Sutra, šezdesetpeti put, počinje moj omiljeni beogradski događaj, Martovski festival dokumentarnog, kratkog igranog, eskperimentalnog i animiranog filma. Počinje svetskom premijerom dokumentarnog filma Tierra Utopia , harvardskog đaka škole vizuelnih umetnosti, mlade domaće rediteljke Jelene Stolice. Ali, moja priča nije o ovom filmu.

Kada sam pokušala da napravim nacrt ovog teksta, suočila sam se sa činjenicom da u stvari, iako sam celu deceniju, između ostalog, pratila domaću filmsku produkciju, ne znam domaće filmske rediteljke i nisam se sretala sa njihovim filmovima. Pa sam ih potražila na internetu i osim rediteljke Jelene Marković, o čijem filmu Pretpostavka nevinosti želim da pišem, na našoj sceni se srela samo sa imenima Mirjane Karanović, Marije Perović, Mine Đukić, Dragane Disić, Ivane Mladenović. Kada je o svetskoj filmografiji reč…ni tamo nije bolja situacija. Na prste od dve ruke da ih nabrojiš.

Film je po svemu sudeći, kao i mnoge druge stvari, još uvek muški biznis.

Ovo je svet muškaraca, bejbe.

 

Samo jedanaest posto filmskih hitova u Americi prošle godine režirale su žene, pokazala je najnovija studija. Istraživanje koje je sproveo Univerzitet u San Dijegu uzelo je u obzir 250 filmova s najvećim zaradama na blagajnama u 2017. godini.

Pokazalo se da su žene činile samo 18 posto reditelja, scenarista, producenata, izvršnih producenata i urednika.

Taj broj je tek neznatno veći u odnosu na 17 posto, koliko ih je bilo pre 20 godina, piše BBC.

Najuspešniji film koji je režirala žena u 2017. godini bio je „Wonder Woman“ rediteljke Pati Dženkins, deveti na listi finansijski najuspešnijih filmova.

Udeo rediteljki u vodećim filmovima porastao je 2017. za četiri posto u odnosu na sedam posto godinu dana ranije. To je ujedno i prvi put da je broj dosegao dvocifrene vrednosti od 2000-te, kada je bio 11 posto.

Godine 2015. iznosio je devet, 2014. sedam, a 2013. samo šest posto, pokazala je studija.

Istraživači su takođe ustanovili da čak 83 posto vodećih 250 filmova nisu imali ženske scenariste.

Međutim, početkom 2015. situacija kao da je dobila novi zaokret. U maju je Američki savez za civilnu slobodu uputio zahtev federalnim agencijama da istraže rodnu diskriminaciju u filmskoj industriji. Zatim je u oktobru federalna komisija za istopravnu šansu zapošljavanja objavila da takođe istražuje isti predmet, što je prvi korak ka onome što bi moglo da postane tužba podržana direktno od države. Nedelju dana posle toga Jennifer Lawrence pustila je u javnost svoj tekst o tome kako je preko hakovanih dokumenata saznala da je plaćena čak 50 odsto manje od svojih kolega Bradleyja Coopera i Christiana Balea sa kojima glumi u filmu American Hustle. Na kraju je u novembru u New York Times magazinu objavljen i tekst o zanemarivanju i ignorisanju ženskih rediteljki zajedno sa objavom da će se uskoro sastati 44 lidera iz industrije kako bi rešili problem.

Sve to dovelo je do serije The 4 %: Film’s Gender Problem, odnosno šest dokumentarnih epizoda koje će ovog proleća prikazati Epix, jedna od američkih premijum kablovskih mreža. U seriji će govoriti preko 50 rediteljki, glumica i drugih insajderki poput Catherine Hardwicke, Anjelicae Huston, Mirae Nair, Sam Taylor-Johnson, Julie Delpy kao i nekolicina muškaraca, uključujući režisere Judda Apatowa i Paula Feiga. Svi oni razgovaraće na temu transparentnog seksizma čiji su bili svedoci tokom svog rada u industriji i o načinima na koji protiv toga može da se bori.

