Претрага

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

Категорија

Kiša i moje nove cipele

Kisa i moje nove cipele

Apsolutno pomilovanje i vise od toga!!!
To je ono sto sam dobila kada sam se pojavila sledeci dan na poslu.
Mislila sam u glavi: mora da se blize te evropske integracije, cim je sef tako ljubazan.
A ko bolje poznaje sve zavijutke evropske administracije, sve mracne budzake i precice od mene?
Trenutno sam u stvari, bila jedan od najduze zaposlenih u Ministarstvu.
Bilo je par brilijantnih mladih, moram to priznati, ali njihove glave su bile jos uvek evropski usijane ; prvaci koji su se skolovali na najprestiznijim svetskim univerzitetima i koji jos nova saznanja nisu uspevali da usklade sa nasom scenom…Divni mladi rodoljubi koji su se ipak, i uprkos svemu vracali, da klepe nosom o nasu, srpsku, uzoranu ledinu…
Ostali su bili…trice i …kucine.
Trebala sam mu.
To je bila sustina ministrove ljubaznosti.
Nije znao gde mu je dupe, a gde glava…
A kao vrhunac, blizio se dan novoustanovljene male mature, kada ce svi osmaci, sa svojim roditeljima, babama i tetkama da kucaju na vrata Ministarstva, trazeci vezu za upis u zeljenu skolu…
Trebalo je razuzdanu gomilu drzati na uzdi…
Dakle, ministar mi je obecao; vracanje svih prinadleznosti, ukoliko hitno zavrsim sve sa odeljenjem u Pancevu koje je bilo kljucna ispostava novopazarskog Univerziteta. I uoliko se jednako brzo vratim u Beograd, da se prikljucim, rukovodeci naravno, operativnom timu za upis u srednje skole. Posle toga, vratice mi se svi evropski poslovi, svecano je obecao ministar. A i mogu da uzmem ceo godisnji odmor – od polovine jula do kraja avgusta, ako treba.
Trebalo je samo da se nadjem sa pancevackim dekanom, popijem kaficu, dam na uvid Torisnki i sacekam potpis..
Zasto sam onda bila tako uznemirena?
Jesam li ja to postala vidovita?
Vidovita stvarno?Isli smo na porodicnu veceru. Svi zajedno, posle… Skoro godinu dana. Ili je prosla i cela? Ne znam. Necu da znam. I necu ni da mislim. Muz mi je dosao lep, podmladjen, mirisan. Kao da i nije moj. Kao neki stranac. Nismo nista planirali. Uzivali smo u ponovo pronadjenim vezama. Ako smo ih pronasli. Ako smo ih pronasli.
Bili smo na Tasmajdanu. U onom istom restoranu u kome je i zapocela moja epska prica.
Toplo prolecno vece koje je rosila ona fina vodena izmaglica koju u tom restoranu pustaju na terasi, ne bi li gosti uzivali u ozonu. Eto, kisa me prati i simbolicno. Kada se vecera zavrsila, decaci, sada vec nasi momci, su insistirali da otac dodje sa nama kuci.
Ja sam cutala.
Ta odluka je ovoga puta bila samo i iskljucivo na njemu.
Vise nisam bila sigurna ni u sta.
Pa ni u ljubav.
Moj mladji sin je besno krenuo za mnom u toalet, posle mog cutanja. Siktao je. Bio je sladak.
Nesto u stilu – sta sad izvodis? Sta hoces vise? Da kleci pred Tobom? Sta li!?
Nisam htela nikakvo izvinjenje.
Htela sam toplinu u oku i izgubljeni sjaj.
To nisam videla.
Videla sam opustenost, zanimanje, brigu.
Ali, ne sjaj u oku.
Gde se to izgubilo?
Sin je bio ljut na mene. Urlao je u zenskom toaletu iz koga sam ga jedva izgurala:“ Da li si Ti mama, normalna!? Koliko Ti zeno, izvini, imas godina?! Kakav te sjaj u oku spopao? Da li si Ti, ne daj boze, u klimaksu!? Pa to ne traze ni moje devojcice, pobogu!!!“
E eto.
Hocu sjaj u oku.
Pre cu da crknem bez sjaja.
Duh je za mene najveci afrodizijak.
Eto.
To mu nisam rekla, naravno.
Pomirljivo sam ga posasoljila po njegovoj pametnoj glavici.
Srecom, usla je jedna zena u toalet, koja nas je pogledala sa prezirom.
Starija zena i mladji momak.
Ko zna sta je pomislila.
Moj pametnjakovic je sve ukopcao, pa je izleteo iz klozeta, kao furija.


U krevet sam to vece otisla sama.
Opet i opet.

Quod est inferius, est sicut id quod est superius…
Ono sto je dole, odgovara onome sto je gore…
Hermes Trismegistos

Sledeci dan su mi dosle obe sestre. I mama. Kao u mirovnu misiju. Osetila sam ozbiljnu nelagodnost. Slicnu onoj kakvu sam osetila kad sam pricala sa komsijom.
U stvari, nocas sam osetila, dok sam spavala, ozbiljan pritisak na grudima…
Kada sam otvorila oci, u krevetu pored mene, umesto mog muza, videla sam komsiju kako zuri. Ne pomera se. Samo zuri, onim njegovim urokljivim ocima. Pravo u moj mozak!!!
I nije ni go, ni u pidzami, pa da pomislim na nezdravu erotsku klimu koju sam verovatno sama stvorila oko sebe, nego onako obucen, u neku svilenu trenerku kakve je voleo da nosi; zeleno- plavu, naravno, u bojama lokal patriotskim.
Munze konza svuda. I na Novom Beogradu.
Zatreptala sam u soku, a on je nestao.
Da su tada i petlovi zakukurikali, kunem se, umrla bih!!!
Naravno, posle toga, o spavanju nije bilo ni reci.
I sad, posle takve noci ( a i na poslu je bilo ludo) samo su mi nedostajale njih tri.
Unosile su mi se u lice i huktale.
Kao tri Parke, boze me oprosti, pomislila sam.
Samo sto su imale odgovarajuci broj ociju.
Valjda bih Parke lakse podnela. One su imale samo jedno oko.
A ove sest razrogacenih…
Onda su mi izvadile poklon…
Mili boze, zabezeknula sam se!!!
Cak mi je neprijatno da govorim o tome.
Ipak sam ja opasno delikatna dama.
Bez obzira na sve!
Ja sam cutala i prevrtala po poklonima, a mama je, mrtva ozbiljna progovorila.
U stilu – da nije normalno da zena mojih godina zivi u celibatu i da ako necu da se mirim sa muzem, treba da krenem dalje…Pa su mi eto, njih tri, dosle da mi kazu da imam njihov blagoslov. Sa poklonima. U ruzicastoj, crnoj i drecavo crvenoj boji.
Ne mogu da kazem da je to bio neukusan poklon…
Daleko od toga.
To je stvarno bio neverovatno seksi cipkani ves.
Nesto sto nije bilo grudnjak ni donji ves…
Nesto sto je bilo trake cipke koje se preklapaju preko grudi, pa pozadi kao duboko izrezano preko guze, pa onda neke trake sa strane… Cudo.
Eroticno do granice nepodnosljivog.
Ali, ja sam nosla iskljucivo boju bisera, peska, vanile i bez kao ves. Nikada nista ruzicasto, to svakako ne. Vulgarno i kurvanjski.
Crno kao fatalno i crveno kao vamp.
Sedela sam sa ogromnim podocnjacima i gledala belo u njih tri.
A onda sam pocela da se smejem.
Smejala sam se i dok su pile kafu i dok sam ih pratila.
Sestre su bile uvredjene, a mama bas zabrinuta.
Mrmljala je nesto u stilu, da mi je klimaks bas rano poceo, a sestre, da sam nezahvalna.
Cuj klimaks?!
Zena na medjunarodnoj spijunazi i klimaks!?
Ma, hajte, molim Vas…
A i nek sam nezahvalna.
Nek ture poklon sebi u…

