Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Ознака

Aleksandra Jelic

O lekovitom značaju teatra & Aps art

Dogadjaj (Bazaart i DKC)

BAZAART i Dečji kulturni centar Beograda sa zadovoljstvom pozivaju prosvetne radnike, umetnike, zaposlene u kulturi i sve druge zainteresovane da se PRIJAVE ZA UČEŠĆE u Konferenciji Kulturna uloga škole i obrazovna uloga kulture – Drama u obrazovanju koja će se održati 19. i 20. juna u Dečjem kulturnom centru Beograda, Takovska 8.

Kroz plenum, panele, radionice, bazar kreativnih postignuća, pozorišni program i interaktivne sadržaje Konferencija omogućava prisutnima da se inspirišu, učestvuju i doprinecu viziji saradnje umetnosti i obrazovanja.

http://bazaart.org.rs/konferencija-kulturna-uloga-skole-i-obrazovna-uloga-kulture-drama-u-obrazovanju/

Ok. Idemo Andrea Psaj, koja je pisala pesme za nase skolske filmice i ja sa skolskim standom i nosimo nasa tri filma. Treba da znamo dobro i engleski ( a brljamo obe) jer ima 1000 ucesnika a konferencija je dvojezicna. I obe imamo tremu. Iako ona pise pesme bolje nego pola mladih pesnika na Krokodilu  (bila ja kad je gost bila Ugresicka, obozavam je, Forsiranje romana reke, u petak uvece (Stefica, prica mog zivota/ Isuse kak je velik. Karacu te, samo nemam zvaku itd.) a ja, ja nisam od juce. I obe smo slatke, lepe, moderne, vesele (hm,hm) itd.

No, programi ce se odvijati osim u DKC i u Tasmajdanskom parku i bice puno lepih predstava. Za nas odrasle, radionica i promocija. Moj favorit je svakako  promocija knjige o primenjenom pozoristu Aleksandre Jelic i prijatelja.

Mi cemo se samo osvrnuti na ono sto smo radile. Evo i filmova da Vas podsetimo, / prvi je bas nagradjivan.

https://youtu.be/PXBdSeLmEM8

https://youtu.be/a4NW6PNaw3M

https://youtu.be/tqoaRIwDkDg

Obrazovanje i Otpakivanje

Obzirom da sam celu deceniju provela u novinarstvu, imala sam prilike da po zadatku, vrlo cesto, pratim cehovske sastanke struka. Umetnici raznih vrsta, akademici, novinari i medijski moguli su bili u mom vidokrugu. Zivot me je ipak, radoznalu kakva jesam, smestao i u poziciju da budem i na sastancima vozaca, policajaca, lekara, arhitekata, advokata. Po samozadovoljstvu svojim pozivom, snjur svakako nose advokati/ njihov egocentrizam je kosmickih razmera a uzitak u poslu neopisiv i nesrazmeran zadovoljstvu njihovih klijenata. Pogotovo kad gube procese. Retko kad se desi da neki policajac javno kudi svoju struku, kao i da neki lekar ospe drvlje i kamenje po svom pozivu. O umetnicima medju kojima vlada velika surevnjivost i sumnja da su deo cirkusa a ne umetnickog procesa za vecnost, da i ne govorimo. Kao i o novinarima, koji najcesce, sto je strasan paradoks, kriju svoje kratke noge u vidu medijskih cenzura, nemogucnosti izbora, losih plata, lenjosti ili straha da se upustis u istrazivacko novinarstvo…

Malo li je!?

Ipak, uvek ima dobrih ljudi i sjajnih projekata, poduhvata, izazova i lepota, sto cini da nikad nista ne bude izgubljeno, ma kako jadno izgledalo.

Zasto pricam o ovome?

Zato sto mi se cini da je casno zanimanje kome pripadam vec deceniju ipo marginalizovano, ne samo zato sto mu se ne ostavlja dovoljno prostora, vec samo po sebi. Nigde nema toliko clanova ceha koji pristaju na kompromise, a pre toga vicu na sav glas, marginalizujuci sami sebe. Uz to su svi, ali svi, fakultetski obrazovani ljudi, po apsolutnom pravilu.

Naravno, govorim o prosveti.