Naslov dokumentarca odnosi se na brojke koje su otkrivene u istraživanju koje je sprovela Stacy Smith, profesorka žurnalistike i novinarka. Filmove koji su imali najveću zaradu između 2007. i 2014. godine režiralo je samo četiri odsto žena. Ali, rediteljska stolica nije jedini problem. Od 100 filmova iz 2014, isto tako rangiranih po najboljoj zaradi, samo 11,2 odsto  od tekstopisaca i 18,9 odsto producenata su žene.

Jedna od stvari koja odmah upada u oči kada je reč o četiri odsto jeste činjenica koliko su svima bile šokantne statistike. „Kao i većina žena, ne želim da mi se dešavaju prepreke u karijeri samo zato što sam žena”, kaže Caroline Suh, rediteljka filma 4 odsto.

 

„Treba da postoji milion drugih razloga zašto nisam dobila posao.“ Ali, konkretne brojke čine pravu razliku. Kao što u filmu kaže filmski kritičar i novinar The New York Timesa A. O. Scott: „Možete da pogledate svaki slučaj ponaosob i nađete logično objašnjenje zašto neko nije dobio posao za koji je konkurisao, ali šok od konkretnih informacija dovede da se zapitate: Zaista? Samo četiri odsto? Jasno je da se nešto mnogo veće dešava.“

Ono što je ovde zapravo na klackalici nije samo položaj žena u Hollywoodu. „Na ovaj način mlade devojke na celom svetu uče kako da budu žene“, kaže Caroline.

 

„Jedan od efekata od toga što se iza kamera ne nalaze žene jeste i manjak žena u glavnim ulogama.“ U ovom filmu  i Amanda Peet ispričala je kako su joj nudili mnogobrojne uloge u kojima je trebalo da „stoji na ulaznim vratima svoje kuće sa bebom u rukama i maše mužu koji odlazi na neku mnogo važnu misiju.“ Čak i u filmskim scenama gde je prikazana gomila ljudi, samo 17 odsto čine žene, što implicira da − šta radimo – peremo sudove kod kuće? „To je apsurd“, kaže Caroline. „Time je sve rečeno.“

Anjelica Huston prisetila se svojih rediteljskih početaka, kako joj je bilo teško da se njen glas istakne i čuje. Prvih nedelja njen asistent, muškarac, vikao je umesto nje: „Akcija“. A Ellen Kuras, kinematografkinja koja je radila zajedno sa Martinom Scorseseom, Spikeom Leejem i Michelom Gondrijem ispričala je da se, dok sedi iza kamere i snima film, kada vidi sebe u nekom odsjaju, uvek zapanji što vidi ženu iza kamere.

Par tekstova koje sam uopšte pronašla o domaćem filmu i ženama na istom, su bedne priče o srpskoj stvarnosti u kojoj su ženske uloge filmskih diva svedene na seksualne objekte, ma kako bile maestralne scene u kojima su se našle. O ženama rediteljima studija nema, osim par sporadičnih tekstova o njihovim filmovima. Ima žena rediteljki u tv industriji, pozorištu, cela srpska alternativna scena je u njihovim rukama, u dokumentarnim filmovima (odatle i početna najava za Martovski), ali u igranom…

Basta.

PRETPOSTAVKA NEVINOSTI

režija Jelena Marković

svetska premijera 1. mart FEST  2018. program Microwave

Jelena Marković je diplomirala na katedri za filmsku i TV režiju (FDU). Jedan je od osnivača garažnog filma u nas (Garažni film je filmski srodnik garažnog roka. Garažni film se zasniva na snimanju sa malom ekipom, malim budžetom, ali sa neograničenom autorskom slobodom. Garažni film pokazuje respekt prema klasičnoj i avangardnoj filmskoj umetnosti, ali istovremeno konstantno preispituje rad filmskih velikana. Garažni film je esencija filma.) Pored što je režirala Pretpostavku nevinosti, Jelena Marković je za ovaj film napisala i scenario.