Advertisements

Kisa i moje nove cipele

U ponedeljak sam resila da otvorim bolovanje. Ma ko ih sve jebe, mislila sam muljajuci po krevetu u koji sam se vratila, isprativsi sinove na njihove radne zadatke. Iz kreveta sam nazvala i Ministarstvo, ne bi li rekla da otvaram bolovanje. Mrzovoljni glas koji nisam poznavala mi je rekao da ce zabeleziti poruku, kao i da nema pojma sta ima novo, posto sam to pitala. Naravno, posto nije imala pojma ni sta je staro, pomislila sam zlurado. Mora da je to bila jos jedna nesuvisla ministrova rodjaka. Nema pojma gde je upala. Tako se to kod nas desavalo. Dolazili su srecni rodjaci iz unutrasnjosti, opijeni cinjenicom da se zaposljavaju u tako vaznu instituciju… Nesretni provincijalci, koji su posle par meseci siveli od prestonickog blata i postajali osorni i nesigurni. Sjaj ministarstva je brzo bledeo.
Kao i moja vec pomalo usahla lepota, pogledala sam se ceznjutivo i tuzno u ogledalo koje mi je bilo na ormaricu pokraj kreveta.
Eh mladosti, mladosti moja. Zapevala sam u glavi. Arsen Dedic, valjda.
Uzged, ja sam na poslu bila uvek ljubazna i nasmejana. Jok, jok, sto bi rekli prokleti turci.
Jok ja.
Sta ko mora da zna ?!
Dok sam se i dalje ispitivacki gledala u ogledalo, nasla sam neke nove bore. Ove nisu bile od smeha. One su me naterale da ipak ustanem, iscedim sebi jedan sok od grejpfruta i uletim pod tus.
Dizanje tonusa.
Stopala su me bolela od one akcije sepetanja bosonoga od kola do naseg stana. Iskocio mi je plik na tabanu, koji nikako nije hteo da zaraste za vikend.
Taman sam zavrsila sa tusiranjem, kad je zazvonio telefon. Digla sam slusalicu, a sa druge strane je bila licna ministrova sekretarica. Mal nisam onako gola i mokra stala mirno.
Koja je ono prica u kojoj se frajer duboko klanja milicajskom dugmetu na ulici?
Danga ili Stradija?
Radoje Domanovic?
No, da ne duzim, sef je trazio da odlozim bolovanje, ako je to moguce i sutra, odmah u osam ujutru budem kod njega na brifingu. Inace, danas mi daje jedan dan slobodno, rekla je velikodusnim glasom sekretarica, bivsi iznenada izuzetno ljubazna.
Sta je ovo znacilo?
Da su drugovi, pardon, gospoda IPAK zadovoljni sa mnom???
Da sam pomilovana i da su mi vracene stare prinadleznosti, mislila sam, sad vec seretski.
Eto, kako je potrebno malo da se zena pokondiri.
Gospodja ministarka, smeskao mi se brk.
Branislav Nusic?
Razgaljena, pristala sam na sve, terajuci knjizevne reminescencije iz glave.
Kad sam krenula na pijacicu u mom kraju, postavsi svesna da moje odsustvo u kuci zaista nije napunilo frizider, malo mi se smracilo.
Nisam prosla ni stotinak metara, kad sam naletela na onog mog komsiju krimosa koji mi je bio veza za Novi Pazar.
Niste ga valjda zaboravili?
Hm. Da ga poznajete, to Vam se sigurno ne bi desilo.
Da sam mogla da biram, on bi sigurno bio poslednja osoba na svetu koga bih sada volela da vidim.Joooj. Sanjam Nedodiju, a nalazim Stradiju.
Pogledala sam u moje anatomske papucice, koje sam sad jedino mogla da obujem, posle onih egzibicija.
Mislim na stil bosonoca kontesa, naravno.
Pobeci u tekst, nestati sasvim, istopiti se zajedno sa kisnim kapima koje precesto padaju ove godine na zemlju Srbiju.
Precesto.
Mogla bih da placem.
Opet. Opet. I opet. Do kraja zivota.
Ako ga igde ima.
Jer, moj sve vise lici na imitaciju.
Komsija me je seretski pogledao:“Gde si, bre, gospodjo. Sta ima?“
„Nista. Stigla sam kuci“. Promrsila sam ja.
Jedva.
“ Cujem i muz ti se vraca, a?“
Pogledala sam ga zaprepasceno.
Stajao je i cerio se, kao da je znao sve o mom zivotu.
Mislim, bas SVE.
Setila sam se one price njegove cerke kad je bila mala. Kako tatica prisluskuje sa svojim kolegama na nekoj masini.
„Pa, to je dobra vest“ Rekoh pomireno, svesna da nesto negirati ili se zatrpavati recima ne vredi.
Sve je jasno.
„Nikad od mene ministar. Ne bih ja mogla sa ovakvima…“ Pomislila sam.
„Slusaj, oni dole prave i akademiju nauka, a ti ides na bolovanje. Povezuj, zavrsavaj poslove, radi. Ne sedi. Treba nas ojacati. Treba pokazati dobru volju. A sa njom ide i kontrola. Nosi taj sporazum u Pancevo. Sta cekas?“
Komsija je, sada sam bila sigurna, necastivi licno.
Najezila sam se.
Vidojkoviceve Kandze su mi se zarivale u vrat.
„Uh, komsija… Opasan si…Ko si ti u stvari?“ Zapitala sam, trudeci se da zvucim bezbrizno.
„Tvoja necista savest““. Brecnuo se on na mene.
„Sta bre seres. Kao da me ne znas.“
„Ma, ne znam ni sebe…“
Tuzno sam dodala.
U samousluzi sam kupila: kefir, crni hleb i jedan bavarski, mleko sa smanjenim procentom masnoce, maslinovo ulje, nesicu, kafu, nesto voca i malo ribe.
Trebace mi omega tri masne kiseline.

