Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Amerika

Ne znam ti ja nista

Izmedju ostalog, neki proces pripovedanja dozivljavaju kao svojevrsnu psihoterapiju. Moja autorka, to svakako ne cini. Ona smatra da je pisanje proces iz 1001 noci, blistavo ispredanje price koja ne spasava samo jedan zivot vec mnoge. Zato se bavi samo sustinskim stvarima, ne ostavljajuci prostora za epizode i epizodiste. No, posto je zivot, sto smo vec ustvrdili, reziser najneverovatnijih dogadjaja, nekad se pravilo opovrgne, da bi ga potvrdio izuzetak. Jednom prilikom sam Vam rekla da se ne druzim sa zenama. Imam dve sestre, koje ni ne pominjem, tako da ne znam ni da li ih se secate. One su mi zaista dovoljne. Retko se cujemo i jos redje vidjamo. Ne mogu da kazem. Dok sam bolovala u Cikagu, cule smo se svaki dan. Kad sam prezdravila…Samo da mi naruce neke krpice za njih i decu. Volela sam ih, bez daljneg. Ali su one uvek bile okrenute jedna drugoj. Ne meni.

Ipak, dok sam bila klinka imala sam drugarice. Sjajne, duhovite i pametne. Bar sam ih ja tako dozivljavala. O vecini i danas mislim isto. Da su najbolje zene koje sam poznavala u zivotu. Ipak, jedna, kojoj sam se godinama divila, zbog pameti i snage, potamnila je taj utisak o zenskim prijateljstvima do te mere da i njih sada mogu da stavim u stereotip/ sve su zene…Ma…

Istinu o prirodi nasih odnosa sam saznala slucajno, skoro trideset godina kasnije. Jedan dan sam naletela na njenog bivseg decka sa kojim je ona provela godine. Igrom slucaja, i to sam tada uradila i nikad vise, ( da se cmacem sa deckom moje prijateljice) jedno nevino ljubakanje sa njim pre pocetka njihove veze, iako sam znala da joj se dopada, pretvorilo se u pravi debakl. On mi je ispricao, da je tada, kada smo bili klinci, ona bila vinovnik jedne uzasne price koja je skoro godinu dana kolala o meni. Sada je bila smesna, ali mi je tada donela mnogo suza. Bila sam nevina devojcica, a ona je svuda pricala da sam ostala trudna sa nekim probisvetom, jer je bila kao, ljubomorna. Odjednom mi je sinulo mnogo sto sta sto mi tada nije bilo jasno/ i zasto njena inace gruba i osiona majka stalno drzi predavanja o moralu, kada sam im ja u gostima i zasto ja moram da izlazim sa njom kada se nalazi sa tim deckom, i zasto se ljubi sa njim, a mene gleda preko ramena…I zasto se njene ostale, prilicno proste i vulgarne drugarice podgurkuju kad ja dodjem…A ja sam je volela i sve to trpela. Posle razgovora sa njenim bivsim sam se dugo tusirala. Nikad nisam shvatila zasto mi je to ispricao i zasto je pristao na tu saradu.

Cak smo i menstruaciju dobijale u isto vreme. Nas dve.

Slatko vreme moje nevinosti.

Nikada nisam bila ljubomorna bez razloga, a osvetoljubivost mi nije bila jaca strana.

Jedan dan sam, dok je jos Vlada bio u Cikagu, sedela u nekom bozanstvenom trznom centru gledajuci iz kafea novi minimalizam americke mode po buticima koji su me okruzivali. Cene su bile povisoke i uopste se nisu uklapale u jos jedan stereotip koji sam imala/ da je u Americi u trznim centrima jeftinije nego u Beogradu. Drugi stereotip o debelim americkim zenama u zerseju je takodje bio unisten: zene su bile lepe, vitke i negovane. Materijali…Lan, svila, pamuk. boje zagasite i svedene. Boja zemlje crnice i one pecene gline. Bela kafa. Cokolada. Moka. Krem. Boja peska. Bisera. Boje glamura i elegancije. Boje na koje treba da se bazirate kada se osecate ranjivo i nesigurno, kao ja tada.

Kao ja sada.

Poslednja osoba na svetu koju sam mislila da bih srela u sred Cikagu, bila je ona.

Sedela je za susednim stolom sa nekim drustvom.. Bila je glasna i pripita, u sred dana, to sam videla kada mi je prisla.

Nisam joj nista rekla, sokirana susretom. Poljubile smo se. Setile se mladosti. Osecala sam se uzasno lose.