Glavni saradnici Jelene Marković na Pretpostavci nevinosti su direktor fotografije Branislav Popović, kompozitor Vladimir Tričković i montažeka Nevena Bakić (uz superviziju Dragana Dimčića). Na zvuku su radili Ivan Kostić (dizajner zvuka) i Nina Radoičić (snimateljka zvuka). Film je nastao u produkciji škole glume „Prvi koraci“, a producent je Aleksandar Milisavljević, vlasnik i direktor ove škole.

NOIZZ: Znamo da je položaj žena u srpskom društvu, a i globalno, prilično loš. Kakve je situacija s filmom?

Jelena: Filmska zajednica je mala, pa se i na nju preslikava ono što je položaj žena u čitavom društvu. Nismo mi izolovani. Ima dovoljno rediteljki koje se pojavljuju u poslednje vreme, ali ni sama nisam sigurna sa kakvim se sve problemima one sreću. To su jako kompleksne stvari. To nisu stvari koje se vide na papiru ili u špici. To su pitanja odnosa. To su stvari koje se dešavaju u nevidljivoj hijerahiji, koja je odlika mentaliteta u kome živimo. Mi nismo zaštićene od toga, iako naša imena postoje i vide se.

Siže filma Jelene Marković glasi: Posle suđenja, porota od dvanaest mladih devojaka odlučuje o krivici ili nevinosti mladića kome se sudi za ubistvo oca. Njih jedanaest ubeđeno je u krivicu optuženog. Jedna se suprotstavlja i insistira da razmotre sve dokaze. Ostvarenje “Pretpostavka nevinosti” inspirisano je danas kultnim filmom “Dvanaest gnevnih ljudi” Sidnija Lameta. U Lametovom filmu, podsetimo, mladić je osumnjičen da je ubio oca. Poroti je rečeno kako će eventualna osuda značiti smrtnu kaznu i dvanaestorica muškaraca prelaze u sobu za porotu, gde počinju rasprava odnosno film.

Odličan film koji funkcioniše na svim nivoima, postavlja teška pitanja, daje pametne odgovore, intrigira maštu, hrani duh i, što je najvažnije, ni u jednom trenutku ne vređa inteligenciju gledaoca. Kao i podložak „Dvanaestorica gnevnih ljudi“ i „Pretpostavka nevinosti“  je priča o demokratiji, porota je država u malom, a razlike nema da li se glasa na sudu ili izborima. Važno je opšte dobro.

Ono što je meni svakako najintrigantnije u ovom  kamernom ostvarenju je fino razotkrivanje ličnih priča dvanaest porotnica, njihovih predrasuda i stereotipa u kojima žive. Ženske sudbine koje se prepliću oko jedne muške, a koja im je konačno u rukama, na život ili smrt. Film je fantastična mogućnost za male glumačke bravuroze, kakvih do ovog ostvarenja nema u srpskom filmu.

Negde na polovini, jedan mali zahvat, kakav sam videla prvi put davnih devedesetih u pozorišnom izvođenju diplomske predstave novosadske klase glumaca FDU profesora i reditelja Bore Draškovića u jednoj verziji Antigone, kada je više glumica glumilo isti lik; zamena jedne od ključnih junakinja drugom, zbog navodnog ili stvarnog, nebitno, drugog aranžmana. Ta fina dekonstrukcija daje celom filmu notu relativizacije, jer svaka od nas može biti ona koja prosuđuje i sudi. Ovoga puta, u korist, ne na protiv.

Dobar film.

 

 

 

Pretpostavka nevinosti

Pravo okrivljenog da se smatra nevinim dok se njegova krivica ne dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom predstavlja jednu od osnovnih ustavnih i međunarodnopravnih garancija položaja okrivljenog u krivičnom postupku.
Pravo okrivljenog da se smatra nevinim do okončanja krivičnog postupka obavezuje sva druga lica da poštuju ovu pretpostavku, te da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog, kao i načelo sudske nezavisnosti.

Advertisements