prvi deo ovde drugi deo ovde treći deo ovde

cela priča i kraj ovde

Mislim da sam bio jedan od najmlađih dečaka kome su dali pušku. Imao sam ja i crne cokule koje su skinuli sa leša jednog starijeg dečaka…Njega su bacili u more. Brrr. Nisam hteo da ih nosim. Dok nisam video zmijurine.

Iscepao sam krajeve mojih dugih gaća i tako sam u kratkim pantalonicama, sa zavojima umesto čarapaka na mojim premršavim nogama nosio ogromne cipele…bar tri broja veće.

Ali je to bilo odlično, jer sam se ih se jako plašio…

Iako su mi rekli da nisu otrovne, lagali su! U zidovima prema drugim vilama i levo i desno u periodu u kom smo mi bili, pojavljivale su se zmije…Ukupno 4 komada sam video…Sunčale su se po zidovima tj. ogradama kuća…Pored toga na plažama ih je takođe bilo…

Jedan dan sam skočio u more, naučio sam da plivam, kakva je to radost bila!

I izronio pravo na jednu…

Nisam mogao da zamislim, nisam mogao da zamislim da mi poskok bude na putu, a bilo ih je rogartih kao nečastivi. Nas decu su zbog zmija, stavile talijanske sestrice da spavamo zajedno. Ja sam spavao sa cokulama pod glavom i puškom u ruci…Pod šatorskim krilom…horned-viper-cerastes-cerastes-portrait-michael-patricia-fogden

Bila je jedna sestrica, sa loknavom sedom kosom i velikim sikama, debela i vesela, sa jednim velikim mladežom iznad usne, koja nam je uveče pevala, a ja sam zatvorenih očiju zamišljao da je to moja mama i tiho plakao da niko ne vidi. Rade, junačina sa puškom, a plače…Stella Stellina…

Dolazila je i jedna divna gospoja koja je govorila i talijanski i naš jezik. Bila je utegnuta. Ne debela. Lepotica. Sa belim licem i rukama. Hranu je davala najmanjima. Mene nije ni pogledala.

Jedan dan me jeste pogledala.

Stajao sam dok su mi bale curile gledajuću u nešto što je imala u ruci. Neki kolač kakav nikad ni video nisam.

Vadila je polako komadiće, otkidala i delila malima.

Neko me je pozvao:“Rade“

Ona se trgla, pogled joj je omekšao, čak je i pocrvenela.

Pozvala me je rukom, a Milorad me je zavidljivo gurnuo. Mrmljao je da gospodarica Đurđina ima sina koji se zove Rade, pa sam je verovatno podsetio na njega. Rekao je jedva gutajući suze: BLAGO TEBI!!!

Otkinula mi je komadić kolača. Ja ga nisam uzimao. Razumela je. Otkinula je još jedan za Milorada. Odahnuo sam i rasplakao se. Zgrabio sam ga iz ruke i odjurio kod Milorada.

Nas dvojica smo imali samo jedan drugoga.

Đurđina je odjednom obrisala suzu, koja joj se teško skotrljala niz obraz.

A bio je tako divan, topao, letnji, slani krfski dan.

Zagrizao sam kolač. Sok od borovnice mi se rasprsnuo po musavom obrazu. Bilo je to nešto najlepše i najslađe što sam ikad imao u ustima.

Zatvorio sam oči, dok mi se more ljeskalo u njima.


I need your support to keep delivering quality journalism and literature to maintain our openness and to protect my precious independence. Every reader contribution, big or small, is so valuable. Support me from as little as 1€ – and it only takes a minute. Thank you.

pretplata i podrška https://www.patreon.com/aleksandranm

Advertisements