Ispricala sam joj sve sto je bilo za pricu. O saobracajki. O lecenju. O zahvalnosti koju sam osecala prema Vladimiru.

O tome kako je sjajan u obradi podataka. Izmislila sam jedino razlog mog boravka u Americi. Pomislila sam…da Todorov svakako ne bi bio srecan da ispricam istinu. Setila sam se kako sa slomljenom petom hodam po noci u Rumuniji.

Ona je rekla da joj jedan takav treba, za neki posao koji je sa svojom kompanijom obavljala u Cikagu. Hvalila se kako je uspesna. Nisam je cak ni pitala cime se bavi. Nisam bila srecna sto smo se srele, ni malo. Bila sam srecna sto smo se srele, jako. Nekada sam je volela. Kada sam stigla u dom mojih domacina, dugo sam se tusirala.

Vladimir je dakle, bio u Parizu, odakle su stizali zabrinjavajuci izvestaji…

Srbija je blago trebala da vrati Vukovaru, a dobar deo blaga je jos bio na carini u Francuskoj. Administracija te zemlje nije bila bolja nego srpska. Samo bogatija. Proces povratka blaga u Srbiju je mogao da traje vecno.

Proces je bio Proces.

Ipak, znala sam da nase poslodavce nije interesovalo to zvanicno blago, nego komadi zalutali u Americi, oni njavredniji, kojima ja nisam bila ni blizu.

I kog je djavola Vlada radio tamo, u Parizu?

Zar se to nije moglo prepustit nekom drugom? Uopste ga nisam vidjala. Samo sam citala izvestaje, dok mi jedan dan preko satelita nisu dali vezu (iz naseg Minstrastva) sa Vladinim sefom. Preko linka su me gledale njene podrugljive oci…Ugasila sam kompjuter i otisla da se istusiram.

Isti dan sam se videla preko linka i sa bivsim muzem.

Toliko je ostario, da mi je pozlilo.

U svakom smislu.

Jebo Te.

Dajte mi neku spijunsku aferu da je razresim.

Necu vise o svom private, casnu rec Vam dajem.

Rat i mir.

 

Ne znam ti ja nista

…Kada se zavrsio rat, kada se zavrsio rat, otisao sam iz Zemlje. Spasli smo sta se spasti moze. Mnogo sta je bilo izgubljeno. No, takvo je to vreme bilo. Nisi mogao da spases glave svojih ljudi, a kamoli citavo nacionalno blago Vukovara. Stvari su se desavale. Prosto je tako.
Zenu i decu sam sklonio na sigurno. Ona mi je i ovako dosadila. Nisam mislio da je napustam, svakako ne. Bila je majka moje dece i odlicno me je razumela. Nikada nista nije pitala. Bila je prokleta Turkinja.
Ali, ja sam rastao, a ona se smanjivala. Vise ni od cega nisam morao da perem ruke i nicega nisam morao da se odricem. Otisao sam u Rumuniju. Rumunke su bile podatne. Godine bede i tranzicije su ih naucile tome. Jebo sam sta sam hteo. Zene diplomata i devojcice iz kraja. Neke su bile lukave i duze me zadrzavale kod sebe, svojim cutanjem i igricama. Ni jedna nije mogla da me ima. Bio sam jebeno fatalan.
Ima jedan pisac ciji sam roman voleo da citam. Bas me je nasmejao. Jirzi Kosinski. Nije to vise bila moderna literatura, nekako pase za kraj dvadesetog veka, kada se svet vec uveliko promenio. Bio je Poljak koji je ziveo u Americi i umro taman kada je kod nas, u zemlji, pocinjalo zlo. Roman je preveden kao Prisutnost. Ostra satira o americkom sistemu vrednosti. Glavni junak je mentalno zaostao čovek koji čitav svoj život provodi u usamljenosti i izolaciji, radeći marljivo u svojoj bašti i s ljubavlju negujući biljke u njoj. Sve svoje znanje o svetu stice gledajući neprestano i neumorno televiziju. Iznenada, kada njegov dobrotvor umre, Čens (tako se zove) je primoran da napusti svoju voljenu baštu i kuću u kojoj je dotad živeo i da po prvi put zakorači u svet izvan nje. Potpuno se prepuštajući, poput lista na vetru, okolnostima i dešavanjima oko sebe, iznenada upada u svet krupnog kapitala, visoke politike, seksa, novca i mas-medija.
I ja sam gajio ruze, tu u Rumuniji.
Temisvar je bio odlicno mesto za zivot jednog disidenta, kako sam laskavo i posprdno sebe imenovao.
Disident, koji ce jednog dana vladati svetom. Ne onako kako je to radio junak omiljene mi knjige. Svakako ne. To je bila sala.
Puno sam vezbao. Spavao. Citao. O seksu sam vam vec sve rekao.
U kuci u kojoj sam se smestio i zaposlio, sacuvao sam samo nekoliko voljenih artefakta.
Porodicno nasledje.
Ostalo je ekipa iz Novog Sada spakovala i poslala za Ameriku, na tamosnje crno trziste. Vredniji primerci su isli preko Nemacke i svi su spaseni. Ali jedan deo je drugorazredna srpska drzava, jedan deo sa vrednim muzeoloskim primercima, poslala diplomatskim putem preko Francuske.
I tu je nastao kursus.
Francuzi su, zbog lose sredjenih papira, sve zadrzali na carini. Pretio je da izbije diplomatski skandal.
Bilo je komicno, sto je to i onako bio srpski deo, pa me nije interesovalo sta ce da se desi sa tim.
Ziveo sam dakle, u Temisvaru.
A onda se pojavila ona…

