U ovim blogovima više od Šeherezade. 1000 priča. HILJADU

Приче из облакобуса

Чекамо облакобус, а још једна година жури своме крају и зима нимало не личи на неку из туристичког проспекта.

Недосањана зева поред мене, благо наслоњена на моје раме. Не говори много, јутро је. На мом образу још је отисак њених усана. Загрлио бих је, али не могу, онда нећу завршити ову причу.

Иза мене вреба онај мудрац. Нико не жели с њим да прозбори. Није он лош тип, само много лупета. Као да говори језиком који се не да разумети – речи му имају познат облик и ништа више, кад су на гомили поимање изостаје.

„Морам да признам”, каже ми робот, „очекивао сам нешто свечаније. Ипак је ово хиљадити облак, зар не?”

„Али је исто небо”, узвратим.

„Пих! Изгледа да се од тебе никада неће изметнути прави писац.”

Не дам се испровоцирати. „Марш”, смирено кажем. „Ти си најобичнија љубоморна гвожђурија.”

У том часу моја сенка покушава да утекне. Бржи сам…

View original post 37 more words