađarima svedoči i nobelovac, čovjek koji je iz horgoške paprike izolovao vitamin C, dr. Albert Szent-Gjorgji. A, za pentotal iz filmova zna svaki klinac. U novije su vrijeme obaveštajne službe eksperimentisale sa jakim i pogubnim halucinogenom kinuklidinil benzilatom ili, kako ga skraćeno zovu–BZ. I to sam saznala kasnije. Na meni su koristili taj sodijum pentotal iz filmova. Poznat je bio kao tiopental. To  jeste barbiturat koji stimuliše receptore u mozgu i kičmenoj moždini. Psihijatri ga u Velikoj Britaniji prepisuju pacijentima koji pate od fobija, a usled anestetičkog dejstva, koristi se i kao deo smrtonosnog koktela kojim se u nekim od država u SAD izvršavaju smrtne kazne injekcijom. Efekat supstance je redukcija moždane aktivnosti, usled čega dolazi do umanjene inhibicije, a osoba postaje raspoložena za razgovor. Zagovornici upotrebe ovog seruma u islednim radnjama tvrde da on doprinosi opuštanju osobe koja se ispituje, koja pod dejstvom supstance teže laže nego što govori istinu.

Posledica je bila da sam posle korišćenja istog bila u jako lošem stanju. Povraćala sam do iznemoglosti i imala problema sa kičmom. Postajala sam beskičmenjak.

Jebo te…Već sam prvi put izbrbljala sve što sam znala. Stvar je bila neverovatna. Sve pamtiš i kapiraš. I usta ne možeš da zatvoriš. Zevaš i pričaš…

Sve su saznali o mom braku, deci, poslu, cipelama, Rumuniji, boravku u Čikagu.. Fucking menstruaciji. Pričala sam na srpskom. pa na engleskom, odlično, jer me na srpskom nisu razumeli. Popravila sam svoj izgovor. O Todorovu, Vladimiru…Kučki u Francuskoj za koju sam bila sigurna da im je šef. Nije mogla da se pomiri sa idejom da joj nešto izmakne iz ruke…A blago Vukovara, čak ni na Zapadu, nije bio mali zalogaj.

Bili su evidentno razočarani ulovom kakav sam bila. Mlađi je bio za to  me smaknu iz momenta, već posle prvog ispitivanja. Čula sam slučajno kako je to predlagao telefonom iz susedne prostorije. Zidovi kao da su bili kartonski. Ili sam to i trebala da čujem. Nemam pojma. Verovatno je i to bila taktika.

Ne znam ti ja ništa

Kada sam se iz toaleta vratila u salu za aukcije i krenula ka mom mestu, odmah sam primetila da Dzonija više nije bilo. Osetila sam olakšanje, kao da sam sve to samo sanjala. Kao da se ništa nije ni desilo. Kao da nije bilo ni rata ni devedesetih, ni Rumunije, ni moga života. Verovatno su se tako osećali osuđeni na smrt sa žestokom dijagnozom. Umrećete sutra, ne, već ste mrtvi, tako da nema veze. Msm, jednom se živi…Umire. Živi…Kako god.

Ogledala sam se po sali. Nigde nije bilo ni dvojice pratilaca, maznog i štektavog. Već sam skoro počela da se radujem i da zaista uveravam sebe da sam bulaznila, kad sam stigla do mog mesta na kome je bila fina pozivnica. Duguljasta i jednostavna, mirisala je resko i muževno, na Džonijev parfem koji sam osetila dok je sedeo pored mene.

Usta su mi se osušila.

Otvorila sam je.

Poziv je bio divan. Art institut, izložba Rene Magritta, otvaranje, posle toga večera u italijanskom restoranu Terzo Piano, koji se nalazio u okviru muzeja. Mali nacrtan osmejak i potpis finim izduženim rukopisom.