Ne znam ti ja ništa

…Sve je počinjalo da liči na jednu neverovatnu burlesku u kojoj sam ja bila jedini naivni gledalac. Kao da su svi već krišom pročitali kraj i ludo se zabavljaju, dok ja umirem. I to na nivou metafore, isključivo.

Imam dilemu, jednaku onoj kada sam trebala da pišem o pušenju Vladimirovog k….koje sam gledala u ogledalu. A posle, olako prokomentarisao da mu je dotična dama ušivala dugme na šlicu.

Ako nastavim pripovedanje u ovom tonu, ko će me sada čitati!?

Već sam izgubila one čitateljke sa osetljivim stomakom i izrazito moralističkim vidjenjem književnosti u tim scenama felacija, a sad bih mogla da izgubim i muške čitaoce, do kojih moram priznati, mnogo više držim, u svakom smislu.

A nisam bila ni Margaret Diras, ni Doris Lesing…Ko ih je čitao… Razumeće. Za ostale me boli uvo, valjda.

Bila sam Vladislava devojački Petrović. I bila sam stub soli u sred Amerike. Stajala sam pored jezera Mičigen i gledala neke velike proždrljive ptičurine, nesite, kako gutaju žive golubove koje je hranio mrvicama jedan uredni starčić. Pokušavao je da ih rastera, prvo rukom, a potom nekom batinom, ali su ptice bile potpuno ravnodušne. Gegale su se tromo, a munjevito lovile.

Volela bih da sam ja takav lovac, pomislila sam gorko.

Ostavili su me u Čikagu potpuno samu. Todorov je insistirao da se potpuno oporavim i da čekam dalje instrukcije. Vladimira su poslali u Pariz da se pozabavi pitanjem gubitka dela blaga na tamošnjoj carini.

Moji sinovi su bili u Beogradu. Mlađi je menjao devojke, a stariji poslove… Nisam to očekivala.

Nisam mogla da pomislim da će moje odsustvo od kuće tako bolno da se odrazi na njihovo odrastanje.

Za njihovog oca me je definitivno bilo baš briga. Imala sam dovoljno vremena da razmislim, lutajući najčešće po akvarijumu, dok mi se noga oporavljala. Prvih dana sam nosila fine cipele i lepo se oblačila. Amerikanci su bili mnogo nasrtljiviji od naših ljudi. Valjda su videli da sam strankinja. Onda sam počela da nosim trenerke, Ponekad bi namerno ostavila i pidžamu da mi viri. Išla sam i u kućnim papučama. Potpuno sam se uklapala.

Dakle, dok sam šetala između najraznovrsnijih nijansi plave, a ribe mi plovile iznad glave, osetila sam potpuni raskid sa njim. Iako se on desio još onda, kada sam mu, a to Vam nikad do sad nisam priznala, zalepila šamar na aerodromu i okrenula se da se više ne vratim. A on me nije zaustavio.

Razvod je posle toga bio samo mrtvo slovo na papiru. Kao i razumevanje među nama. Koje nikad nije ni postojalo. Bez obzira na dva sina. Lepotana.

Više od spoznaje da je nešto gotovo, što je ustvari odavno gotovo, me je grizlo nešto mnogo svežije. Osetila sam se potpuno izigrano. Kao da i nije bilo spasa života, tu, nikakvih.

