Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Категорија

Poezija

Odricanje od poezije

Achtung, achtung

O kuvanju

Uuu, bu. Uuuu, buu

Treba pogledati čoveku u oči

…Vidiš…

Normalan život se da preživeti.

Senke banalnosti i loših namera, nikako.

Ne ni kada se o ljubavi priča.

Treba oprati kolena, ni do kolena mi,

prerezati Crveno more, ni do mora  mi.

Ljubiti ili biti asketa, svejedno.

Zaboraviti smrt oca. (nešto lično)

Muža razbijenog, oca razrovanog.

Treba zaboraviti rat,

granicu, crne mantije koje dižu na ustanak.

Treba zaboraviti krajišku reku ljudi.

I onog psa i filadendron ispred nekada moje kuće, u divnom kićenom Sremu.

U ravnici, pored jezera.

Kroz oči vozača pakla, pijacu na Markalama.

Umetnika koji je samo od nagaznih mina pravio skulpture.

Pesnika koji je davio svojim rukama umiruće.

Konvoje i prevoje, izviđače i špijune.

Ministre prevarante, akademike ađutante.

Kakav ustanak, crni, crne mantije?

Kakav rat, kad toliko ljubavi ima?

Reči koje dižu, reči koje leče, reči koje optužuju.

Zadužuju.

Nevažne. Suze vlažne.

 

Sve na svetu je već viđeno,

pa i taština i muka duhu.

Treba pogledati čoveku u oči.

Nekada se samo dela broje.

Počinju nova vremena i njihova još neotkrivena lepota.*

 

omaž Milovanu Danojliću, O ranom ustajanju

 

 

Dunav, a pored velika žuta kuća

Onda je sve jasno

Ako mi o ljubavi govoriš,

moraš to raditi tiho,

tiho,

da me ne povređuješ i uplašiš.

Jer, ja kad zatvorim oči,

kao drevnim bogovima,

u meni hiljadu sunaca,

prete da obnevidim.

I svu moju krhkost i osetljivost,

nose velike vode,

i bujice koje su došle posle silnih kiša.

Novembar.

Majku mu jebem ko je prvi počeo*

Da se jadan za…

Dokonim, taštim, sujetnim

koji su trčali tamo ovamo.

Iz svojih života zavirivali u tuđe.

Sakrivali se iza morala

izreka, učenja, religija.

putovanja na daleke destinacije po mudost.

Pardon, po mudrost.

Kina, Indija, antička Grčka.

Kao da su tamo nešto našli što već nikada nisu imali.

Gadili po tuđim dvorištima

iz pustog svojeg.
Rečima trpali

ćutanjem drpali,

malu svoju šerpicu gledali

za domovinu (al, samo za decu svoju).

Reči nemali i kad ih imali,

polu ljudi, više kanibali.

U ime dobra, zlo činili.
Sreća, radost, mir, ljubav.

Hleb, umetnost, reka, život.

Govorim i činim samo lepo.

Kratko mi je vreme, besmrtno.

A kada pišem, volim.

  • *Naslov je omaž istoimenoj drami iz 1996. Dejana Dukovskog, režija Aleksandar Popovski

Powered by WordPress.com.

Горе ↑