19. februara mi je na ultrazvuku redovnog ginekološkog pregleda u Domu zdravlja u Zemunu otkriven, umesto očekivanih mioma koje sam gajila godinama, veliki, skoro 12 cm, tumor na jajniku. Čija sadržina nije bila samo čvrsta, nego okružena tečnošću koja se slobodno kretala oplakujući unutrašnje organe. Za nepunih sat vremena, bila sam u Narodnom frontu, na pregledu kod tamošnjeg ordinirajućeg ginekologa, čija dijagnoza je bila: hitna operacija, sa vađenjem celog mog reproduktivnog organa. U roku od pet minuta posle toga, zakazan mi je kolegijum lekara u Narodnom frontu za 1. mart (svakog petka se u N. frontu održavaju onkološki konzilijumi). Posle nedelju dana konzilijum je ponovljen zbog nejasnih rezultata i potrebe da mišljenje daju i grudni hirurg i pulmolog, da bi operacija bila urađena već 21. marta. Operisao me je primarijus dr Lazar Nejković.

Operacija je bila ogromna, trajala više sati i lekari u Narodnom frontu su mi bukvalno spasli život. Ovih dana, uznemireno, čekam histopatološki nalaz i eventualno dalje lečenje. Ili osobođenje od bolesti, jer se lepo oporavljam. Odlično znam kako izgleda rak od koga se svako jutro budiš sve bolesniji. Već sam pisala o tome. Moj otac je umro od raka u svojoj četrdeset sedmoj godini.

Rak jajnika je čuven po tome što se ne primeti. Čudovište iz noćnih mora.

U drugom delu ovog teksta pisaću o tome kako sam ga previdela i kako mislim da sam ga dobila.

Sad bih nešto drugo da kažem:

U Narodnom frontu sam se pre dvadeset godina porodila i rodila mog sina jedinca, Andriju. Bila sam prva generacija porodilja koja je ušla u bebi frendli program. To je bilo sjajno iskustvo, ali se same institucije ne sećam sa radošću. Ili sam ja bila preglasna i sa prevelikom tremom, ili u Narodnom frontu nije bilo baš sve idealno (pri tom mislim na ljudski faktor). Tada sam imala opasnu vezu. Onda sam bila novinar RTSa i nije bilo problem potegnuti veze.

Prošla sam na porođaju…Sramota me da se sećam.

Sada sam bila potpuno izgubljena od užasne dijagnoze.

Od straha da ću moga sina ostaviti bez sebe. Već mu je otac umro kad je imao tri godine.

Zabrinuta za dve stare žene koje u suštini godinama zavise samo od moje brige. Za velikog i moćnog psa naučenog na svakodnevnu, opet moju brigu.

Sada sam samohrana majka, profesorka u srednjoj školi.

Dakle, ulazim u bolnicu bez veza i poznanstava i bivam očarana:

Profesionalnošću, predusretljivošću, preciznošću, vedrinom kolektiva. Čistoćom i disciplinom na odeljenjima. Brzinom reagovanja i doslednošću.

Za ulazak u proces morala sam da sakupim gomilu izveštaja. Nije bilo lako. Tačnije bilo je strašno. Svaki dan sam imala zakazan po jedan ili dva pregleda, a ja nisam išla ni na bolovanje. Želela sam i želim da radom, smehom i optimizmom prevaziđem bolest. Svesna da moram užasno brzo da nađem fantastične lekare, u vremenu kada u Srbiji NE MOŽEŠ da zakažeš skoro ni jedan specijalistički pregled u kratkom roku u državnim ordinacijama, kombinovala sam privatni sektor i upute moje lekarke iz doma zdravlja.

Nisam imala nikakav novac za takvu ekstravagantnu akciju. Bacila sam se u minus oko 70 hiljada dinara. Za tri skenera, gomilu testova i specijalistička mišljenja izvan Narodnog fronta (da ih nisam imala, da ih nisam imala, ne bih bila živa danas).

U roku od ..tri nedelje, kolege iz školice su mi sakupile 90 hiljada. (Saobraćajno tehnička škola u Zemunu) Toliko o prosvetnim radnicima. Srećna sam.

Kada si bolestan, podrška puno znači.

U suštini, jedino neprijatno iskustvo imala sam u ordinirajućem domu zdravlja sa izabranom lekarkom opšte prakse, koju sam, naravno promenila. Pisaću i o njoj.

Lekare sam nalazila neverovatnom brzinom, dan za danom. Upoznala sam …nekoliko neverovatnih, preljubaznih, fantastičnih stručnjaka koji su ZAISTA bili tu, u službi moga zdravlja i moga boljitka. Pisaću o svakom pojedinačno. Imenom i prezimenom. Više njih potpuno u okviru zdravstvenog osiguranja.

Ovaj tekst je i nastao kao posledica očaranosti nas par žena koje smo zajedno u sobi, posle operacije, komentarisale fantastične uslove i lekare u Narodnom frontu…

Mislim da to treba podeliti sa Srbijom.

Da, u Narodnom frontu nisam potrošila ni dinara (450 dinara, tačnije jesam. Za kutiju keksa devojkama i jednu kafu koju sam krišom popila prvo veče u bolnici na aparatu za kafu).


Uzgred, juče sam bila na prvostepenoj komisiji za produženje bolovanja. Čitala sam po internetu da se čeka po šest, sedam sati…Čekala sam nepunih sat vremena. Bili su takođe fantastično ljubazni i profesionalni, iako smatram da im ne bi smetalo da imaju bolji radni prostor.

Kad sam tražila po internetu tekstove o iskustvima bolesnika nisam našla skoro ništa, osim tekst Mahlat o Onkologiji.

Na dva bloga koja pišem imam preko pola miliona pregleda. Pišem na neke sasvim druge teme…

Mislim da je jedan od glavnih razloga što sam se razbolela, što nisam mislila o sebi nimalo, jako dugo vremena.

Neka ovaj tekst bude početak nege za samu sebe.

I priča o Srbiji, divnih pametnih ljudi koji svoje obrazovanje dele za dobrobit drugih.

nastaviće se…

drugi deo ovde

                                                                         tri ovde

Advertisements