Ovo nije bila stvar koja se odbija, svakako ne. Pitala sam se, šta jedan pas rata radi u jednom od najrenomiranijih muzeja sveta, na takvoj izložbi. Istu pozivnicu nije dobio ni moj uvaženi domaćin, što sam saznala kada sam se vratila u stan. Bio je oduševljen, i ja sam obećela da ću ga povesti sa sobom. I onako nije bilo stvari kojom sam mogla da oboma zahvalim za beskrajnu ljubaznost i gostoprimivost kojom su me obasipali sve vreme mog boravka u Čikagu i u njihovom domu.

Da ne komentarišem činjenicu da je Magritt bio jedan od mojih omiljenih slikara nadrealista. Fantastika malih, običnih stvari. Svega onoga što ti je pred nosom…

Neuhvatljiva lepota jednostavnosti, koja mi je tako nedostajala.

Jednostavnost. Kao  obrgljena rima neke male pesme. Kao najsavrsenija mala priča na svetu. Zaokružena i potpuna.

Kao ja u pravoj liniji.

Kao ja u pravoj liniji.

Pozivnica je bila za datum dan posle otvaranja, preciznije, prvo vođenje po izložbi. Imala sam, odahnula sam, dobre dve nedelje do tada.

U medjuvremenu, mogla sam na miru da otputujem u Italiju sa sinom.

U medjuvremenu, isto to veče (nekada stvari traju večno, a nekada se dešavaju neverovatnom brzinom) čula sam se sa preko Skypa sa Goranom. Čula sam od njega svašta, a neke stvari su me posebno uznemirile.

Čula sam da se u Srbiji kriza sve više produbljivala, da su socijalni nemiri bliska stvarnost, da aktuelna vlast, kao i svaka totalitarna pravi megalomanske planove da Srbiju i Beograd udavi u vodi.

Kada sam pitala šta se dešava sa aktuelnim pitanjem oko situacije sa blagom u Francuskoj, dobila sam prilično šokantan odgovor. Da su pregovori propali jer je Vladimir sve prodao Amerikancima. Bože!

Napala sam njegovu šeficu, moju staru poznanicu, automatski upirući prst na nju. Goran je strpljivo odgovarao, gledajući me šeretski ispod oka. Ne, to prosto nije tačno. Vladimir je sam tražio premeštaj.  Vladimir je ustvari bio opsesivan, ljubomoran i posesivan. Voleo je da kontroliše ljude i dogadjaje.Vladimir je čak unajmio neku mladu glumicu koja je jako ličila na šeficu ( kao neka klonirana ujdurma blistavog sjaja veštog iluzioniste) koja je umesto nje povremeno odlazila na pregovore. Ujdurma je bila neverovatna, pošto je jedan korak napred, podrazumevao dva koraka unazad. Sve to vreme je bilo potrebno za stupanje u kontakt sa Amerikancima, koji su sa druge strane zataškavali drugi skandal. Činjenicu da su u Rumuniji, u blizini Temišvara imali tajni zatvor u kome su držali uhvaćene švercere antikviteta i slika (između ostalog). Vladimir je tako, prodajom podataka, presekao moćan šverceski lanac. Vladimir je tako, prodajom podataka, izdao Srbiju. Vladimir je tako izdao..

Ustala sam sa kompa, jer me je gušilo. Pogledala sam na dno kofera gde sam držala dokumenta koje smo tada spasili u onom snegu. Ničega nije bilo. Sve  je nestalo.

Pitala sam se kako je moguće da me je Kvizac haderah, moj unutrašnji osećaj, tako izdao.

Pitala sam se čemu cela ujdurma. I zašto me nije ostavio da umrem tada, u snegu. Sve je moglo biti gotovo mnogo brže i ranije…

Ne znam, valjda je u pitanju bio novac. Valjda je trebalo podići vrednost dokumenata do neslućenih granica. Nisam najbolje razumela celu ujdurmu. Nisam je razumela uopšte. Ali sam videla da ću od sada raditi u totalnom mraku.

