Inspektor Petronijević je nevoljno žvakao sasvim spartanski doručak, kakvim se častio sasvim retko od kad ga je Vesna napustila: parčetom slepljene proje krupnog zrna sa jednako krupnim komadima nekog kiselog ispošćenog sira i delićima španaća. Obično bi za doručak pojeo samo parče presušenog hleba od pre neki dan, na koje bi namazao malo margarina. Uz doručak bi popio veliku šolju hladne nes kafe sa bogatom penom i kapljicom mleka. To je bila sva  raskoš pre nego što bi uronio u mutnu svakodnevicu njegovog posla istražitelja.

Telefon je zazvonio dok je uzalud pokušavao da upari čarape. Bio je siguran da mu je jedna koju je tražio bila ili u korpi sa prljavim vešom ili ispod kreveta u prostoru duboke prašine. Merkao je dve različite i ideju da ih obuje, i ovako su mu pantalone bile dovoljno dugačke da se ne vidi šta je obuo.

„Halo, šefe“, bio je to glas njegove pomoćnice u kancelariji. „Javili su se.“

Petronijević je od nestrpljenja počeo da topće.

„Kažu da su radili sa radioaktivnim ugljenikom C14.“

„I? Govori!“

Pomoćnica je oklevala: „Kažu da ne mogu da utvrde sa tačnošću, jer retko rade sa živim organizmima mlađim od pedesetak hiljada godina.“..

„Šta lupetaš, kakav organizam koji je živ… A i oni, šta lupetaju, mamu im američku kretensku!“ Vikao je inspektor dok ga je noga užasno žigala.

„Mark Harison, profesor geohemije na UCLA je najcenjeniji naučnik trenutno“…Prekinula ga je pomoćnica.

„Dobro, šta kažu?“ nastavio je inspektor Petronijević pomirljivo.

„..u svetu. Kažu da je uzorak tkiva koji ste poslali, star najmanje hiljadu godina“

Petronijeviću je slušalica ispala iz ruke.

prvi deo ovde

treći deo

Advertisements