Kisa i moje nove cipele

Sedela sam pozadi u kolima, drzeci ruke na Goranovom naslonu. Imala sam neodoljivu zelju da ga odalamim po glavi, onako kako sam to, doduse jako retko, radila mojim decacima, kada bi za vreme jela, pravili neke gluposti.
Postajem opasno nasilna.
„Dobro“, rekoh,“osecam se gore nego kad me je smotao Boo. Mogao si me bar upozoriti…“
Goran se okrenuo ka meni, cak zaustavivsi auto:
„Ti stvarno imas jako visoko misljenje o meni. Sta mislis, da mene informisu bas o svakom koraku unapred?! I ja stvari saznajem, tek kad se dese.“
Prvi put sam ga videla da se nervira.
„Sta mislis, da je meni svejedno!? Insistirao sam da ostanem u Ismiru, onaj dan kad su te doneli iz bolnice. Ali, povukli su me.“
Pokusala sam da se ubacim, ali me je nestrpljivo zaustavio:
„Rekli su da nekog sa dosijeom kakav je moj, ne treba mesati sa Tobom. I da bi moje prisustvo napravilo od price medjunarodni incident…Ovako je to bila mala nezgoda sa nesmotrenom turistkinjom…“
Zacutali smo oboje.
Ja sam sedela umazana u secer.
On me je sa zaloscu odmerio, uzdahnuo i upalio motor:“Dakle, nista od nase vecere…“
Ja sam cutala i dalje zureci sa gadjenjem u moje cipele.
Onda sam otvorila prozor i bacila ih kroz isti.
Pomislila sam da skinem i svoje eklekticno crno, sa flekama, pa da i njega bacim kroz prozor. I umotam se u neko cebence koje je bilo pozadi…
Goran me je samo pogledao u retrovizoru i pustio muziku.
Na ceo sistem.
Odustala sam od striptiza i upitala ga:“ Kako si uopste stigao do sporazuma“?
“ Doneli su mi ga par sati posto su ti ga ukrali…Samo su ga kopirali…“
Sada sam bila stvarno…
Bez reci.
Kako se ono zove Sekspirova komedija – Much Ado About Nothing!?
Oh boze, prava sam Seherezada…
Ispredam price za poludelog sultana…
Kuca je bila u poprilicnom neredu, kada sam se napokon nasla u njoj. Stajala sam na vratima zeljno udisuci poznati miris. Momci su me oberucke docekali. Podsetili su me na vreme kad su bili mali i kada smo bili bez dilema. Svi smo bili srecni. Pricali smo u isti glas.
Beograde, Beograde, na uscu dveju reka ispod Avale, pevalo je moje srce, moja krv, moj zivot. „Necu vise da putujem nigde“. Objavila sam im, skidajuci pocepane carape sa nogu.
„Crna majko, sta Ti je to. Gde su ti cipele!?“ Pitao je moj mladji. Stariji ga je zaustavio jednim pokretom ruke, komentarisuci da im se otac redovno javlja i da mu je ispricao, do detalja, nas susret u Novom Pazaru. Pitao me je, da li moze da mu javi da sam stigla.
Klimnula sam glavom. Zivot nam se vracao u normalne tokove.
Bar sam se tome nadala.
Posle kupanja i pijenja nesice sa momcima, te detaljnog izvestaja koji sam im konacno podnela, legla sam da spavam.
Ne treba ni da vam kazem koliko se moj mladji decak uzrujao, kada je konacno sklopio celu pricu. Bio je uzasnut i ocaran u isti mah. „Moja majka, tajni agent 001!!! Kako cu ovo preziveti!? Sad mi je jasno sto se tata tako naljutio. Nije fer, trebala si ranije sve da nam ispricas“. Stariji je cutao. Iz njegovog pogleda sam shvatila da mu je otac rekao sve, odavno. Imala sam zmajeve za sinove, pevalo je moje srce, po drugi put ovog dana.
Beograd mi je bio divan. Mirisan, pun rascvetalog bilja i vetra, kao i moja porodica.
Posle desetocasovnog sna u kome nisam nista sanjala, ustala sam, spremila veliki dorucak koji sam pojela zajedno sa sinovima. Razgovarala sam i sa muzem. Kratko, ali slatko. Manje je bolelo.
Vikend koji je bio preda mnom, sam provela na reci.
Na stazi ispred kuce suncala se jedna velika i raskosna belouska, koja je podigla glavu kada me je videla, cak ni ne bezeci.
Izgleda sam naucila nemusti jezik.
Bila sam junakinja bajke.

  • Beograde, Beograde.

Kisa i moje nove cipele

Pogledala sam kroz prozor. Kisa je opet padala. Slusala sam ga, pokusavajuci da odgonetnem koja je moja bedna uloga u ovoj pozorisnoj predstavi u „kojoj se glave i carstva gube“. Mislila sam kako mi je kisa sada saveznik. Spira osecaj gorcine.
Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu vecno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu maglustinu od naseg zivota. I kako, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajednickih koraka , sam imala jasan osecaj zajednistva…Kao kad nekog izgubljenog pronadjes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju. Mehmedspasic je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam delovala nepristojno, mada sam se trudila da gledam smerno, u vrhove svojih cipela…Kako je monolog isao dalje, nazirala se i moja uloga u ovoj raboti:nametnuti evropske standarde obrazovnom procesu koji se opasno opire evropeizaciji…Na sta bi licilo u krajnjoj liniji, da ekstremni verski vodja, musliman, namece , bez obzira na Univerzitet, ciji je osnivac bio, evropske standarde.
Trebalo je od Evrope uzeti najbolje sto je davala, provuci to izmedju redova, da se ne primeti. Tiho i necujno. Odatle i zena u celoj prici. Nisam bila bitna ja. Bila sam samo pion, napokon sam shvatila.
Zena nece udarati na sva zvona. Nece biti VAZNA i nametljiva. Nece traziti specijalnu nagradu i biti heroj. Zena ce proci, neumitno i neprimetno, kako prolazimo sve. I niko je nece primetiti…Osim…Ako ima dobre cipele. I noge. Da iste iznese. Opet sam pogledala u vrhove mojih.
Da li se to vidi mala mrlja od blata na njima!?
Da li cu proci u ovoj teskoj prici neokaljano?
Ili ce me ona zauvek promeniti?
Ili sam vec promenjena, samo ne vidim to!?“Evo i Bil Laden je ubijen, ali terorizam u svetu nece nikad! U vojnoj rezidenciji u Karađorđevu pored Bačke Palanke pokojni predsjednici Srbije i Hrvatske Slobodan Milošević su 1991. godine dogovarali podijelu Bosne i Hercegovine.A sad…Vidite sta imamo sad!“ Slavobitno mi je rekao moj vrli sagovornik. „Svi znamo da je proces evropskih integracija zemalja regije od izuzetne važnosti, kao i da je regionalna saradnja neophodan preduslov uspjeha tih integracija. Ipak,nepravda koja je napravljena Bosnjacima i Albancima Belinskim kongresom, pocela je da se ispravlja. Bosne je bilo prije Srbije i CG, a o Hrvatskoj da i ne govorimo. Bit ce Bosne i Bosnjaka, a i Sandzaka u Bosni, to dobro upamtite. Ne zaboravimo da je skoro deset miliona Bosnjaka u Turskoj i da jos mnogi cuvaju svoje tapije i da je Bosna, Sandzak i veliki dio Srbije gruntovno Bosnjacki.“
„Uz duzno postovanje…“ Krenula sam da se meskoljim, prilicno oborena sa nogu,iako sam sedela, ovim predavanjem.
Nije mi dopustio komentar:“Jedan musliman ne moze imati drugi cilj osim Alahovog zadovoljstva. Ostalo su sve sredstva. Ipak,a ovo ne kazem prvi put – ono što se događalo na trgu u Kairu moglo bi lako da se dogodi na Trgu Isa-bega u Novom Pazaru ili na Trgu Republike u Beogradu. Balkan je zemlja Ilira, pa nije samo njihovo do Nisa, nego do Dunava i Save, a Bosnjaci su potomci tih drevnih balkanaca.
Vi Srbi ocekujte egzodus i seobu, jer dosta su zla nanijeli narodima sa Balkana…“
Zastao je, nasmesivsi se:“Ipak, nisam ni malo dzentlmen. Sta bi ste popili?“
Bilo mi je muka po ko zna koji put…
Sta bre da pijem, kad su mi najavljene Seobe, po ko zna koji put u nacionalnoj istoriji.
Samo sam mahnula rukom, sto je u ovom svetu ocito imalo neko drugo znacenje.
Gorila je otvorio vrata, na kojima je stajao kelner sa neverovatno sarolikim posluzenjem. Slatko u svim oblicima – tulumbe, baklave, tufahije, orasnice…
Too much sugar…
Pomislila sam.Sedela sam i jela kolace. Pocelo je kao da ne ispadnem nepristojna… Jedan mi je iscurio na moje decentno i ekleticno crnilo. Sa sve orasima.
Setila sam se kako sam se napila sa Hamzom. Sta je to sa mnom i sa muslimanima u Srbiji??? Navode me na prezderavanje. Sedela sam, slusala i umesto knedli, gutala te teske i lepljive slatkise koje odavno ne volim…kako li cu se samo slatko ispovracati…
Gospodin je bio opasno iznenadjen mojim apetititom. Valjda je naucio na licemerne novopazarske bule koje sigurno pred muskarcem usta nisu otvarale, osim u nekim prilikama…
Razumete sta hocu da kazem!?
Sa ceznjom sam se setila studentskih dana, kada smo sa ovakvim slatkisima mlatili po finom avganistancu.
Eto, to je moja najgora mrlja na savesti.
Pa sta?
Nista…
Morala sam nesto da kazem:“Uvazeni gospodine“, nakasljala sam se prociscujuci grlo od meda – “ da je sinoc bilo autobusa, ne bih ni bila sa Vama ovde na razgovoru…Molim Vas“…
Htela sam jos da kazem da skrati pricu, pa da krenem mojoj kuci, ali se on slatko nasmejao: „Pa sta Vi mislite gde ste?! Pa mi imamo bolje veze do Beograda nego Ovca, Borca i Crvenka koji su samo sa druge strane pancevackog mosta. Autobus, moja Vladislava, za Beograd ide na svaki sat, nego sam hteo da Vas vidim…Jos se prepricava prica o vama i onoj zmijurini u Turskoj. Ah, tako ste me nasmejali…Kako se ono zvala zmija!?“
„Bo“, procedila sam kroz zube, potpuno ponizena, trpajuci jos jedan zalogaj baklave u usta. Pogledala sam cipele. Bile su umazane od meda koji je, ko zna kako, kapljao sa kolaca. Odlucila sam da kad dodjem kuci sve sa sebe bacim u kantu za djubre. I vise se ne osvrcem.
Kako je poceo da se smeje, tako je i prestao. Pogled mu je sve vreme bio zlurad i potcenjujuci, sa malom dozom dosade. Osecala sam se kao Ahmet Nurudin kad ide da moli milost za brata, a svi od kojih ista zavisi, gledaju kroz njega kao kroz staklo.
„Ustvari, imam zadatak za Vas, Vladislava. Inace, ne brinite za povratak. Vratice Vas Goran. Poznajete ga, zar ne?“ Upitao je vise retorski, nego zainteresovano.
Klimnula sam glavom, pomireno.
„Treba da uz Torinski, koji Vam je vracen, dodate i klauzulu koja ce zadovoljiti nas Bosnjake u svim carstvima…Ona je spremna. Ne treba da Vam kazem, od kolikog je znacaja, da tih par recenica provucete u Ministarstvu…“
Htela sam da prokomentarisem, ali sam zaustavljena jednim pokretom njegove obrve… „Znate da Vasa vlada sve vise zavisi od Turske drzave, i ekonomski i kulturno…Klauzula je pripremljena u Turskoj. Nismo hteli da namecemo sporazum, pa smo pustili da sve izgleda kao kradja.. Da se sve resi tiho i bez buke. Kada je o obrazovanju mladih rec, svi smo osetljivi…Izraziti i radikalni sledbenici bi se ljutili da uzimam ista iz Evrope…A ja nisam tako kratkovid…Treba uzimati sa svih strana…a to kazite ministru. Neka to izgleda kao potez dobre volje Srbije…I svi cemo biti zadovoljni…“
Naglo je ustao, sto je bio jasan znak da je audiencija, sada je bilo jasno da je o tome rec, gotova.
Njegov cuvar mi je otvorio vrata i ja sam sva ulepljena, otpustena.
„Samo idite do recepcije, tamo Vas ceka dokument“. Rekao mi je gorila naprslim glasom.
Gospodin Mehmedspasic je vec bio zaronio u neke papire,jedva mi klimnuvsi glavom na pozdrav.
Na recepciji sam dobila kovertu i komentar, da me auto ceka na prilazu zgradi.
Sve je bilo organizovano savrseno.
Kisa je stala, a magla se davno povukla. To sam videla i kroz prozor prijemne sobe.
Isla sam u mojim umazanim cipelama ka Goranu, koji je poluseretski, poluzabrinuto, izvirivao kroz prozor: „Pravo za Beograd, a?“
„A moje stvari?“
„Ma sve sam Ti spakovao. Sedaj! Idemo kuci!“
„Za Beograd“.Pomislila sam sa olaksanjem.