Ako bi se izlozba Rene Margitta mogla nazvati tako.

A i radost susreta sa sinom.

Čekala me je bella Italia.

Arrivederci ragazzi.

Ne znam ti ja nista

Izmedju ostalog, neki proces pripovedanja dozivljavaju kao svojevrsnu psihoterapiju. Moja autorka, to svakako ne cini. Ona smatra da je pisanje proces iz 1001 noci, blistavo ispredanje price koja ne spasava samo jedan zivot vec mnoge. Zato se bavi samo sustinskim stvarima, ne ostavljajuci prostora za epizode i epizodiste. No, posto je zivot, sto smo vec ustvrdili, reziser najneverovatnijih dogadjaja, nekad se pravilo opovrgne, da bi ga potvrdio izuzetak. Jednom prilikom sam Vam rekla da se ne druzim sa zenama. Imam dve sestre, koje ni ne pominjem, tako da ne znam ni da li ih se secate. One su mi zaista dovoljne. Retko se cujemo i jos redje vidjamo. Ne mogu da kazem. Dok sam bolovala u Cikagu, cule smo se svaki dan. Kad sam prezdravila…Samo da mi naruce neke krpice za njih i decu. Volela sam ih, bez daljneg. Ali su one uvek bile okrenute jedna drugoj. Ne meni.

Ipak, dok sam bila klinka imala sam drugarice. Sjajne, duhovite i pametne. Bar sam ih ja tako dozivljavala. O vecini i danas mislim isto. Da su najbolje zene koje sam poznavala u zivotu. Ipak, jedna, kojoj sam se godinama divila, zbog pameti i snage, potamnila je taj utisak o zenskim prijateljstvima do te mere da i njih sada mogu da stavim u stereotip/ sve su zene…Ma…

Istinu o prirodi nasih odnosa sam saznala slucajno, skoro trideset godina kasnije. Jedan dan sam naletela na njenog bivseg decka sa kojim je ona provela godine. Igrom slucaja, i to sam tada uradila i nikad vise, ( da se cmacem sa deckom moje prijateljice) jedno nevino ljubakanje sa njim pre pocetka njihove veze, iako sam znala da joj se dopada, pretvorilo se u pravi debakl. On mi je ispricao, da je tada, kada smo bili klinci, ona bila vinovnik jedne uzasne price koja je skoro godinu dana kolala o meni. Sada je bila smesna, ali mi je tada donela mnogo suza. Bila sam nevina devojcica, a ona je svuda pricala da sam ostala trudna sa nekim probisvetom, jer je bila kao, ljubomorna. Odjednom mi je sinulo mnogo sto sta sto mi tada nije bilo jasno/ i zasto njena inace gruba i osiona majka stalno drzi predavanja o moralu, kada sam im ja u gostima i zasto ja moram da izlazim sa njom kada se nalazi sa tim deckom, i zasto se ljubi sa njim, a mene gleda preko ramena…I zasto se njene ostale, prilicno proste i vulgarne drugarice podgurkuju kad ja dodjem…A ja sam je volela i sve to trpela. Posle razgovora sa njenim bivsim sam se dugo tusirala. Nikad nisam shvatila zasto mi je to ispricao i zasto je pristao na tu saradu.

Cak smo i menstruaciju dobijale u isto vreme. Nas dve.

Slatko vreme moje nevinosti.

Nikada nisam bila ljubomorna bez razloga, a osvetoljubivost mi nije bila jaca strana.

Jedan dan sam, dok je jos Vlada bio u Cikagu, sedela u nekom bozanstvenom trznom centru gledajuci iz kafea novi minimalizam americke mode po buticima koji su me okruzivali. Cene su bile povisoke i uopste se nisu uklapale u jos jedan stereotip koji sam imala/ da je u Americi u trznim centrima jeftinije nego u Beogradu. Drugi stereotip o debelim americkim zenama u zerseju je takodje bio unisten: zene su bile lepe, vitke i negovane. Materijali…Lan, svila, pamuk. boje zagasite i svedene. Boja zemlje crnice i one pecene gline. Bela kafa. Cokolada. Moka. Krem. Boja peska. Bisera. Boje glamura i elegancije. Boje na koje treba da se bazirate kada se osecate ranjivo i nesigurno, kao ja tada.

