Svojevremeno sam napisala roman Kiša i moje nove cipele, prvi od dva (drugi je Ne znam ti ja ništa) sa istom junakinjom, za koji sam mislila da ga je istorija već pojela i da je deplasiran, naročito kad prošle godine nisam sa njim prošla na HBO konkursu za balkanski scenario. Danas slušam vesti i potvrđuju mi ono što odavno mislim za sebe, a to je, da sam vidovita, na nivou metafore.  Evo Vam samo jedan odlomak, lepo je vreme, pa mi se ne da da ga celog ponovo objavljujem. Ko nađe sličnosti sa događajima oko nas…nek izvoli.

Kiša i moje nove cipele

Stigla sam prerano. Dok sam u umazanoj pekari pijući lošu kafu i jedući neverovatno ukusnu buhtlu iz koje je curio divan domaci džem, gledala u pančevacku rustičnu secesiju i provincijski bidermajer gradjevina, razmisljala sam o jednom filmu koji me je ovih dana potpuno dotukao. Melanholija Larsa Fon Trira, čije sam filmove Europu i Kroz talase nekad obožavala do suza…
Mislila sam o depresiji i melanholiji koje su me obuzimale sve češće i kojima ni sjajne cipele nisu mogle da pomognu… Mislila sam o junakinjama filma koje na kraju, pošto je otac porodice u nemogućnosti da zaustavi propast, izvrsio samoubistvo, ostaju same sa detetom, u suzama, pred sudar sa drugom planetom. I kako u tom filmu, koji je prešao svaku granicu ljudskosti, u suštini, nema dalje.
I kako ni u životu, ponekad, nema dalje.
Srknula sam jos jedan gutljaj loše kafe, a božanstveni džem od nekih divnih bobica mi se slio iz usta na bradu. Polizala sam žalostivo isti. Bio je tako…Nostalgičan, taj ukus, da mi je odmah bilo bolje.
Ma nije valjda susret sa odeljkom jednog univerziteta, ravan propasti sveta… Hrabrila sam i bodrila samu sebe, naručujuci i jednu buhtlu sa makom. I ovako je još bilo, tek svitanje.
Izula sam i cipelu sa noge, koja me je zuljala. Mrzovoljna i sa težinom u stomaku, kao kakvom povećom pesnicom, izasla sam u odjednom svetlo pančevacko jutro. Bilo je vreme da posetim bivšu fabriku spajalica u čijem prostoru je bio sada departman.
Spajamo ljude, mislila sam ja šaljivo, hrabreći se.
Departman je bio za razliku od novopazarskog, prilično skroman, što me je iznenadilo. I gospodin u sivom tergal odelu je izgledao, dosta pristojno, sto je za mene bilo takodje, moram priznati, prijatno iznenađenje. Pružio mi je ruku, a onda je usledio šok: imala sam utisak, kada sam pružila ruku i kada me je uhvatio za istu, da milujem ružnu zmijsku krljušt. Stisak nije bio slabiji od Boovog. Ali, Booov je bio leden i veličanstven. Ovaj je bio, leden i užasan. Zasmrdela je bara oko mene. Kosa mi se digla od užasa.
Kao da sedim naspram…….lično.
Osetila sam strašnu mučninu i glavobolju.
Gospodinov glas je bio metalan i šuškajući, suv, kao oštra hartija.
Nisu me ponudili ni kafom.
Rečeno mi je, otprilike, izmedju ostalog ovo: da se naše ministarstvo lepo nosi u tri jebene pičke materine, da su oni na Bolonjskom sporazumu i da ih boli k…. za Torinski…I onako ni jedan srpski Univerzitet nije na spisku pet stotina pravih…
Da me ne zavara periferija i fabrički kraj u kome su, te da ce skoro sutra, preći u velelepno zdanje u centru Pančeva. I još: da su ciljevi Internacionalnog mnogo širi, dalekosežniji i ozbiljniji nego što ja mogu i da zamislim.
„To je već pitanje dominacije na Balkanu“, skoro je sistao gospodin palacajuci oštrim jezickom izmedju zuba.
Šištanje i škripa su se zaustavili, a gospodin je naglo zaćutao. Isto tako je naglo i ustao te se, uz još jedan jezivi stisak ruke, pozdravio sa mnom. Nestao je takvom brzinom da mi se činilo da sam samo sanjala. Jedan ružan san…
Nas ulici sam bila neverovatno brzo, kapirajući sav značaj onoga što se upravo nije desilo.
Ma kakva saradnja i zajednički interesi…