Kisa i moje nove cipele

Nemam pojma sta smo vecerali. Preplakala sam celu veceru. Nemam pojma ni kad se prijavio na recepciji, ni kad smo se popeli u sobu. Nemam pojma…

Doneo mi je poklon,koji nisam ni pogledala i rekao mi da treba da idemo kuci i da se manem corava posla i sta mi je falilo, dok je on bio po sluzbenim putovanjima a ja kupovala, kupovala, kupovala! Pitao me je sta se to desava sa mnom,kakva sam zena to postala i dokle tako?

Da njemu treba zena, a ne medjunarodni spijun. To mi je rekao. I da ne bi ni dosao, da nisam u toj vukojebini. I to je rekao, a on nikad ne psuje. Zapalio je cigaretu, a on ne pusi. Kada sam ga pitala za druge zene, cutao je. Kada sam ga pitala da li me voli, cutao je. Kada sam pitala da li mogu da zavrsim bar zapoceto, cutao je. Rekla sam mu da onda ostajem i da on moze da ide. Ne uvece, nego ujutru, zato sto kisa pada. Rekla sam mu da uzme drugu sobu i da ne mogu da provedem noc sa njim. To sam rekla vise iz ocaja, kao najekstremniju meru, a on se odmah slozio…Izasao je iz sobe bez reci. Celu sam noc povracala. Zaspala sam izmucena u neko doba.

Recepcija me je probudila u devet sati. Pitala sam ih gde mi je muz, a recepcionerka mi je ljubazno i sa nekim zluradim zadovoljstvom u glasu rekla da““se gospodin odjavio rano ujutru i izleteo iz hotela kao furija“…

Eto.

Toliko o ljubavi.

Nije mi ostavio ni poruku na recepciji.

Odmotala sam poklon. Bila je to divna zelena Hermesova marama. Valjda je to bio novootkriveni smisao za humor – zeleno, muslimani, Novi Pazar, nikabi, burke, zarovi, feredze…

Nije mi bilo smesno. Ni malo.

Mozda bi on voleo da ja tako zivim – zavijena u svoje kupovine i svoju usamljenost…

Ne znam. Stara Vladislava bi sad sigurno mnogo mislila o tome.

Nova ima vrlo skori sastanak sa Muftijom…

Obukla sam se krajnje jednostavno i ogolelo. Crnu rolku, crne pantalone, koje su fino padale niz moje bokove, ravne cipele, male rukavice i crni kaput. U usi sam stavila samo krupne i rusticne mindjuse od kovanog srebra, koje inace volim da nosim i jak i veliki sat sa srebrnom narukvicom. Da ne izgleda kao da nekoga zalim, nego da sam zena na koju se moze racunati…

Valjda…

Pomislila sam gorko u sebi, sumno udisuci hladan vazduh kasabe u koju sam se uputila, peske. Jutro je bilo kao mleko, maglovito i belo. Kao moja neizvesna buducnost…Isla sam ulicama cepeneka i ceramida, zapinjuci i tumarajuci…

No way out.

Razmisljala sam o ironiji da ovaj mali grad, ima cak dva univerziteta…Smejurija…Mehmedspasicev je bio stariji od drzavnog… Prosla sam pored ovog drugog. Lepa i svetla zgrada…Da li je ona Srbiji trebala? Realno gledano, da u ovoj drzavi postoje ikakvi kriterijumi koji bi vodili racuna o kvalitetu fakulteta i univerziteta oba univerziteta u Novom Pazaru bila bi zatvorena. I ne samo univerziteti u Novom Pazaru, vec i gotovo svi univerziteti u Srbiji. Zatvorili bi se svi i osnovao jedan koji bi okupio najbolje profesora sa svih univerziteta i to bi bilo dovoljno za jedan, u evropskim okivirima, skroman univerzitet. To je realnost. Ne moze stanje u visokom obrazovanju da bude ni bolje, ni gore od stanja u drzavi. Cak bih rekla da je stanje u drzavi u najvecoj meri odraz stanja u obrazovanju, posebno visokom. A kako ne postoje nikakvi kriterijumi, danas u Novom Pazaru imamo najezdu instant magistara, doktora nauka itd… Zao mi je sto ovo pisem, ali imala sam prilike da se susretnem sa par turbo doktora nauka iz Novog Pazara i mogu mirne duse da kazem da je to tuga jedna…Nis, Pancevo, Subotica…

Sta cu mu ja?

Pitala sam se u maglustini koja je bila sve gusca…

Morala sam da pitam retke prolaznike za pravac…

Jedan ljubazan starac me je cak odveo do moga cilja…

Zgrada je bila divna. Bela i otmena, sa urednim travnjacima i drvetima okolo. Prostor je bio cistiji i uredniji od i jednog beogradskog studentskog, na zalost. Mozda je novosadski kampus mogao da konkurise ovome, ne znam.