Kada sam se požalila jedan dan razgovarajući preko neta sa Goranom da sam ostavljena sama i da ne razumem kako su mogli da mi uzmu Vladu, kometarišući da je valjda morao da ode i do Srbije da se vidi sa svojim roditeljima, Goran se grohotom smejao.

“ A šta ti misliš, da njega roditelji čekaju, a?“ Pitao je šeretski.

„Ma kao i svaki roditelji, valjda. Rekao je da su službenici…“

„Kakvi službenici, pobogu. Još njegov praprapra deda je bio višestruki špijun. Bežao sa Vukom u Zemun da piše pismo protiv Obrenovića… Baš si naivna. Poslali smo ti naboljeg operativca. A šta, ti našla da se zaljubljuješ u sred Čikaga! Ženo, što se nisi zaljubila u mene, ja ti mnogo bolje stojim. On nema ni mi…“

Prekinula sam vezu i ugasila kompjuter.

Prokleta, jebena Lizbet Salander.

I prokleta jebena Amerika.

Stvarno ne znam ništa.

 

 

Ne znam ti ja nista

Kazu da istoriju uvek pisu pobednici.

Mene to nikad nije interesovalo.

Nisu me interesovali ni Jugoslavija, a ni bilo ciji nacionalni interesi. Znao sam da je zivot negde drugde, ne na vetrovitom i brdovitom. Uostalom, ovde pored Dunava, covek je to i mogao da nauci. Da sve tece i sve se menja. Kao duboka i mutna reka.

Mene je istorija interesovala kao mogucnost promene. Blago Vukovarskog muzeja, koje je u davnoj proslosti, bilo deo porodicnog nasledja mojih predaka, mozda bi moglo ponovo da bude moje.

Jer za to blago se krvarilo. I kralo i ubijalo. A to istorija ne belezi. Trenutne smrti i male ljudske sudbine. Ona vidi samo na veliko. Naveliko. Ona samo opisuje. Godine nastanka, okvirne dogadjaje. Godine nestanka.

Nisam uopste sentimentalan…Ako ne uspem da ga zadrzim, mislim na blago, prodacu ga. Trziste u Americi je izvrsno. Uvek gladno antikviteta. I otmene stare Evrope.

Na srecu, nobles oblige, vazi jos uvek.

Resio sam da prestanem da pusim. Ovo su bili vazni dani. A taj porok mi zaista nije trebao.

Rominjala je sitna, hladna kisa i ja sam zapalio poslednju cigaretu.

Pomislio sam: ha, kao pred streljanje.

Ali, svakako, ne moje. Ne moje…

„Život u gradu na Vuki, je do proleća 1990. godine bio normalan. Ljudi su živeli sasvim običan život karaterističan za ono vreme socijalističke lagode. Bilo je nekoliko fabrika i firmi koje su za ondašnjih 80.000 ljudi obezbeđivale egzistenciju. Neki građani su čak radili i u poljoprivredi, za sebe. Sa par jutara zemlje, bilo je sasvim dovoljno da se prehrani porodica.

Što se nacionalne strukture tiče Vukovar ni kao grad, ni kao opština nije bio većinski hrvatski. Ovo se najbolje vidi kroz činjenicu da je lokalnim izbori u Vukovaru 1990. godine HDZ bio ubedljivo poražen u odnosu na Savez komunista Jugoslavije (26% HDZ, a SKJ 65% glasova), dok je Srpska Demokratska stranka (lidera dr Jovana Raškovića) u Vukovaru tek formirana . Većina Hrvata nije želela da ide do 1990. u Savez komunista Jugoslavije. Njima su i partija Savez komunista Jugoslavije i država SFRJ bila tuđa.

Početkom 1990. godine došlo je i do ekonomskih problema u industrijskim gigantima Vukovara. Npr. Radnici su negde, dobijali minimalce i to u bonovima, a ne u dinarima.

U januaru 1991. na televiziji su prikazani snimci bivšeg oficira JNA koji priča o svojim planovima obračuna sa JNA i Srbima u Hrvatskoj. Hrvati tom prilikom nisu uočili problem, već su ga opravdavali.