Kao ja sada.

Poslednja osoba na svetu koju sam mislila da bih srela u sred Cikagu, bila je ona.

Sedela je za susednim stolom sa nekim drustvom.. Bila je glasna i pripita, u sred dana, to sam videla kada mi je prisla.

Nisam joj nista rekla, sokirana susretom. Poljubile smo se. Setile se mladosti. Osecala sam se uzasno lose.

Ispricala sam joj sve sto je bilo za pricu. O saobracajki. O lecenju. O zahvalnosti koju sam osecala prema Vladimiru.

O tome kako je sjajan u obradi podataka. Izmislila sam jedino razlog mog boravka u Americi. Pomislila sam…da Todorov svakako ne bi bio srecan da ispricam istinu. Setila sam se kako sa slomljenom petom hodam po noci u Rumuniji.

Ona je rekla da joj jedan takav treba, za neki posao koji je sa svojom kompanijom obavljala u Cikagu. Hvalila se kako je uspesna. Nisam je cak ni pitala cime se bavi. Nisam bila srecna sto smo se srele, ni malo. Bila sam srecna sto smo se srele, jako. Nekada sam je volela. Kada sam stigla u dom mojih domacina, dugo sam se tusirala.

Vladimir je dakle, bio u Parizu, odakle su stizali zabrinjavajuci izvestaji…

Srbija je blago trebala da vrati Vukovaru, a dobar deo blaga je jos bio na carini u Francuskoj. Administracija te zemlje nije bila bolja nego srpska. Samo bogatija. Proces povratka blaga u Srbiju je mogao da traje vecno.

Proces je bio Proces.

Ipak, znala sam da nase poslodavce nije interesovalo to zvanicno blago, nego komadi zalutali u Americi, oni njavredniji, kojima ja nisam bila ni blizu.

I kog je djavola Vlada radio tamo, u Parizu?

Zar se to nije moglo prepustit nekom drugom? Uopste ga nisam vidjala. Samo sam citala izvestaje, dok mi jedan dan preko satelita nisu dali vezu (iz naseg Minstrastva) sa Vladinim sefom. Preko linka su me gledale njene podrugljive oci…Ugasila sam kompjuter i otisla da se istusiram.

Isti dan sam se videla preko linka i sa bivsim muzem.

Toliko je ostario, da mi je pozlilo.

U svakom smislu.

Jebo Te.

Dajte mi neku spijunsku aferu da je razresim.

Necu vise o svom private, casnu rec Vam dajem.

Rat i mir.

 