Postmoderan prostor minimalisticke arhitekture sa jedva primetnim obelezjima finog, orijentalnog . Nisam cekala na prijem ni pet minuta, primljena sam neverovatno poslovno i ljubazno i u zgradu i kod samog Mehmedspasica.

Bila sam iznenadjena kada sam ga ugledala,iako sam ga znala sa tv-a.

Bila sma iznenadjena, iako sam citala P…….

Sacekao me je jedan istinski fensy frajer, mocnog i inteligentnog pogleda, koji nije skrivao zadovoljstvo onim sto vidi ispred sebe. Postmoderan kao i zgrada. Minimalista sa jedva nagovestajem…

Utisak je kvario muskarac koji je stajao u cosku divne, svetle, elegantne i udobne kancelarije.

On je izgledao kao zemunski tvrdi momci, oni najgori.

Pomislila sam, obzirom ko me je uputio u Novi Pazar, da i pripada drustvu iz zemunske stranke.

Ej Srbijo. Najraznovrsnijih mracnih strasti i interesa.

„Mi smo dosta dugo čekali da Sunce univerziteta obasja ovo parče neba iznad nas, ali to čekanje nas nije nimalo pokolebalo, i mi smo odlučni da doista, ulažući svoj trud, oslanjajući se na sve potencijale ljudi koji žive na ovom prostoru, uživamo u tom Suncu. Istina, mnogo je tamnih, zloslutnih oblaka nadvijenih, kako nad ovim, tako i nad mnogim drugim prostorima, tako da će tom našem Suncu trebati puno svjetla da ih odagna. A mi smo uvjereni, uz Božiju pomoć, da će to Sunce uspjeti odagnati sve te zloslutne oblake, bilo da se taj oblak zove droga, kriminal, korupcija ili neki drugi oblik nemorala.

Mi smo potpuno svijesni jedne činjenice, a to je da je Bog dragi dao da živimo na ovom raspuću. Ovo sandžačko raspuće je u teškim vremenima jedna teška vjetrometina, gdje nije bilo baš lahko postojati i opstati. Ali to isto raspuće zapravo predstavlja mjesta susreta kultura, civilizacija i vjera. Dobro dosli. Sjedite.“ Bile su prve reci koje sam cula od gospodina.

Pomilslila sam ironicno i fascinirano: „Bogte. Pa ovo je zvanicno“!

Kisa i moje nove cipele

U sobi mi je zazvonio telefon. Imala sam mobilni, naravno, pa sam se lecnula: ko li to sad zove, u nevreme?!

Bio je moj stariji sin; zvucao je napeto: „Kako si?“ Upitao je satro, opustenim glasom.

„Dobro lepi moj, u ovoj vuko……A sto me nisi zvao na mobilni? Da li se desava nesto nepredvidjeno? Kako ste vas dvojica? Kako se snalazite bez majke svoje jedine?“ Pitala sam ja, kao saljivo.

„Ma, moram nesto da Ti kazem…a mozda ce potrajati…“

Sada sam vec bila uplasena. Kad sin majci ovakav uvod pravi, sigurno nije sala.

„Bolje sedi“. Rece moj stariji nezno.

„Kuku, sta je sad!?“

Hvatala me je panika.

Sela sam na krevet, brzo:“Govori, ne cuti“.

„Otac dolazi po tebe“. Ispalio je sumno duvajuci u slusalicu.

Meni je kamen pao sa srca. Vec sam se istinski uzbudila misleci da se nesto desava sa mojim macanima. Brzinom vetra sam jurila po mogucim ozledama duse i tela, porocima i uzasima koji mogu da ozlede decake. A otac…To cu valjda preziveti.

Odahnula sam sa olaksanjem i vedro rekla decaku:“ Sine, pa mi i ovako moramo kad tad razgovarati. Ne vidim razlog da se uzbudjujes. Pa to je dobro,valjda!?“

Sad se i u njegovom glasu culo olaksanje:“ Mama, bas si super. Mislio sam da ce te to naljutiti. Sad si me smirila. E i da onaj mali jednom bude u pravu. On je rekao da ce to biti dobro za sve nas…A ja sam se bas brinuo…“

Eto vremena za patetiku…I suze. Ma ako on vise ne brine o meni, imam ja moje decake. Oni su tu. Nisam sama.

Moram da priznam, bila sam ganuta. I ponosna. Poslala sam im sto hiljada poljubaca i zavrsila razgovor. Naravno, uz neophodne savete za samostalni zivot dvojice mladica. Gde je serpica sa sarmama, i da nisam ispeglala cist ves i na kojoj temperaturi da ga njih dvojica ispeglaju…Ma ne moraju ni da ispeglaju, samo nek ga obuku…i o svakodnevnom tusiranju i dovodjenju ekipe u stan…I tako… Znate vec. Vi, majke. Znate.

Kad sam spustila slusalicu, odjednom sam cula tisinu hotelske sobe. I sve zvuke Novog Pazara. Hodzu sa nekog minareta, skripu lifta, tihe korake. Sustanje vode u kupatilu neke od susednih soba. Priguseni govor. Glasove. Kisu koja je opet pocinjala da pada. Skripu automobilskih guma u prolazu. Neke decake koji su se dovikivali ispred hotela…

Zurno sam izasla iz sobe i krenula da za sankom popijem nesto zestoko, bilo mi je potrebno. Da se saberem i razmislim o nenajavljenoj poseti. Dok sam sedala za sank, sa ironijom sam pomislila, koliko sam se promenila. Kad sam ja sedela za sankovima u provinciji. Pomislila sam da treba da popijem dupli vinjak, pelinkovac ili lozu, da bi skroz bila u fazonu. Zapalim neku jeftinu cigaru i razglabam sa sankerom na neku levu temu.

To tako rade muskarci, zar ne!?

Ili, ipak ne.

To rade oni, ne ja. Ja pijem sverps za sankom.SSSSSS.

I razmisljam…

Hm…Goran. Muz. Novi modeli cipela. Neke debele cizme mozda…

I tako u razmisljanju, na kraju, eto, o novim modelima obuce (sta ti je zensko!?), nisam ni osetila da mi je neko prisao iza ledja…

Sesto culo, sta li, me je nateralo da se okrenem i zagrcnem se.

Bio je to moj muz, glavom i nekoliko dana starom bradom. Neobrijan, dakle.

Bio je malo oslabio i malo osedeo. Dobro mu je stajalo. Znalacki sam ga odmerila, ja putnica evropskih destinacija. Bio je to neki stranac, doduse zgodan. Dzord Kluni u novom filmu Amerikanac, nasalila sam se u sebi. Sa izrazenim znacima starenja, sa olovkom koja je iscrtana na donjem kapku davala znatnu dramatiku i strast njegovom pogledu…Klunijevom pogledu, mislim, ne pogledu moga muza…

Valjda je to bio on.

Silno sam zelela da mu se obrisnem oko vrata…O spontanosti, gde si zakazala?

A nisam to uradila. Mozda sam trebala. Ne znam. Sedela sam ukoceno i jedva uspela da promumlam:

„Nisam te ocekivala danas…“

„A zar si me ocekivala uopste?“ upitao je on, pomalo povisenim glasom.

Pocinjala sam da prepoznajem signale. Kada je bio uzbudjen, moj muz je imao neznatno poviseni ton. Inace se dobro kontrolisao.

Odahnula sam. Stalo mu je. Sve ce ipak biti u redu.

„Momci su mi javili“, rekla sam pomirljivim tonom…

Dok su mi se susila usta, od uzbudjenja i neizvesnosti, gledajuci u drago mi lice,tako blisko i tako daleko, zazvonio mi je mobilni telefon. U isti mah, decko za sankom mi je pruzao slusalicu fiksnog…Ala je guzva, pomislih iznenadjeno, sta je sad ovo!? Jednom rukom sam zadrzavala barmena, glavom sam klimala muzu i otvarala Divu, misleci kako je vreme da menjam mobilni i da valjda po prvi put u zivotu, od kada sam odrasla, nemam pojma koji je model u trendu…Zaista, ne licim vise na sebe, pomislila sam sa…Olaksanjem…

Sto me je iznenadilo, moram priznati.