U martu 1991. kod Đakova je otrkiveno veće skladište oružja za potrebe MUP Hrvatske i stranke opasnih namera HDZ. 10. marta 1991. u vukovarskom selu Bogdanovci, HDZ vrši smotru paravojnih jedinica ZNG, gde je okupljeno preko 2.000 Hrvata i podeljeno im je oružje. U vremenu ekonomske krize i porasta nezaposlenosti, planovi o progonu su bile prihvaćeni kod velikog broja Hrvata. Centrala HDZ je dala  jasan znak da se započne rat u Vukovaru, time što će se ubijati i maltretirati ugledni i bogati Srbi na vukovarskom području. A kasnije, za napad i kasarne JNA. Inače, vodje pokreta su osobe asocijalnog ponašanja, sa šovinističkim ispadima još od 1971. godine kada je u SR Hrvatskoj bujao proustaški pokret MASPOK.“ Pise u analima…

…Poceo je da duva vetar. Jace sam zagrnula jaknu. Jezero Micigen se leskalo na poslepodnevnom suncu. Krenula sam nazad u stan mojih domacina. Stopalo me je zigalo.

Nisam se osvrtala.

Ne znam ti ja nista

…Stajala sam na ivici sume, divnog i suncanog dana. Moj Anselmo, gospodar celog sveta, od Oseka do Zemuna, ovde u Vukovaru, celom linijom reke, mi je prilazio, mekano, kao neka velika sarena macka . Iako su me majka, a i opatice ucile da kontrolisem svoja osecanja, nisam to uspevala. Osecala sam laku vrtoglavicu. Zarumenela sam se. Moj verenik je u rukama nosio nesto. Kada mi je prisao, rekao je pruzajuci mi predmet: „Stigao je i krst. Rubin je neprocenjiv…Svadba ce biti…Najbolja na svetu“.

Sretno sam se nasmejala. Nisam mogla da docekam dan kada cu mu pripasti. Cela. Nije me interesovalo drago kamenje. samo i jedino ljubav…

Kada su me obecali Kazimiru Anselmu, nisam bila zadovoljna sto ulazim u tu staru, nemacku porodicu. Sto me odvode iz mog doma gde sam rasla okruzena udobnoscu i bezbriznoscu. Od moje dadilje kojoj sam pricala sve svoje tajne. Od mojih konja i mojih drugarica. Moje sestre. Ali, moje je bilo da se pokorim. Vazda je bilo tako. Roditelje sam i onako retko vidjala. Za njima nisam zalila.

Mislila sam da ce tako biti i sa Kazimirom..

Poneka vecera. Poljubac u ruku. Bracne duznosti na brzinu obavljene.

Nisam znala sta je strast.

Nisam znala sta je ljubav.

Cim sam ga videla, znala sam da je on taj. Moj muz i ljubavnik. Krst sa rubinom mi je ispao u travu, gde sam se i ja spustila, onemocala od ljubavi…Anselmo je legao u travu pored mene. Na mene. Da osetim njegovu snagu.

To vece sam legla ozarena. Ocarana lepotom mogucnosti.

U pola noci sam se probudila od uzasa.

Sanjala sam blisku smrt i kratak brak.

Sanjala sam kako me ovde u Kroaciji udaju za cigana, a ja vicem da mi je muz ziv. Ziv. I kako mogu da me udaju za drugoga?!

Sanjala sam kako nase blago skupljano generacijama raznose u drugi svet preko neke velike vode, vece od Danuba.

Sanjala sam tri elementa: vodu, vatru i zemlju.

Vazduh mi je nedostajao.

Oh, tako mi je nedostajao.


„O cemu to pricate, zaboga? “ Iznemoglo sam pitala pomocnika ministra koga sam jedva cula iako smo bili na satelitskoj vezi. “ Samo sto me nisu ubili, a vi pricate o ulasku u Evropsku Uniju.“

Vladimir me je gledao iz stolice umorno, ali sa simpatijama, koje ranije nije pokazivao prema meni.

Bilo mi je drago sto ga vidim.

U sustini, osim lica moga dragog sina, koji je konacno stigao u Cikago, Vladino lice sam jedino i zelela da gledam.

Ona nesreca nas je definitivno zblizila, a cinjenica da smo jedno drugom spasili zivote, uticala je na neku novu bliskost koja se razvijala medju nama.

Jedva sam zavrsila razgovor, od koga pola nisam cula.

„Vlado, da li to znaci da nas nece primiti u EU ako ne vratimo Hrvatskoj vukovarsko blago, koje je u stvari u Americi? Jesam li ja to dobro razumela? Sudbina Srbije je u nasim promzlim rukama? A?“

Vlada je klimao glavom, bez reci.

Sada sam vec bila ironicna.

„Sve cu Ti objasniti, videces. Dok si ti spavala, ja sam dobro istrazio one spise.“

 

 

Ne znam ti ja nista

Jutro nije donelo olaksanje. Naprotiv. Dan je pretio da bude gust i snezan. Leden i dalje. Meni je mucnina lezala na grudima kao tmasta smola.

