Svi koji se bave bilo kojom umetnošću, bolno su svesni činjenice da je u medijima malo prostora ostavljeno za njih i njihova činjenja. Jednako malo, koliko i novca koje Ministarstvo kulture izdvaja za projekte koji nisu od izrazitog „nacionalnog značaja,“ šta god to značilo u svetlu birokratskog državnog aparata. Ovaj tekst je moj pokušaj ispravljanja nepravde – volela bih da ovu fotomonografiju pomene svaki medij i ima svaka biblioteka u Srbiji. Jer znači. Koliko autoru, toliko i generacijama sjajnih umetnika okupljenih oko festivala. Nacionalna značajka.

Milan Bašič je po struci elektroinženjer, a po vokaciji, srcu i radoznalosti, fotograf već pola veka. Fotomonografija BUNT festivala, od treće do sedme sezone, nastala je kao rezultat Bašićevog nemira i želje da muziku kojoj je duboko intimno okrenut, zabeleži kroz svoju ljubav i višedecenijsku novinarsku praksu, kroz fotografiju.

Sama sam festival okrenuta drugim umetnostima, pozorištu i književnost, letimično pratila. Znam za egzaltiranost i fascinaciju istim. Kao višedecenijska čovek žena u kulturi i obrazovanju, svesna sam treptaja u organizaciji i izvođenju jednog festivala kakav je BUNT. Imperativ je da bude ikoničan, neponovljiv, nezaboravan, da odneguje i nauči nove generacije, da isprati umetnike u njihovom stvaralackom zanosu… Kao jedan od ljudi koji učestvuju u realizaciji samog festivala, Milan Bašić je, čini se, uspeo u htenju, da okom kamere zapiše festival iz sadašnjosti – za budućnost.

Umesto o tehnikalijama izdanja, ostavljam u navodima, uvodnu reč Ljubiše Jovanovića, osnivača festivala:“Ova fotomonografija je mnogo više od knjige o jednom festivalu. Ona je simbol prijateljstva, razumevanja, odnosa prema umetnosti u jednoj zapravo siromašnoj sredini, često nesvesnoj kakva blaga poseduje. U sredini u kojoj nikada kultura nije stala na svoje noge, u kojoj nikada nije stub civilizacijskih i društvenih vrednosti. „

„Fotomonografija BUNT ce nadživeti sve nas i jednog dana će je neko uzeti u ruke, prelistati i zapitati se, isto kao ja danas: Da li je ovo zaista bilo moguće, kako se to dogodilo?“ Ljubiša Jovanović, iz predgovora

„….Naravno, prihvatio sam molbu da napišem predgovor, ne sluteći do koje mere će me emotivno potresti ono sto ću videti i o čemu ću pisati. Bio je to duboki šok, “ piše dalje Jovanović, „predamnom su se pojavljivala lica prijatelja, umetnika, nepoznatih ljudi u publici koja su iskazivala postojanje neizrecivog predavanja biti umetničkog izražavanja, lica koja su u sebi nosila posebnu auru ljubavi prema muzici i svemu onome što ona može predstavljati za život čoveka… I sva ta lica su zapravo bila inspirisana i oplemenjena zajedničkom idejom koju u sebi nosi BUNT.“

A fotografije su vibrantne, pune boja, pokreta, radosti, osećaja koje u sebi nosi i muzika sama.