Sta, vise nisam robinja mode?

Sta se desava sa mnom?

Trepnula sam i duboko udahnula vazduh:“Da?“

Bio je Goran:“Samo sam hteo da vidim kako se snalazis u ovom opasnom kraju. Da li Te neko dira? Sta ces obuci, da znam gde da Te izvedem…Ili da ostanemo tu, u hotelu…“ Seretski i vedro, raspitivao se moj, izgleda, najbolji drug.

„Bas si zlatan, hvala Ti. Samo…Moram otkazati nas susret…“

„A zasto?“ U glasu sam mu osetila razocarenje:“Nije te valjda zaveo neki lokalni…“

Prekinula sam ga nestrpljivo:“Slusaj,imam i drugu vezu, pa ne mogu da Ti objasnjavam. Stvar je jako licna. Izvini…I ovako se moramo cuti. Javicu Ti se kasnije…Zurim!“ Dok sam sa jednog uha sklanjala Divu, ne cekajuci odgovor, drugom sam prinosila fiksni:“Izvolite?“

Sa druge strane me je cekalo iznenadjenje, drugo ove veceri.“Kancelarija dr Mehmedspasica. Svetost se vratio veceras i izrazava zelju da Vas sutra primi u centralnoj zgradi Univerziteta. Takodje Vam salje najtoplije pozdrave i nada se da ste se udobno smestili. Sastanak je zakazan za 11 sati. Dovidjenja“. Klik.Tu…Tu…

Bila sam bas iznenadjena. Ne toliko sto ce me Muftija ipak primiti, koliko celicnom ljubaznoscu glasa koji me je obavestio o promeni plana. Glasa koji ne bi trpeo pogovor. Lecnula sam se. I stresla…

Muz me je zabrinuto gledao: „Sta je, uzbudjena si sto me vidis, ili si primila lose vesti“.

Nije bilo vreme za diplomatiju, nego za iskrenost:“Ma, i jedno i drugo…Imam ozbiljna posla ovde. Otkud da si sad resio da dodjes? Da nisam dobila ove pozive verovatno bih te udarila, po prvi put u zivotu pravo u nos ovom rukom na kojoj je oziljak od burme. To silno zelim da uradim. Da te nokautiram i da te gledam kako krvaris i umires. Tu, u sred Novog Pazara“. Sad sam vec uzivala u pravednom besu koji sam osecala.

Moj muz je vidno bio iznenadjen. Nenaviknut na moje izlive besa, narocito ne na javnom mestu.

Boze,kakav je on formalista.

Pomislila sam iznenadjeno.

Kako to nisam videla sve ove godine!?

I pozer!!!Bio je pozer.

Bila sam sve ljuca i ljuca.

„Hajdemo na veceru, umirem od gladi“,rekao je, pokusavsi da me intimno uhvati za nadlakticu, sto ja nisam prihvatila.

„Hajdemo“.

Rekoh i ja i odmarsirah u restoran.

Kisa i moje nove cipele

Vozac me je vozio svega par minuta, srecom. Ostavio me je ispred hotela i rekao da je susret sa Gospodinom zakazan za dva popodne. I da budem tacna. Posto isti ne trpi netacne.
Ako nista drugo, u ovom vetrovitom i vlaznom jutru, bar sam imala pristojan smestaj. Hotel sa cetiri zvezdice, nekog „hiljadu i jedna noc“ imena, ne, ustvari imena Tadz, je bar po izgledu mogao da zadovolji potrebu za toplinom i udobnoscu. No, cim sam se prijavila i usla u sobu, jedva odlozila kofer, zazvonio je telefon. Informacija koju sam dobila me je bacila u letargiju. Gospodin je, zbog vanredne situacije u Prepolju, u kome je bila strasna poplava, otisao u isti, bivsi „zvezda vodilja“ celog Sandzackog kraja. Shodno tome, sastanak je odlozen. Bicu kasnije obavestena kada ce mi biti uprilicen.
Iskreno, navukla sam se na ovaj posao. Bivao mi je sve znacajniji i znacajniji. Zivot je dobio novi ukus i boju. Bila sam skoro razocarana sto mozda necu upoznati cuvenog i opasnog Mehmedspasica. No, sada sam bila u Novom Pazaru, za koji nisam imala predstave, sta moze da mi ponudi. Mozda malo orijentalnog smeka u nekom svilenom komadu, sladila sam se.
Taman sam se istusirala, sto sam vise ucinila iz dosade nego iz potrebe, kada je opet zazvonio telefon.
Pomislila sam, da mi ipak zakazuju sastanak sa Mehmedspasicem…
Bila je to recepcionerka, koja me je razgaljeno pitala da li sam voljna da primim jednu posetu u sobi,ili cu sici u restoran, na branc sa istim.
Bila sam ne malo iznenadjena, obzirom da mi komsija u Zemunu nije nista vise zakazao od sada se pokazalo, eventualnog susreta sa covekom koji je bio i dekan, izmedju ostalog, Internacionalnog univeziteta. Posebno me je iritirao ton kojim mi se obracala.
„Ne ocekujem nikakvu posetu“. Hladno sam rekla.
„Da, gospodin je rekao da mogu da ocekujem od Vas takav odgovor. Gospodin je rekao i da ne prihvata ne. I da cete se prijatno iznenaditi. I da se odlicno poznajete“…Poverljivo je dodala:“Ne odbijajte ovo, ni slucajno, kakav je…Ahhh“.
Sada sam bila vec radoznala.“Ok. Silazim za 15 minuta. Recite to gospodinu…“
„Necete se razocarati“, zadovoljno je mljacnula recepcionarka.“Dovidjenja i hvala.“
Ovlas sam se prosusila, obzirom da je u hotelu bilo prilicno toplo. Navukla moje bele pantalone od pune svile i jedan mali bez demperic i sisla dole, u hotelski lobi.
„Gorane!“ Vec sam ne razmisljajuci uletala u zagrljaj najsladjeg tajnog agenta na svetu.
„Gorane, wow covece. Mislila sam da si gotov!“ Sad mi je bilo jasno mljackanje recepcionerke.
Bio je to Goran u svoj svojoj velicini i sjaju. Za razliku od mutnog osmeha kojim me
je castio u Bugarskoj i Turskoj, ovo je bio najlepsi osmeh koji sam videla od kada sam u ovoj avanturi. Osmeh topao i prijateljski, iskren i tek, tek pomalo maciji, vuciji i …seksiji…
Nisam se suzdrzavala, postavljala sam sva pitanja koja su mi pala na pamet.
Uz tost, pekmez i sok od pomorandze, tople buhtle i pecena jaja, Goran je smireno i strpljivo odgovarao, sve vreme me siroko gledajuci.
„E klinac, ne gledaj me tako, ja sam zena u godinama.“
Pomislila sam ja crveneci kao bulka, sto mi bas nije bilo svojstveno.
Ni takve misli, ni da crvenim, da obrazlozim.
Sustina je bila, da ne davim, u tome da je Goran mene svesno stavio u opasnost(!?), ne ocekujuci naravno, da cu se uopste susresti sa zmijurinom.
Sustina je i bila u tome da ekstremisti ukradu sporazum, jer je to bio nacin da se isti pocne sprovoditi i na njihovim evroazijskim prostorima. A ko bi torinski mogao da ukrade nekoj zvanicnoj delegaciji? Ili nekom frajeru Goranovog kalibra. Bila sam kukavicije jaje i kolateralna steta. Kroz salu sam rekla, da sam onda misiju ispunila u potpunosti…
Sto je bila potpuna istina.
Uz kafu, Goran mi je na sto tresnuo i jednu kovertu. Uzela sam je radoznalo zavirujuci u nju. Bila sam milioniti put iznenadjena! Torinski je bio u mojim rukama.
Najzad!“Slusaj“, nastavio je Goran, dok sam ja proveravala da li je ceo dokument u mojim rukama,“nisam hteo da te ponovo upetljavamo u ovu pricu…Mislim da je ovde bas opasno za Tebe. Ali su insistirali..Kao Ti si jedina u toku…A tvoj drugar Hamza je rekao, da zna da si zilavija nego sto izgledas. Da li Te on bas dobro poznaje?“
Upitao je Goran, ucinilo mi se, radoznalo.
Pocela sam da se zabavljam, u svoj ozbiljnosti situacije. „Cekaj, cekaj, kakvo je to pitanje!?“ Upitala sam, toboze uvredjeno.
Zatreptao je jedva vidljivo, krajickom oka…
Hm!?
„Nemoj da se ljutis…“
„Ma, ne ljutim se. Sta ti je. Isli smo samo zajedno na studije. I to je sve. Ali smo se nekada intenzivno druzili. Nisam spavala sa njim, ako te to interesuje“.
Osetila sam gorcinu. Vise se interesuje za moje zdravlje medjunarodni spijun gvozdena srca, nego moj muz. Oneraspolozila sam se i pogledala na mesto gde mi je do nedavno stajala burma.
Jedan dan, dok sam kuvala vodu za nesicu u kuvalu, isto mi je eksplodiralo u ruci. Valjda je doslo do nekakvog kratkog spoja, sta li.. Osetila sam uzasan bol, a burma mi je gorela. Jedva sam je skinula sa ruke. Zlato se na jednom mestu istopilo i napravilo mi mali oziljak. Burma je ostala upropastena. Simbolicno, licilo je to na razvod braka.
I onda neka neko ne kaze da zivot ne pise romane!
„I sta ti to znaci, da je u sred Srbije opasno za mene? Pobogu, zamalo me nije udavila onolika zmijurina. U Novom Sadu me mal nisu pregazili, u Bugarskoj su pucali na nas. Sta ti to znaci, stvarno, reci mi!?“
„Ih, ovde je mnogo zlih sila upetljano. Moze mrak da Te proguta na nebrojeno mnogo nacina.“ Zabrinuto je komentarisao Goran.“No, sad si Tu…Moram da idem, imam jos neka posla ovde, ali veceras cemo se videti, ako zelis. Izveo bih Te na veceru..Da proslavimo ponovni susret…“
„I da mi ispricas, odakle Ti Torinski…“Dodala sam ja.
„Ok. I da Ti ispricam…Ali Te molim, da ne izlazis u grad…Ne znas u koje kafice svracaju Srbi, pa da se ne nadjes u neprijatnoj situaciji.“
„Ej,covece u Turskoj si me pustio…“
„Slusaj,“ prekinuo me je zapovedno.“Samo me poslusaj. Hoces li moci?“
„Hocu“.
„Obecavas?“
„Obecavam“,rekoh rezignirano.
Poljubio me je nezno u obraz i odjezdio u dan.
E. E. E.
Eto sad!?
Sta je ovo!?
Malteski soko!?
Romansa!?
Srednje godine!?
Muz koga nema!?
Ostala sam u restoranu i narucila jedan viski, da malo razmislim.
Nehotice, slusala sam razgovor dvojice gostiju za sankom:
„Milica. Moja majka je Milica“. Govorio je jedan zajapureno.
„Ma koja Milica. Mersiha, jadan ne bio. Stvarno ti fali daska u glavi. Mi sandzaklije moramo znati da nam je Alah dao jednu priliku da se opametimo i pratimo naseg vodju“
Tu je pomenuo prezime mog sutrasnjeg domacina…Lecnula sam se i naculjila usi. Mozda je Goran bio u pravu.
Sta kog djavola trazim u Novom Pazaru!?
„Moramo da shvatimo da pisemo sami nasu istoriju, ne da nam je pisu komsije Srbi. Doslo je vreme da mirnim putem ostvarimo hiljadugodisnje snove. A to je da se oslobodimo smrtonosnog zagrljaja Srbije. Ej, nema nas kao naroda u Ustavu! I deca nam uce o sv. Savi!“
„Jadan, sta zboris. Sta bi Ti, da Srbije za fildzan ostane?“ Crven je u licu bio onaj sa majkom Milicom.
„Ma, neka je za fildzan ostane, bas me briga“. Dodao je ovaj drugi mirno.
Srucila sam viski niz grlo i odjurila u sobu.
Goran je bio u pravu.
Ma,kakva vecera sa njim.
Imam sporazum, palim za Beograd.
Okrenula sam broj recepcije i zamolila ljubaznu recepcionarku, da me poveze sa autobuskom stanicom. Ona naravno, nije odolela da ne prokomentarise moj susret sa Goranom, uz pitanje nisam li se valjda razocarala?! Sta li!?
Razocarenje je usledilo: Autobus sam imala tek sutra, sto je znacilo da moram da prenocim u Tadzu. Moram reci da ne znam da li sam bila uplasenija zbog skorog susreta sa Goranom, ili zbog boravka u Pazaru.
Ej, Srbijo, medju sljivama…

