https://aleksandranm.wordpress.com/2019/07/28/tamo-daleko-drugi-deo/

Gospođa Đurđina Duković se to jutro probudila izuzetno uznemirena: sanjala je da je zakopana do grla u zemlju pored puta. Samo joj je glava virila i bila slobodna. Da je gospođa Đurđina čitala Frojda mogla je odmah da shvati svu ironiju svog položaja i sretnih dana…

Pogledala je sa nelagodom u rezbareni drveni strop i uzdahnula. Stomak ju je sve češće boleo. Ili je to bio sjajan izgovor da noći provodi bez potrebe da udovolji mužu. Danju uglađen i dosta stariji od nje, noću se pretvarao u bestijalnu životinju koja ju je uzimala bez pogovora, kao psa, ili jašući je kao ždrebicu. Ponekad je lupao i korbačem po zadnjici.

Nikada nije uživala. I vrlo često je plakala.

Znala je sa gađenjem da je sobarica Pava gleda sa žaljenjem. Ili ponekad, kada je bila gruba prema njoj, podsmešljivo. Jedared je prolazila pored njene sobe rano ujutru. Ona u krevetu nije plakala, nego slasno uzdisala u žaru snošaja sa Jovanom, mladim oficirom koji je često dolazio kod njenog muža na raport. To jutro ju je išibala do krvi. Njena sobarica nije smela da prima oficira.

Spustila je svoje fino belo stopalo tršćanske gospođe na ledeni ružičasto beli mermer iz Joanine. Naježila se zadovoljno. Leto je bilo u punom sjaju i krfski dani su, ako nije mogla da ode na plivanje iz nekog razloga etikecije, bili dugački kao gladna godina…

Sa žaljenjem se setila vremena dok je bila devojka u Trstu i dragog i bledog Jadranskog mora.

Jonsko je bilo tako jako plavo. Uhvatila se za glavu, refleksno, kao da joj beli kamen krfskog podneva buši mozak.

Dok je pila belu kafu u bašti pokraj šedrvana i jela lagani doručak, parče tosta sa džemom od kajsija i malo parčence sira sa smokvama, sa dosadom je gledala kako se po kamenoj ogradi, več užegloj od sunca brzo kreće maleni gušter, tražeći rupicu da se sakrije od njenog pogleda.

„Mogla bih to da budem ja, u begu od Baje, noću po bračnoj postelji“, pomislila je žaleći sebe.

U bašti nije bilo ostalih gospođa, što ju je čudilo. Ni njene dve kćeri nisu bile tu.

U dnu bašte ugledala je Pavu koja je nosla sveže ispeglane presvlake, sva rumena i oznojena, sa dubokim dekolteom na njenim velikim i čvrstim dojkama.

Gospođa Đurđina se zagrcnula, kad ih je videla. Pitala  je jedva skrivajući zlobu: „Pavo, gde su svi?“

„Lepa moja gospođo“,odgovarala je Pava mazno, svesna svoje premoći nad gospodaricom, koja je morala da se sakrije,“Gospodar je na Konferenciji, a vaše ćerke su sa ostalim društvom otišle na more. Niko se nije usudio da Vas budi“.

Gospođa Đurđina je stisla usne. Nikada neće zaboraviti juli 1917, pomislila je uznemireno.

patreon I need your support to keep delivering quality journalism and literature to maintain our openness and to protect my precious independence. Every reader contribution, big or small, is so valuable. Support me from as little as 1€ – and it only takes a minute. Thank you.

Advertisements