Ne znam ti ja nista

Setila sam se crvene kapi krvi na prstu mog bugarskog demonskog domacina. Setila sam se najfinije esencije ruzinog ulja, koja je zajedno sa dragim kamenom bila na dnu moje ladice sa vesom…
Karta i pozdrav su stizali iz Bugarske. Pozdravljao me je „pesnik“ Cvetan Todorov…
Znate da postoji filozof njegovog imena? Cvetan Todorov? Zivi u Francuskoj i zagovara ovakve ideje: Razumem da postoji velika skepsa u pogledu sudbine demokratije u istočnoj Evropi, očekivanja se nisu ispunila zbog samovoljnih poteza vladajuće političke garniture, i pored toga što se ne može nazad. Marksističko-lenjinističke parole očito nekima ponovo zvuče privlačno, jer bar u teoriji zagovaraju jednakost iako je to fantazija. Ljudi očigledno imaju veoma kratko pamćenje ili pripadaju generacijama koji nisu okusile diktaturu.(Odlomak  iz intervjua ljubljanskom Delu, prolece 2012.)
Ovaj binarni barokni model u koji sam upala, ovaj crno crveni eros/tanatos sklop je bio urnebesniji od bilo kakve gotske fantastike koju je neko u svom mozgu mogao da smisli…
Diktatura!?
Ej, diktatura?
Ma ove zanosne cizmice su bile gore od diktature.
Bile su nagovestaj nove avanture u kojoj cu se, po svemu sudeci, uskoro naci…Neke slobodne dane koje sam imala iskoristila sam za lenstvovanje. Imala sam neverovatnu zubobolju koja kao da mi je govorila da pod hitno treba da izadjem iz osecaja besmisla u koji sam upala. Eh, kao da je u ovim godinama, koje nevoljno pominjem, uvek moguce izaci iz sopstvenog zivota, tek tako!?
Bugarska epizoda mi nije bila nimalo draga. Ni ona jurnjava kolima, ni uzas i lepota mog tajanstvenog domacina. Goran, moj slatki, opasni kompanjon na tom putovanju, bio je nedostupan nedeljama…Ma kakvi nedeljama, mesecima. Ko zna na kakvom putu je bio. Iz ministarstva su mi stizale glasine o ponovnim premestajima (tresla se gora, rodio se mis!). A ja, ja sam gledala filmove, Spavala do podneva, isla na moju zumbu i lecila zubobolju. Svaki dan sam, dok sam ispijala jutarnju kafu,oko podneva, bar pola sata na nogama imala moje nove cizmice koje su bile tako neprikladne za beogradski asfalt da bi mogla da ih nosim jedino na nekom ekstravagantnom kulturnom dogadaju na koje me nisu zvali, jer je  na ista isao iskljucivo ministar. Te malesne jedva primetne mrtvacke glave izmedju zmijskog printa, ta vrtoglava potpetica…Hm.. Mora da sam Cvetanu bas delovala rogato, kad mi je poslao takav poklon…I sta je taj poklon trebao da znaci? Mucilo me je to pitanje.
Osim toga, Bugarska nije bila pod mojom jurisdikcijom, mislila sam sa olaksanjem…
Gledala sam novog Tarantina. Neki omaz spageti vesternima. Jedna mracna osuda nasilja bele Amerike, koja zavrsava kao petparacka ljubavna prica. Remek delo, moram reci. Jedan junak lici na Kamijevog Kaligulu, toliko je strasan. Uzivala sam u filmu. To je meni trebalo. Remek delo sa ljubavnom pricom na kraju. Pricom sa srecnim krajem, naravno.Kada sam bila tinejdzerka, otac je i mene i sestre cesto vodio u Temisvar. Da on kupi alat, kampersku opremu, neke planinarske cipele i slicne potrepstine koje bi stajale u garazi ili u podrumu, zlu ne trebalo. Majka nam se uvek zgrazavala nad kolicinom nepotrebnih cvikcangli, francuski kljuceva, srafcigera i kanti koje su stizale sa nama, oznojanima i nasmejanima, jugoslovenski samouverenima iz siromasne, susedne drzave, koje je sam vrh ruske cizme dobrano pritiskao, da bi tu cizmu nasledio, tih godina kada smo mi odlazili, Nikolaj Causesku.
