Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Foto: Vladimir Jevtić

Festival Dev9t

Glumac Goran Jevtić i njegov autorski tim će na Devet, u okruženju neprestanog stvaralaštva postaviti čuveni komad “Kralj Ibi”.

Od završetka Drugog svetskog rata, na planeti su vođena 254 „mala“ rata. Političari, diktatori i svetski lideri postali su najveće zvezde, a teror i rat najunosniji posao. Izveštaje sa ratišta gledamo kao prenos fudbalske utakmice. Ono što je farsa u činu, postaje tragedija u posledici. Ideologije su zamenjene interesima. Novac je Bog. Strah njegov prorok. Zbog svega navedenog Dev9t i autorski tim koji čine Goran Jevtić, Mirjana Djurdjević, Sonja Vukićević, Sava Stojanović, Marko Milošević, Dimitrije Stajić, Saša Nićiforović, Nemanja Rafailović, Nemanja Aćimović, Viktor Kiss, Tijana Pavlov, Srđan Ćešić, Katarina Jovanović, Hana Shalom, Marko Cvetković, Mina Korać, Bisenija Mrdaković, Jonathan English i 30 „dece ratnika“ na ispošćenoj zemlji Stare Ciglane, metaforom planete koju smo nasledili i ne znamo da li ćemo nešto ostaviti potomstvu, postavljaju “Kralja Ibija”.

“Predstava će se desiti u scenografiji koju čine monumentalne skulpture Viktora Kissa i Ivana Gračnera i grafit vizuelnog umetnika Branka Teševića, uz saradnju sa Zoranom Kesicem, kao statement performans kojim želimo da iskažemo svoj stav prema svim dešavanjima u savremenom svetu: ratovima, izbeglicama, ljudskim pravima i slobodama, medijima, moralu, prevarama, pohlepi moćnika, vlasti, novcu, diktaturama, klasnim razlikama… Ova predstava je naš glas za očuvanje planete, za sada jedinog mesta koji zovemo dom. Nadamo se da ćete biti sa nama, kako bi taj glas bio jači!” – rekao je Goran Jevtić. *iz najave

Poslednje tri godine, u junu mesecu u Beogradu se, zahvaljujući umetničkoj viziji vajara Viktora Kiša 

u prostoru napuštene ciglane odvija festival Dev9t. Ove godine, trajao je od 09. do 17 juna na temu Svetlost i senke.

Uz mnogobrojne organizacione manjkavosti, kakve su činjenica da su programi pomerani, pa sam nekoliko puta sasvim promašila najavljen događaj, da književni program u kome sam ja učestvovala nije imao zadovoljavajuću tehničku podršku a ni vidljivu i jasnu nit izbora učesnika (!) ovaj festival je svakako ogroman umetnički poligon za više stotina umetnika najrazličitijih provenijencija koje možemo svrstati pod zajednički kvalifikativ: moderna srpska umetnost.

Ono što jeste bio dragulj festivala je njegova produkcija koju je ove godine činila predstava Kralj Ibi.

Kralj Ibi  je pozorišni komad francuskog književnika Alfreda Žarija (18731907). Ova parodična drama prvi put je izvedena 10. decembra 1896. Bila je idejni preteča pokreta nadrealizma i dadaizma. Žari se kasnije sve više identifikovao sa svojim likom. Pred kraj života se potpisivao Ibi. „Kralj Ibi“ je kultna predstava i Ateljea 212 iz Beograda iz 1964. godine po tekstu Alfreda Žarija, u režiji Ljubomira Mucija Draškića, u kojoj je glavnu ulogu igrao čuveni Zoran Radmilović. Predstava je bila na repertoaru ovog pozorišta skoro 20 godina, do smrti čuvenog glumca, a 1973. godine snimljena je i za televiziju. (malo vikipedije, za mladje čitaoce)

Grotekska, burleska i užas državnog aparata koji jede ljude

ove verzije koju svakako moramo svrstati u multimedijalnu i ambijentalnu je nepojmljiv. Scena Arakis na kojoj se predstava odvija je potkrovlje ciglane prepuno naslaga zemlje, jedan fantazmagoričan prostor koji nas vraća tome da smo svi prah i da ćemo se u prah pretvoriti.

Predstava se gleda sa improvizovane skele koja vibrira pri najmanjem pokretu.

Video je art brutal, skulpture Kiša i Gračnera koje čine umetničko jedinstvo sa dramom, nezaobilazne.

Vodviljsko ludilo i skaredni smeh, ljudske mane ogoljene do srži tako da izazivaju strah odlike su ovog komada.

Stereotipi u negde prepoznatim scenama ( legitimni postupak postmoderne u citatnosti).

Kada je o glumi reč, majka Ibi u izvođenju Mirjane Djurdjević je divna groteska na kojoj sve glumi. Čak i kosa.

foto Vladimir Jevtić

10 decembra 1896. prvi Kralj Ibi se pojavio na pozornici i izazvao skandal u Parizu. Predstava je bila propraćena zvižducima (podrške i pokude), uzvicima, gađanjem predmetima i tučama.

Juna 2017. moj osamnaestogodišnji sin koji sluša dark metal i čita Danteov Pakao, a pre neki dan je upisao školu koju je želeo, je gledao predstavu sa mnom. Rekao je da naš život u Srbiji i svetu grozan i da bi najrađe plakao dok ju je gledao.

Ja, ja kao Alfred Žari, nekad, frenetično vozim bicikli. Možda preživim(o).

🙂

U sledećem delu o konferenciji Bazaarta

p.s Ne mogu da sebi oprostim što nisam otišla na Novi Tvrđava teatar

Ali, ko bi, kad upisuješ dete na fakultet, baš tih dana.

Advertisements