Jedno vreme ništa se nije dešavalo. Živela sam na vrhu jednog ogromnog drveta u nečemu što je ličilo na nekadašnje košare za voće. Da li ih se iko sećao, pitala sam se nostalgično dok sam se jedno jutro napajala svežom vodom sa ogromnog lista koji je natkrivljavao moje sklonište.

Kada sam bila sasvim mala, dok je zemlja bila još stara dobra pitoma plava planeta, išli smo na obalu jezera, otac, majka i ja. Ona je u takvoj košari, samo mnogo manjoj nosila sendviče umotane u belu lanenu krpu i poneku veliku, sočnu jabuku. Duvao bi blag vetar, a ja sam joj ležala na kockastom ćebetu sklupčana iza leđa, u sigurnosti. Potom bi se skroz opustila i jedući veliki slatki plod, gledala poneki beli oblak koji je kao šećerna pena leteo svetlim, azurnim nebom.

Vreme sam provodila uglavnom sama idući u lov u krošnjama drveća, retko se spuštajući na tlo Godzile. Nikad nisi mogao da znaš ko te je mogao čekati dole.

Društvo mi je pravilo jedno leteće biće neverovatnih sposobnosti, koje se stvorilo u kombinaciji kovčega sudnjeg dana i same planete.

31

I ono je bilo usamljeno, kao i ja. U jednom naletu stranaca, stradali su svi sem njega. Veliki crni pas. Bio je veran do poslednjeg daha, osećala sam to. Spavao je sklupčan pored mojih stopala. Ili osluškivao strance u noći. Nekoliko puta me je spasao, samo noseći me na svojim velikim moćnim leđima.

Nekoliko puta sam prolazila kroz dimenzije zahvaljujući mojoj bioničkoj ruci. To je bio mučan proces posle koga bih danima ležala nepomično u sopstvenim izlučevinama. Povraćala sam do iznemoglosti.

Tako putujući, uspela sam da pronađem svemirski brod koji bi me eventualno mogao odbaciti do stare Zemlje.
Trebalo ju je spasti. Upozoriti i pripremiti za strance.

Westovci i Koreja, već sam navela, bili su razbijeni. Ponekad sam viđala izabranog, za koga se ispostavilo da je jedan nesrećnik kome su ugradili memorijske kartice koje su se prodavale na crnom tržištu. Kada su mu kartice izvađene, bio je samo jedan zavisnik od tuđih sećanja. Želela sam da ga šutnem nogom u dupe, svaki put kada bih ga videla kako mi se šunja kroz granje u vrhovima drveća. Ipak, imala sam pametnija posla.

Karticu mi je vratila, ekipa na koju sam eventualno mogla da računam na mračnom putu kroz zvezde pri povratku kući. Naravno, to nije bilo besplatno. No, o njima će tek biti reči.

Sada sam sve znala.

Jebeni princ Leto.

prethodni nastavak

prvi tok romana

 

Advertisements