Posle neverovatnog dorucka dostojnog rudarskog kopa, moj ludi i ekscentricni haker Vlada i ja smo krenuli za Cikago. Sekretar naseg domacina nam je potvrdio da smo vec sutra dan dobro dosli u kuci cuvenog dilera umetnickim delima Midwesta, koji je bio poreklom iz nasih krajeva.

Na poklon sam dobila malo krzno koje je licilo na Jeleninu stolu. U njoj sam stopirala one zlosrecne noci u Temisvaru, kada sam srela Todorova. Bio je to divan nerc, utesan prilicno. Skup i redak poklon.

Domacin mi se bledo i suvo osmehnuo kada sam mu zahvalila, odmahujuci rukom. Gledajuci u moju kratku kosu, zapitao je: „Kako mislite da prezivite nasu zimu, tako nezasticeni?“

U sustini, od svih predrasuda koje sam imala o Americi, mozda je najvise vozila ona o tome kako je u njih vreme novac. Svi koje smo upoznali su naprotiv, izgledali kao da imaju sve vreme ovoga sveta na raspolaganju. Ili su samo imali dovoljno novca, nisam sigurna.

Nas domacin nam je uputio jos jedan poziv za ostajanje kod njega i taj dan, sto je za Vladu i mene bilo previse. Ta memorijalna atmosfera, artificijelnost, vetar, ogromna kuca, invalidska kolica, nisu bili nasa energija, bilo je jasno.

Oboje samo sa olaksanjem seli u nas iznajmljeni auto.

Slusali smo Doorse. Back door man, yeah. Uzivala sam.

Po hiljaditi put; jebo bivseg muza i mracne snove.

Life is beautiful, zar ne?

Dobro jutro, Ameriko.

Ne znam ti ja nista

…To vece smo bili zadrzani i na spavanju. Posle vecere, omamljena vetrom koji nikako nisam volela, stajala sam pored prozora spavace sobe gledajuci u beskraj ledenog jezera. Vetar je hucao skoro nepodnosljivo, a ja, ja sam opet, umesto o Americi u kojoj sam pretpostavljam trebala da uzivam, razmatrala pocetak kraja sa mojim bivsim muzem. To nije bila tema koju sam zelela, zaista ne, ali se nekako nametala sama od sebe. Verovatno je obozavanje Prediceve slike, tacnije davno mrtve zene, za koju sam pretpostavljala da bi mogla biti predak naseg domacina, uticala na to. Ili mozda bolecivost koja se nametala kao streotip uz moje godisnje doba; jeseni, rane ili kasne, kako Vam drago.

Ili, zavisi od tacke gledista.

Pila sam lagano belo vino (uz sliku bi se vise slagao neki seri ili porto, ali me je od obojenih pica bolela glava), omamljena i secala se. Kako sam mu u Sorentu rekla istinu i samo istinu i kako je tada zauvek zacutao. Kako sam ga zeljna cekala jako, jako dugo a umesto njega nalazila tragove drugih zena. Prijateljica, govorio je lakonski. Vrhunac su bili odlomci neke prepiske koju sam slucajno nasla na zajednickom mailu. Neka krakata plavusa, zacudo (uvek sam mislila da sam ja idealna mera za mog muza) koja se javljala sa raznih delova sveta i kojoj je ushiceno klicao…Dok je meni tako dugo i bezdusno cutao…

Kao da ja nisam bila heroina.

Kao da ja nisam…

Nekako mi je pateticno i da se secam, zaista.

Kao da trazim od njega dozvolu za dalji zivot.

Kao da je to ikom potrebno.

Da sam bila u Beogradu, sigurna sam da bih te vetrovite sekunde pobacala sve one cipeletine koje sam tako marljivo skupljala svih tih godina.

Legla sam da spavam ojadjena i u samosazaljenju koje je pretilo da poplavi celu obalu moga sveta.

Sanjala sam bez snova neki tudji grad bez ljubavi, pust i prazan.

Sanjala sam…

Vukovar opet. I leseve po ulicama. I zenu kako trci sa malim detetom u rukama, a drugo vodi za ruku, dok se ono saplice a cuje se zavijanje sirena.

I mene, bosonogu.

Bosonogu.

