Novi Vavilon nije bio kao stari. Nije se gordio da govori sve jezike sveta. Bio je mlad i stalno je učio. Sećao se prošlosti i propasti. Kako je rastao sve je više, sa lakoćom, stizao do zvezda. Pisao je priče. Nekada male, obične, sasvim kratke, o nadanjima i htenjima sasvim jednostavnih ljudi. Neke priče su bile ogromne, kao isklesane u teškom, sizifovskom kamenju. Neke su bile prozirne kao drago kamenje, neke mutne i teške kao bujice divljih, zaprljanih reka. Nije to bilo staro doba sa čistim šumama i devičanskim izvorima. Nije. To je bilo vreme metala, betona, svemirskih brodova.

Priče su se čitale i pripovedale. Onda su odjednom ljudi prestali da ih koriste. Mislim na priče. Ležale su tako, neiskorišćene,  sve prašnjavije. Jer nije bilo kiša da ih osveže. Sijalo je više od jednog sunca. Novi Vavilon je tako, polako, sam od sebe, počeo da umire. Jednog posebno vrelog dana, sasvim je umro. Izgoreo u vatri čežnje za čitaocima. Na njegovom mestu, posle požara koji je dugo goreo, ostalo je mračno i pusto polje. Na horizontu se video jedan jedini preživeli crveni mak.

Na nebu se spremala oluja, a vetar je besomučno duvao.

Advertisements