Nema od Srbije ništa…
Ništa, kao ni od naših sporazuma.
Sunce je na ulici nestalo jednako kako se i pojavilo, čule su se sirene koje su nagoveštavale visok stepen zagadjenja vazduha. Magla koja je pala, odjednom, bila je tako gusta i tmasta, da sam jedva disala.
Oči su mi se napunile suzama, a pluca smogom.
Ponestajalo mi je vazduha. U toj belini i gluhoti, zazvonio mi je telefon. Bio je to moj zamalo bivši muž, koji je izgleda imao sjajan osećaj da nanjuši… Moj strah, kanda.
Pitao me je nesto banalno, tipa, gde su čarape koje sam pre neki dan oprala, ali to je bilo dovoljno da me malo izbaci iz tripa u kome sam, po svemu sudeci bila. Dobro došla u stvaran svet, Vladislava, rekla sam sama sebi.
Nisam imala pojma gde sam ostavila čarape, sto mi se sve cesce desavalo. Da gluposti ostavljam za sobom. Makar to bile i čarape naših sinova.
Makar to bile i čarape moga muža za koga i dalje ne znam gde živi. Da li se to on neprimetno vratio kuci!?
Nemam pojma.
I pojma nemam.
Sa olakšanjem sam ušla u dijalog sa njim, pokušavajuci uzaludno da nabodem gde su, do djavola čarape.
U glavi mi se muvao malopredjasnji susret, koji je bio tako tipicno faustovski ( Ni djavo nije tako crn, kao što izgleda) da je ličio na jeftin roman.
Do djavola.
Opet sam osetila miris baruštine koji se širio oko mene kao neka nezaustavljiva masna mrlja.
Čini mi se da sam zalutala, gore nego dok sam u Novom Pazaru tražila zgradu Univerziteta.
Odjednom sam shvatila da ne hodam po trotoaru, nego da mi se cipele zavlače u meki pesak dunavske obale.
Osetila sam jak udarac u potiljak.
Oko mene je bio mrkli mrak. Mrak po drugi put… Mislila sam, dok mi je užasan bol u potiljku parao mozak.  Dok sam se lagano budila, obuzeo me je opet strašan talas mučnine. Morala sam da povraćam. Iz mene je curila vodurina…Verovatno sam povratila pola Dunava, mislila sam, a onda sam opet izgubila svest.
Bila sam u bunilu. Trčala sam kroz neki polumrak, tražeci neke papire, kroz ogromni sivi arhiv.
Kad god bih se priblizila nekom tekstu, obuzimalo me je takvo gadjenje i takav bol u potiljku, da bih morala da se .. probudim, po svemu sudeći.
Ipak, u svemu tome, mada sam mislila da je vrlo moguće da sam mrtva, nije bilo nelagodno. Bilo je relativno mekano i nije bilo mokro. Čula se reka, ali više kao šum nego kao mesto u kome ja gubim život… Sledeći put kada sam se probudila, videla sam da sam u nekakvoj kućici u kojoj je bubnjala pećka i sa čijih drvenih zidova su vislile ribarske mreže.
Pojavio se i moj domaćin i spasilac: bio je to nekakav ribar, poput onih na koje sam navikla oko moje kuće na reci.
Trepnula sam i slabašno mu se nasmešila.
On me je pogledao i rekao; „E gospoja, ne vredi se samoubistvo u tvojim godinama. Grehota je. I za boga i za ljude. Imas li Ti gospoja dece i nekog čoveka? Nisam našao nikava dokumenta kod tebe sem nekih pocepanih papirčina koje ništa ne razumem, sa nekim velikim pečatima…“
Skočila sam iz kreveta ne obraćajući pažnju na to da sam bila odevena, po svemu sudeći, samo u gornji deo najbolje domaćinove pidžame, koja je smrdela na mašinsko ulje, rakiju i duvan, od čega mi je bilo još gore.
„Pobogu, gde mi je Torinski?“ Vrisnula sam, očajnički.
Od naglog skoka, opet mi se zavrtelo u glavi, pa sam iznemoglo pala na krevet.
„Kakav T..orski?“ Pitao je
„Ma šta ste to našli kod mene?“ Pitala sam tiho jecajući.
“ Ma evo ovo“ – pokazao mi je mokre ostatke Torinskog sporazuma, pocepane na više delova i umazane nekim zelenim blatom. Odmah sam ih prepoznala.
Izeš i Novi Sad i Tursku i Bugarsku i Novi Pazar i Beograd, neutešno sam plakala, znajući da je ceo posao otišao do djavola, baš kao i ja sama.

Advertisements