 

 

Ne znam ti ja nista

„Vučedolska golubica je simbol grada Vukovara, ona je najpoznatija keramička posuda s arheoloških iskopavanja u Vučedolu, koji se pak nalazi veoma blizu Vukovara. Vučedolska kultura potiče iz mlađeg eneolitika, tu se nalazi veliko naselje iz bakrenog doba. Oblici tih drevnih Vučedolskih kuća bili su pravouglog oblika s predvorjem i središnjim ognjištem.
Važnu ulogu u životu pripadnika Vučedolske kulture, je imao kult poštovanja kovača. Narocito kovača bakra. Čak se verovalo da kovači imaju utiecaj na prolazak vremena te da su uticali na godišnja doba. Verujem gospodjo da taj portal koji ste pominjali ima realno uporiste u susretu sakralnih elemenata sa hrvatskim nacionalnim znamenom, koji je kao orginal, jedno vreme zaista bio izvan Hrvatske. No, to je pretilo da postane ogroman kulturni skandal, pa su ga Vasi vratili Hrvatskoj drzavi…Ali mnogo sta je nestalo, pa i predmeti koje ste Vi pronasli u …Rumuniji?“…Nas tajanstveni domacin me je pogledao ispod nasusurenih sedih obrva sa zanimanjem, postavljajuci mi vise retorsko pitanje, no sto je stvarno bio zainteresovan za odgovor. Sedeo je u velikoj koznoj fotelji, znacajne snazne biste, prelepih negovanih ruku, pokriven nekim pledom sa bogatim indijanskim sarama. Video je da sa zanimanjem gledam cebe pa je prokomentarisao:“ Ovo je orginal, od starosedelaca. Morate primetiti gopodjo da ja ne volim nista sto nije orginal…“Uzdahnuo je zadovoljno, milujuci portret na Predicevoj slici rukom. U tome je bilo neceg…nekrofilnog, ili se to meni tako cinilio. Stari gospodin je nastavio predavanje, prelazeci sa lakocom sa golubice na Cikago i indijance: „Predeo na severu Amerike, oko jezera Mičigen, na kome se nalazi ovaj metropolis, pre oko dve stotine godina, indijansko pleme Algonkini zvalo je Polje luka (Čikago). To ime je prvo dobila reka, a potom i grad, koji je nikao 1833. godine. U njemu je bilo četrdesetak kuća i dve stotine žitelja. Prvi su u njega počeli da se doseljavaju francuski Kanađani i urbani Indijanci, a potom mi došljaci iz Evrope i sa istoka Amerike. Kako se naselje industrijski razvijalo, tako se povecavao i broj njegovih stanovnika. Danas Čikago ima sedam miliona žitelja, koji vode poreklo iz čak osamdeset nacija sa svih krajeva sveta. Srbi su zato u ovom gradu mala etnicka zajednica. Ovo cebe je od Algonkina. Lepsa sara od pirotskih cilima, a?“ Odjednom sam mu u glasu osetila ironiju…

Vladimir se umesao. Morala sam da priznam. Imao je savrsen tajming za prekid neprijatnih situacija. Pogledala sam ga sa novim postovanjem. Skoro da bih mogla da zaboravim ono sranje sa amfetaminima…I mojim laznim nervnim slomom…

Ako je ista bila laz…

Stvari su se konacno pomerile sa mrtve tacke. Sledece jutro, iako samo sto nije bio Bozic, umesto u zabavni zivot grada, po nalozima iz domaje, Vladimir i ja smo rentirali auto i uputili se na nasu prvu destinaciju, predaje Prediceve slike na njeno odrediste.

Put je bio prava autostrada, navigacija izvrsna, ledeno jezero blistavo, automobil divni crveni Dodge Caliber . Sve je bilo ogromno i ja sam se prvi put, ali zaista prvi put osetila slobodnom od okova bracnog cutanja kome sam bila izlozena godinama, sad sam toga postala svesna. Onako kako je snezno belo moralo da bljesti kroz zasencene prozore Calibera. Na nekom dubokom nivou, meni je bela boja uvek bila boja smrti. Kao da sam citala Danteov Pakao, iznova i iznova istrazujuci deveti krug…

U divnom domu naseg domacina docekale su nas livreisane sluge, sto je, videla sam krajickom oka iznenadilo i Vladimira, koji je, mora se priznati bio jedan prilicno lezeran svat.