Kisa i moje nove cipele

„Mili, stvarno preterujes. Stvarno mislis da je klipan koji me sedmi put pita da li sam model, na toj mrezi, idealna prilika za mene?!“ Urlala sam iz garderobera, pakujuci stvari za Novi Pazar.

„Mama, kako nije, inace si pola zivota provela sa onom Tvojom krojacicom“. Rekao je moj mladji zureci u ekran.

Stariji je suflirao:“Majka, pa on je shvatio sustinu Tvog bica koje vapi za dobrom kupovinom“.

Ukapirala sam ironiju. Svog polozaja i svoje strasti. Koja je bila na dijeti, obzirom na ocev odlazak i smanjenu platu… Trpala sam u torbu onaj divni sivi kostim koji je premijeru imao u Briselu. Pakovala sam ga i mislila – od Brisela do Novog Pazara, mali je korak…

„Ma slusajte“, prisla sam i sama ekranu „kada me vec provocirate, taj frajer prica o nekim igrama za decu. A ja se, momci moji, mogu igrati samo mame i tate. I to sa Vasim ocem, da znate. Nikog drugog ne zelim da vidim…“ Rekla sam tihim, zalostivim glasom.

Mladji me je pogledao tuzno:“Znas, ovde ima mnogo laznih naloga. Ponekad pomislim da je iza toga nas tata…Ljubomoran je kao pas. Stalno pita da li se vidjas sa nekim…A i ovako mi je komenatarisao da se u poslednje vreme ne skda sa kompa…Prave ste cvecke, da znas. Nista bolje ni ne zasluzujete. Ni on ni ti.“

Ma sta ljubomora ima sa tim, pomislila sam sa gorcinom. Samo ljubav. A nje izgleda nema.

Malcu sam se nasmesila i pomazila ga po kosi.

Stariji me je zabrinuto merkao: „Neces valjda nositi te bele pantalone po ovoj zimi mama? Samo Te posmatram…Fali Ti neka daska u glavi da znas. Pakujes se celo posle podne. Gde ides u stvari“?

Ispricala sam i njima, manje – vise sve. Ne opterecujuci ih detaljima koji su nosili smrtnu opasnost. Umanjujuci znacaj dogadjaja, naravno. Bila sam im duzna istinu, ali ne onako zastrasujucu kakva je u stvari bila.

„Ha, pa bas je dobro sto vise ne radis studente, rece mladji sin. Eno ih siroti strajkuju pred ministartvom…Zamisli da su kevu u kostimicu poslali da pregovara“ Sada se vec zezao, gledajuci u brata.

„Ma,sta ti znas, rece moj student. Neradnici su to, hoce da destabilizuju sistem. Sto nisu radili preko leta“, rece moj stariji, razdrazljivo.

„Pa kao sto vidite, na primeru oba tumacenja, u Srbiji svaka istina ima bar dva kraja“, rekoh ja pomirljivim tonom uvaljujuci im kolace, koje sam pravila vece pre toga. Hrana kao uteha, bila je ovog puta, evidentno.

I meni i njima.