Uz sve manjkavosti, beskrajno uzivam u ovom pozivu. Sa posla se  vracam laka kao pero i nasmejana, sto mi cine rad sa decom i dodir sa onim sto je ono sto je moj zivot (tekst). U svemu mi nedostaje samo jedna jedinica ispred (na plati), da bi moje zadovoljstvo bilo potpuno.

Ono sto me je iskreno sokiralo pre neki dan je bio tekst u jednoj od najtiraznijih dnevnih novina Blic, na dve pune unutrasnje strane. Tekst o tinejdzerki koja se u najstarijoj srpskoj gimnaziji malo ismevala sa profesorima…a oni je sirotu na zub uzeli…Uz lament nad neshvacenim genijem i duhom devojcice, ide i komentar da je to skola koja je izmajmila prostor Jeleni Karleusi za spot… Ne ide i ovaj komentar, da su mnogi znameniti ljudi bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…Poslednji put sam bila u znamenitoj skoli bas na Brankovom kolu pre desetak godina, kad je specijalan gost i bila poslednja nabrojana, Vida Ognjenovic. Samo pre dve decenije bi se za takav prostakluk dobila zabrana upisa u srednju skolu na celu godinu.

Hajde da vidim da se neko zeza tako sa sudijom na sudskom procesu. Ili sa policajcem. sto bi rekao Radoje Domanovic u Stradiji, da parafraziram, ja se sagnem i dugme pandursko kad vidim na ulici, pa ga ljubazno pozdravim…

U istim novinama je samo koji dan pre sudbina jedne mlade zene koja je udata za malu voditeljsku zvezdicu od iste dobijala strasne batine, pa su nam kao nadoknadu ponudili i njene obnazene dojke u punom koloru. Da ne mislimo slucajno da batine nije zasluzila.

The world is changing faster than at any time in human history.

Ali nemojte se bas tako saliti sa nama, prosvetnim radnicima.


Iz iste pozicije, prosvetnog radnika, stalno tragam za novim resenjima i unapredjenju nacina rada. U poslednje vreme sam se ukljucila u projekat Ostrva (sa sajta http://bazaart.org.rs/projekti/ostrva-islands/)  „kome je cilj da se povežu važne grupe i pojedinci koji trenutno rade nezavisno jedni od drugih u domenu drame i obrazovanja. Projekat promoviše ideju da drama postane deo umetničkog obrazovanja, ali i nastavni metod u školama, što je podržano i kroz zvanične dokumente UNESKO-a i preporučeno vladama zemalјa – članica UN. U Srbiji su ove preporuke sprovedene kroz Strategiju obrazovanja, ali nisu zaživele u praksi, iako brojni nastavnici i umetnici primenjuju dramu u formalnom i neformalnom obrazovanju i u tom domenu su deo svetskih tokova“. Prilicno sam nemusta u tome (o cemu sam vec pisala kada sam komentarisala delatnost ApsArt) sto skromno (ili bahato, ne znam vise ni sama) pravdam cinjenicom da sam ceo zivot ipak u literaturi a ne u izvodjackim delatnostima.

Veceras sam imala to zadovoljstvo da jos jednom potvrdim da je kratka pozorisna obuka koju sam dobila u ApsArtu i susret sa njenim osnivacem Aleksandrom Jelic, jedna od najpokretackijih energija koju sam srela u zivotu. A srela sam ih mnogo, verujte mi na rec, posebno profesionalno celu deceniju prateci rad Sterijinog pozorja, somborskog pozorista, Infanta, Pozorja mladih…Vrsacke klasicne jeseni…

U Domu omladine je danas zavrsnom prezentacijom zaokruzen projekat Otpakivanje 2014/15“ gde su „sa publikom podelljeni rezultati ovog jedinstvenog poduhvata u kome su tokom 15 meseci mladi širom Srbije, inspirisani tolerancijom a vođeni svojom maštom i talentom, postigli izuzetne kreativne rezultate. Tokom ovog projekta, više od 2000 mladih ljudi iz 12 gradova Srbije ujedinili su se u svojim različitostima kako bi iznedrili dela posvećena toleranciji, razumevanju i poštovanju tuđih prava i razlika. Svoje lične priče, kao i priče iz svojih lokalnih zajednica, prezentovali su u formi tzv. „kreativnih kulturnih paketa“ u kojima ćete naći rezultate vrlo iskrenih i izuzetno kreativnih istraživanja na temu sličnosti i razlika između etničkih grupa. Na taj način je    stvorena svojevrsna kreativna mapa Srbije u kojoj su, idući od severa na jug i obratno, mladi prikazali šta je to što njih, njihovu sredinu i njihovu etničku grupu čini tako specifičnom. U toj njihovoj različitosti je i njihova    komplementarnost, jer su u zajedničkom duhu tolerancije i poštovanja zapravo stvorili sliku vrednosti koje su njima bitne i koje oni prepoznaju.“ ( sa pozivnice na fejsbuku)