Starac, cije ime nam nije dato da saznamo, se odjednom pomerio sa svojom foteljom. Iznenadjenje je bilo da je mocno sedalo ustvari bilo vozilo za invalida. Pomerio je pled i ja sam videla nemocne noge koje se ni malo nisu slagale sa gornjim delom tela. Video je moj pogled i nastavio:“Sta bi jednom starcu vise znacilo nego lepota kojom bi se okruzio?…Narocito u mom stanju…“ Kolica je usmerio ka cosku ogromnog salona u punom drvetu u kome nas je primio. Divni kolonijalni prozori su gledali prema ogromnom plavetnilu jezera…

Tamo su bili nekoliko rasirenih zanosnih pirotskih cilima i jedan divan beli, pohabani svileni ogtrac sa perjem kao kragnom. Predicevu sliku je stavio tacno na stafelaj pokraj sofe na kojoj je na crvenom samtu nehajno lezao ogtac. Bila sam duboko potresena…Sve sa slike bilo je tu uzivo. Iluzija je bila tako potpuna da sam samo cekala da zanosna gospa sidje sa stafelaja i sedne na lezaj…

Starac me je zadovoljno pogledao, smrkcuci:“ Posle toliko godina…Odlicno, ona je tu gde treba. Pomoci cu Vam svakako oko Vase namere.“

Mislim…Kakve nase namere!?

 

 

Ne znam ti ja nista

„Vladimire, sta ste to rekli o meni nasem domacinu!?“ Pitala sam lice sa oziljkom, vise iz pristojnosti, nego iz radoznalosti, jer se bas potrudio da me zastiti od besmislene ljutnje glavnog patronata filmskog festivala u Cikagu, gde sam se nalazila.

Vladimir me je pogledao bezizrazajno:“Zaista zelite to da znate? Nece Vam se dopasti?“

„Nisam budala, mogu da pretpostavim.“

„Pa pretpostavite onda“, odbrusio mi je gledajuci ceznjivo za nekom mladom glumicom koja je sa rediteljem doletela na promociju filma.

„Mislila sam da ste tu da mi pomognete…“ nastavila sam ja u istom tonu. „Mozda mogu ja Vama da pomognem sa devojkama. Imam dva sina, imaju prilicno uspeha“…

Lice sa oziljkom je pocrveneo, kao dete uhvaceno u kradji zabranjenog kolaca pre rucka.

Izes specijalnog saradnika!  Pa on nema veze sa zivotom.

“ Ma, vec je hteo da zove policiju i da napravi skandal. Mislio je da ste agent provokator. On je stara garda, a njegov otac je zaista radio za Al Kaponea. Kada su ga ubili, vracen je u Bosnu u olovnom sanduku sa dva „tovara“ blaga. Ispostavilo se da se sa njegovom majkom ozenio samo zbog papira, ali da brak nije bio legalan i da je on u Gracanici kod Doboja imao i zenu i decu…Porodica ovde se nikad nije oporavila…On oca nije ni upoznao, ubijen je kad je imao svega par meseci, ali je to bio veliki skandal tog doba. Porodica njegove majke je preko vek ovde…“

„Odkud Vi to sve znate?“ Bila sam impresionirana, moram priznati:“ I kakve to sad ima veze sa nasim poslom? I slikarstvom i vukovarskim muzejom“ nastavila sam.

„Ma nema veze, pricam Vam za primer, da morate biti oprezni kada ovde razgovarate sa ljudima..Sve sto lici na nelegalno, nije opcija u salonskim razgovorima, pogotovo ne na filmskom festivalu…“

„I?“

„I sta i?“

„I sta ste mu rekli o meni? Sad sam bas radoznala“

„Nece Vam se dopasti“, rekao je skoro raspolozeno.

„Ma pucate, prezivela sam ja, sigurna sam, mnogo gore stvari“.

Pomislila sam odjednom, na cutanje moga bivseg muza. Sta je moglo biti gore i vise porazavajuce od toga?

Sta?

„Da ste klimaktericna kucka i da lupetate svasta i da Vas je ministar poslao u Ameriku da se oporavite od gluposti koju ste napravili u Turskoj sa Torinskim sporazumom.“

Zagrcnula sam se, sokirana.

On je nastavio, sad sasvim raspolozeno;“I da Vas niko u ministarstvu ne voli jer ste uobrazeni i mislite da ste najlepsi, napametniji na svetu.“

Sad sam i sto nije bilo uobicajeno za mene i pocrvenela.

Mislim, sta ako je sve sto je rekao bilo istina?

Sta onda?

„I da i rodjenoj deci idete na zivce, a da Vam je muz pobegao sa…“

Polila sam ga kiselom vodom koju sam pila, zaleci sto bar ne pijem neki krvavi koktel sa sokom od paradajza da ga umazem kao prasca skroz.

Sad je bio dobre volje.

A ja, ja sam uzela taksi i odmarsirala na spavanje.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