Moj veliki crni pas i ja, poslednjih nedelja, uvek u istoj ulici u Zemunu, bivamo iznenađeni velikim letnjim pljuskom. Skupe se neki teški oblaci i kiša padne tako jako da moramo da stanemo pod neku nastrešnicu, bilo koju. Danas je to bila mala kućica okružena velikim zgradurinama, zarasla u travu, sveže napuštena. Jedna mala parta nosi ime neke Rade, skoro umrle. Vrata su zakatančena, sa malom plavom metalnom ogradicom, u dnu koje je mali beli plastičan cvet, znak da ipak neko obilazi trošno zdanje. Ispred kuće je jedan orah, vinova loza, vrba, nekoliko ruža opuštenih mirisnih cvetova otežalih od kiše.

Kiša je bila tako jaka da su na betonu izbijali veliki klobuci vode od njene siline, a niz ulicu, pomalo strmu, tekla je velika žuta reka blata i đubreta. Niski mračni oblaci uokviruju prizor. Veliki crni pas se uspinje na dve noge i naslanja na plavu ogradicu da bi sklonio rep sa kiše koja pada sve jače i udara u naletima po tremu na kome stojimo.

Prizor je tmuran, ali u vazduhu je ipak sladak miris leta i nekih bombona koje odnekud, potpuno nestvarno mirišu.

Jedan nepoznati čovek sa osmehom i ogromnim kišobranom izlazi iz automobila i prilazi nam.

Kaže nam da uđemo u njegovu kuću, koja je odmah tu, iza ove pored koje stojimo. Odbijam sa čuđenjem , a on kaže da bar stanemo pod njegov trem jer je veći i bolje će nas zaštititi. Pruža mi ruku, ja odbijam, sa osmehom. Smeje se i pas.

Čovek odlazi, a ja vadim ogromno žuto parče proje sa sirom i spanaćem koje sam kupila u obližnjoj pekari za sutrašnji doručak. Pas otmeno grize male komadiće proje. Nije gladan, ali mu kiša otvara apetit.

Kiša staje i mi krećemo kući. Malo je hladno i ja oblačim, naježena, svetlucavi lila sveter.

Sve može da postane priča, mislim.

A dan je tako krasan.

Advertisements