Rumunija je bila jedna siromasna drzava, a Temisvar crn i siv, u bojama naseg Beograda danas oko autobuske i zeleznicke stanice. Ispod Brankovog mosta i oko Geozavoda. U Karadjordjevoj ulici. Secam se, jednom prilikom je moja starija sestra ponela iz Beograda neke zvakace gume,cigarete, Vegetu, a ja neku maramu, pamucnu, sa sarama tada modernim , vise se ne secam ni kako su se zvale, te sare. Ponela sam ja i   neku kosulju od teksasa, US top valjda. Sve to je planulo na jednom cosku u roku od par minuta. Od tih par gluposti, sve tri smo kupile najskuplje temisvarske cipele u tamosnjoj robnoj kuci, mastodontu socrealizma, a posle toga jele bozanstvene cokoladne kolace u glavnoj ulici, podno zgrade Opere. Bile smo jedini gosti u jednoj neverovatnoj, beckoj poslasticarnici, u sred Temisvara. Devojke i decaci nasih godina, lokalci, su lepili noseve na staklo poslasticarnice da vide sretne, bogate strankinje koje jednu kolace…
Moje cipele su bile ravne, na pertlanje (bila sam devojcica) u kombinaciji belog platna i zute prevrnute koze, na lubovima i cak i preko grubo izreckanog djona, koji mi se cinio prava sreca, tada. Nisu bile udobne, kao italijanske, koje sam tada vec isprobala, ali sam ih ja nosila sa velikim zadovoljstvom dve godine. Verovatno su one bile jedan od razloga moje strasti prema cipelama, koja je sa godinama samo rasla.
Devedesetih, u ona bedna vremena, bila sam u Rumuniji jednom cak i na, hajde tako da kazemo, mozda mom prvom tajnom zadatku ikada.
Bila sam sa gradskim sekraetarom za obrazovanje, nekim radikalom, tada, inace doktrom lingvistickih nauka u jednom zastrasujucem planinskom delu Rumunije, podno Karpata, u kome je utihla teska industrija i veza sa bivsom Jugoslavijom. Gradom su duvali teski vetrovi noseci okrugle grmove, kao u spageti vesternima. Grotla visokih peci su bila ugasena i narod se iz kraja iselio. Da sam verovala u grofa Drakulu i price o njemu, mislila bih i tada da je on isisao krv iz tog kraja. Ovako sam znala. Mi smo bili u ratu, drzava nam se raspadala a Rumuni u posttranzicionom vremenu posle Causeskog. To je bio kraj pogranican sa bivsom Jugoslavijom…Mi smo u Rumuniju isli da utvrdimo znacaj jedne etnicke grupe, koja je bila katolicka, ali sa mutnim bekgraundom. Hrvati su je svojatali, isto kao i mi u Srbiji. Vreme nacionalizma je bilo zestoko i svaki covek dragocen. Kao pitanje ko ce prvi osvojiti Mesec ili Mars. USA ili SSSR, nekad.
Bili smo u nekom planinskom selu koje je zito mlelo na vodenici. Gajilo mrsave krave a narod, a narod je krajem dvadesetog veka isao u narodnim nosnjama. Devojke su na glavama imale pletenice od po dva metra dugacke. U ormanima vezenu devojacku spremu.  Sva tri sela sa tim zivljem, nisu imala struju, osim seoskog kneza koji je imao generator. U njegovoj kuci spavali smo sekretar, etnolog i ja , predstavnik ministarstva. Nikada necu zaboraviti gorak ukus u ustima, kada su nam to vece kada smo stigli spremili kulturno umetnicki program. Pogace od sveze samlevenog zita i ribe iz potoka. A pevacica peva na iskvarenom srpskom (hrvatskom) na razglas, sa svojih sesnaestak mrsavih godina: noz, noz u slaninu. Rogo, rogo rogozi, sedi pa vooozi…
Kao sto sam Vam vec napomenula, Rumunija i Madjarska su bile pod mojom jurisdikcijom (sto nije srpski centar u Parizu!?).
Kada sam se vratila sa odmora na posao, dobila sam i prvi ozbiljan posao.
Da kupim prnje i idem u tu i takvu Rumuniju…
Kad stignem u istu, dobicu dalja uputstva…
Da sam bila u braku..
Da su mi sinovi bili tu, u Beogradu…
Ma, rekla bih ja njima…
Ovako, sta sam mogla?
Kupila sam prnje i krenula u tu i takvu Rumuniju.
Temisvar, stizem!

Powered by WordPress.com.

Горе ↑