https://www.youtube.com/watch?v=z6cNFQWYmwE&feature=youtu.be

U okviru istog projekta  imala sam priliku da vidim „zaista jedinstveni pozorišni reality show „KVR – KUĆA VELIKOG RATA“, koji je nastao kao istraživanje tema nacionalizma i nacionalne netrpeljivosti i njihovog uticaja na mlade, ali i reakcija mladih na to i preuzimanja odgovornosti za sopstveni život i budućnost.“ (sa pozivnice) Uzivali smo u reziji Aleksandre Jelic, po konceptu Bogdana Spanjevica, dramaturgiju Milene Bogavac, kostime Borisa Caksirana i uz orginalnu muziku Vladimira Pejkovica. Uzivali smo uz glumu: Demira Mekića, Jovana Buluta, Nine Cvetković, Alekse Tadića, Marije Tubić, Marije Panić ( koju obozavam) i Lidije Mladenović.

Predstava je nastala kao rezultat visemesecnog istrazivanja sa ovih sedam mladih ljudi koji su sa dramaturskinjom i rediteljkom doneli dokumentarne price, ideje i iskustva pretocene u urnebesni i brutalni realiti koji lici na nas na ovim prostorima u regionu. „Reality show kao mikro društveno ustrojstvo zasnovano na veštački izazvanim sukobima a posredovano medijima koji odnose između ljudi pretvaraju u svoj proizvod i robu koja se prodaje za rejting, gledanost, reklame i novac – izabran je kao forma najbliža masovnoj kulturi poslednje decenije. Ova forma je u neobičnom dramaturškom postupku ukrštena sa istinitim pričama mladih ljudi koji učestvuju u ovoj predstavi – da bi se dobila začudna kombinacija smešnog i užasnog, našminkanog medijskog spektakla i sirovog dokumentarizma, bolna slika stvarnosti zasnovana na strahu od različitosti.“ (http://plezirmagazin.net)

Duhovita, iskrena, urnebesna i cvrsto vodjena, a izvedena pred prepunom Amerikanom i vise stotina mladih ljudi, Kuca velikog rata mi je vratila veru da lepota  (i u estetici ruznog, mozda najpre) moze spasti svet.

 

 

 

O poverenju i odgovornosti

Nikad, ali nikad ne pisem o obrazovanju u kome je moja primarna profesija: profesor srpskog jezika i knjizevnosti. Novinarstvo je odavno zauvek zatvorena knjiga mog profesionalnog zivota.

Zasto to ne radim?

Zato sto sam u novinarstvu naucila da cutim kada imam lose misljenje o necemu. Bilo cemu.

Zato sto uvek pomislim na reci moga pokojnog deda Steve Mijatovica, koji je krasno pisao, a posle drugog svetskog rata postao osim pisara i notorni alkoholicar, jer nije mogao da podnese posao koji mu je bio nametnut (UDBAs, cini mi se), pa da bi cutao turio flasu u usta…. Ali bi mozda gurao flasu i da nije bio to sto je bio, nego mu je bio potreban izgovor, pa je na kraju dobio gangrenu i odsekli su mu nogu i nije mogao dalje da prezivi…Dakle, na reci mog pokojnog dede koji je uvek govorio „Ne psuj na lebac“, a bio je fin covek i umeo je, kao pravi Sremac, da koristi i slovo H kad hoce. Bio je i lep covek i umeo je da pocepa patike kad plese, za jedno vece. Moja baba Spasenija za njega kroz prozor pobegla. Takva je to ljubav bila.

Pa sta sad?

Sta bi ja da kazem o obrazovanju, a da bude lepo i afirmativno.