„Ma, treba mu napravit bistu u Pazaru, ili nazvat ulicu po njemu. On je ponos i olicenje Sandzaka. Nikad nismo imali uspesnijeg vodju. Ovi sto ga ne vole su ljubomorni na njegove automobile i ostalo sto on ima, a oni ne. Ja bih uvek birao uspesnijeg vodju. Ko ume za sebe umece i za druge. To je pravi musliman kad je vredan i ume da se snadje i zaradi. Cilj je uspeh na ovom i na onom svetu. On ce jedini dobiti autonomiju, jer je u svemu uspesan, pa ce biti i u tome. On bi trebao da bude i prvi na celu te autonomije, kao sto je prvi u svemu. Pravi prvak u narodu. Nema potrebe da prica sa ovima koji ni kola nemaju i nisu mu ni do kolena. Oni bi da budu vodje muslimanima, a ne umeju ni za sebe nesto da obezbede. Takvi nam nista ne trebaju.“Pricao je sto na sat vozac koji me je sacekao u rano jutro, kada sam stigla u prohladan i maglovit Pazar, dok me je vozio u hotel.

Srce mi je jako kucalo, jer cim sam izasla iz autobusa, videla sam dobro poznati automobil, koji mi je spasao zivot u Bugarskoj. Bio je to Goranov BMV 7.

Po svemu sudeci,taj auto za koga sam naivno verovala da je u vlasnistvu republike, nije bio ni Srbijin ni Goranov.

Po svemu sudeci, nista nisam razumela.

Groznicavo sam razmisljala. Kakve veze ima uspesna stranka u Zemunu, sa Novim Pazarom?

Da li i oni rade na „destabilizaciji vlade“, kako se posprdno moj stariji sin izrazavao kada je govorio o strajku gladju studenata u Beogradu?

U kakvoj sam ja toj zaveri?

I da li ista mozda prevazilazi moje moci?

Vozac je i dalje neprestano govorio, a ja sam osecala vrtoglavicu:“Sada i formalno skoro 90% bošnjačkih predstavnika zahtijevaju rješavanje statusa Sandžaka kroz formiranje autonomije, odnosno 30 od 35 vijećnika u Bošnjačkom nacionalnom vijeću stoji na tim pozicijama“.

Prekinula sam ga, ljutitito:“ Zaista sam premorena, nisam raspolozena za politicke tirade. U Srbiji smo. I sto se mene tice, tako ce i ostati. Samo me odvezite do hotela“

U meni je izgleda prokljucala krv nasih predaka i nista mi Vise nije bilo vazno.

Posebno ne ljubavni problemi.

Ma, bas me briga.

Srbija zove.

 

Kisa i moje nove cipele

„Ma kakav crni univerzitet komsija, da si Ti meni ziv i zdrav, on u Pazaru postoji vec nekoliko godina“. U sustini sam bila svoj na svome. Sve sam znala o univerzitetskom zivotu Srbije.

„Slusaj, Vladislava, jel Ti to mene zajebavas?! Da li Ti ja licim na nekog takvog?“ Namrcio se komsija kao oluja na mene.

E,to je njegovo pravo lice.

„Ma gde bih ja, komsija, ja Tebe mnogo postujem i volim…“

Rekoh diplomatski, za svaki slucaj.

„E, ako ces da me ispostujes, da kupis prnje. Da li sam bio dovoljno jasan?! I ne pricam o srpskom, nego onom drugom, internacionalnom.“

„Ma i taj drugi su vec napravili…“ Tiho sam mrmljala sebi u bradu.

Mada, o tom drugom, zaista nisam znala nista. O njemu se u Ministarstvu uvek pricalo sa zebnjom. Ako se uopste pricalo.

O srpskom se govorilo sa nipodastavanjem. Jedan deo novosadskih profesora se doduse lepo uhlebljavao tamo, imajuci dodatan prihod, ali veza Subotica – Novi Pazar koja je postojala u jednom segmentu obrazovnog procesa, je sve uglavnom zasmejavala. Madjari i bosnjaci, nije nego!

“ Osim toga, neces ni ici na Univerzitet, nego ce Te docekati nasa veza…Necu Ti nista vise reci. Nemam vremena. Evo Ti koverta, sve Ti pise u njoj… Tu je i neka lova za putne troskove, da ti se nadje. Zurim, cerka mi ima seansu…A gde su tvoji klinci, dugo ih nisam video?“

Slegnula sam letargicno ramenima. Kada bi komsija znao…Mogla bih da se odselim od kuce.

 

Sve je pocelo nesto posto je muz otisao. Mladji sin je dojurio kao furija jedno vece iz grada i odmah seo za kompjuter, uopste mi se ne obracajuci. Stariji je to vece spavao kod druga, spremali su nastup. Znate da je muzicar.

„Mili, gde Ti je oprema?“, upitah zabrinuto mog sportistu.

„Hoces nesto da veceras? Spremila sam picu sa cetiri vrste sira, znam da to volis…“

„Nisam gladan“, muklo mi je odgovorio.

Sada sam vec osetila ozbiljnu zabrinutost. Jeste da volim shoping, jeste da sam imala puno izazova, ali majka je majka. Oseca alarm kad nesto zaista nije u redu sa njenim decacima.

Usla sam mu u sobu bez kucanja. On je pokusao da zakloni ekran, ali sam bila brza.

Bila sam iznenadjena, lecnula sam se. „Mili, sta to radis sa mojom slikom u kupacem kostimu?!“

Ledena ruka me je stegla…

„Otvaram Ti nalog“. Mumljao je moj sin jos muklije.

„Kakav nalog, sine“, zavapila sam.

„Slusaj“, okrenuo se prema meni sav zajapuren i sa suzama u ocima.

„Video sam oca veceras sa nekom zenom. Sede u restoranu…“

Sad sam i ja bila crvena u licu. Mucnina, zid, mucnina, zid…

„Mozda mu je prijateljica…“rekoh, slabasnim glasom.

„Ma kakva prijateljica. Od kad se muskarci u Vasim godinama druze sa zenama? Mladja je od tebe desetak godina. Al da znas, Ti si bolja riba, da Ti ja kazem.“

Rece moj sin slavobitno i dzentlmenski, valjda da me utesi.

„I sta sad radis?“

„Ma pusti, pravim Ti profil, kad te sredim i provucem kroz filtere, ima da budes glavna riba. Ima ja novog muza da Ti nadjem ocas posla, videces“

„Stvarno sine, hvala ti, ali valjda znam i sama da se pobrinem za sebe. Osim toga, to je izmedju Tvog oca i mene…“

„Kako izmedju Vas dvoje, kad smo mi tu? Odavno to nije samo izmedju Vas dvoje…“ rece moj mladac ljutito:

„A sad me pusti na miru, da zavrsim profile. Ima da te bude na internetu. Ima da te umrezim… Ima da te googlaju…“

Mislim, valjda Vam je jasno!?

Zahvaljujuci ljutnji moga sina i ja sam umrezena. I sve ovo stize do Vas.

Nije li internet divna stvar!?

No, od kad se moj mladji sin naljutio, sedi za kompjuterom i komunicira u moje ime sa najrazovrsnijim sojevima muskaraca. Stariji ga zove „administrator“. I zeza ga da obicno stariji muskarci uzimaju profile mladjih devojcica ne bi li se druzili sa istim ko iskusni pedofili, ali da ovo nije cuo. Da mladic, skoro decak, uzima profil odrasle zene…kaze mu i da je derpe…sto razgovara sa sredovecnim muskarcima…

Mladji samo cuti i duva.

Poceli smo i da se zezamo na taj racun.

Najbolja ponuda je svakako bila na jednoj drustvenoj mrezi gde sam dobila mogucnost snimanja pornica za 60000 evra u Juznoj Americi. Stariji se krstio i levom i desnom rukom. „Mama, pa ti bi mogla i Berkley da mi zaradis…“ seretski je komentarisao.

„E, da sam ja zena, gde bi mi kraj bio…“

Mislim, za zenu u mojim godinama..Malo li je!?

A!?

 

„Ma tu su komsija, samo si Ti zauzet“, rekla sam smeskajuci se, dok sam ga pratila.

Daleko mu lepa kuca, kao i onom Hamzi, mom kolegi sa postdiplomskih studija.

Powered by WordPress.com.

Горе ↑