Nisu deca kriva. Toliko.

Ali nije to tema.

…Dakle, ovih dana sam bila deo  obuke iz oblasti primenjenog pozorista Centra za pozorisna istrazivanja ApsArt na Novom Beogradu.

http://www.apsart.org/index.php?id=48

Projekat je podrzalo Ministarstvo rada, zaposljavanja i socijalne politike, a spiritus movens celog projekta je Aleksandra Jelic, rediteljka.
http://zena.blic.rs/Poslovna-zena/4088/Zatvor-je-za-mnoge-kazna-a-za-mene-je-zadovoljstvo
Projekat je jos u toku, ja cu dobiti sertifikat da mogu da radim sa decom sa posebnim potrebama pozorisne projekte ovog tipa, jer sam se prilicno nespremna nasla u situaciji kada je u srednje skole uvedena inkluzija, da sa nekom decom uopste ne mogu da izvedem planirani plan i program…A treba stici do njih i njihovih dusa. Meni je to uvek najvaznije, kao profesoru maternjeg jezika. Da deci dotaknem dusu.

Ekipa je sjajna, jako se zabavljamo, svasta sam naucila, mnogo plesala i smejala se, malo glumatala, shvatila da kao neko ko ceo zivot pise, ne mogu da izadjem iz narativa…

Drugi dan sasvim intenzivnog kursa, koji traje oko osam sati dnevno sa maleckom pauzom za rucak, sam se istinski potresla. Zato i pisem ovaj tekst.

Radili smo neke vezbe sa dr Paul Murray
http://www.apsart.org/index.php?id=247
u kojima je sustina bila izgradnja poverenja na metaforicnoj relaciji predavaca/ucenika.  Imas zatvorene oci i neko te malim prstom jedne ruke vodi za tvoj mali prst kroz prostor, medju drugim ljudima….Tvoji vodici se smenjuju, najvise do troje. Posle menjas ulogu i ti vodis druge. Bila sam prvo ona koja vodi, pa sam bila vodjena….Treca osoba koju sam vodila se strasno opirala, do toga da je izazivala prilcnu kolicinu agresivnosti kod mene, sto me nije iznenadilo, znajuci moju burnu i zestoku prirodu. Zato sam i otisla na specijalizaciju. Da ne budem gruba sa decom koja nesto ne mogu. Jasno?

Iznenadilo me je nesto drugo. A to je da sam uzivala u mraku i osecaju da se sa puno poverenja prepustam nekome da se brine o meni, da se ne povredim. Iznenadilo me je i to, da sam nepogresivo vise uzivala kada bi me vodio muskarac, i da sam, iako je sve bilo totalno bez glasa i bez ikakvog indiciranja pola, apsolutno znala kada i da li me vodi muskarac ili zena. Pomislila sam, da se tako sa lakocom prepustam u stvarnom zivotu dogadjajima i ljudima, radosti i svemu sto zivot nosi da bi bila…apsolutni vladar sveta i svog zivota za koji nekad sa gorcinom osecam kako mi klizi iz ruke. Iskreno.

Pomislila sam da se ustvari deca tako sa poverenjem prepustaju i svojim roditeljima i nama, pedagozima i da zaista imamo ogromnu odgovornost kada su njihovi mali zivoti u mraku neznanja u nasim rukama.

I da vrlo cesto, mi odrasli, ne znamo sta radimo.

Klinci znaju ogroman broj ruznih reci, vise nego ikad, pa zato odrasli cesto misle da su se deca pokvarila. Ali znaju i ogroman broj lepih…I sta mi radimo sa tim?

Sta mi radimo sa tim?


Druga stvar koju sam naucila u RTS kao novinar je da brzo nadjem poentu kad hocu, da ekonomisem sa recima i da stalno budem svesna odgovornosti koje one nose.

Zato mislim da i ove prazne stranice naseg virtuelnog prostora uvek moraju da imaju neki visi smisao i znacaj od banalnog i trivijalnog.

Rec ima specificnu tezinu i obavezuje.

Ne bih volela da pisem nesto ovako javno, cega bi se posle stidela.

Cak i kad se igram. Nekoga mrzim ili volim.

Ali, sutra je novi dan, a ja, ja se bas radujem…

 

 

Powered by WordPress.com.

Горе ↑