https://aleksandranm.wordpress.com/2017/06/28/prolece-u-pozoristu-deo-prvi/

https://aleksandranm.wordpress.com/2017/07/01/ljubav-je-jaka-pozoriste-2/

Hoću da Vam kažem još i ovo: Beograd je grad generator, inkubator, akcelerator. Beograd ima jako umetničko uporište i u tradicijskom i u modernom. Hiljade pozorišnih mogućnosti, mnogi ozbiljni i bogati umetnički napori, tendencije, smerovi i naputnice. Ono što mi smeta je činjenica da mediji ne daju dovoljno, ili skoro uopšte prostor (ako ostavimo po strani kulturno umetnički program RTS i kulturni dodatak Politike) pozorišnoj umetnosti, osim onoj iz glavnog programa, velikih festivala poput Bitefa ili premijera u oficijelnim teatrima. Zato neki klubovi postaju mala stecišta umetničkih napora i umetnost postaje na taj način zajedno sa pićem koje pijete u Cetinjskoj, na primer, konzumerska. Sa druge strane, umetnost postaje žilava, prilagodljiva svim okolnostima i u tom smislu deo renesansne tradicije kada su se predstave igrale gde god. Živeće pozorište svuda i u svakakvim okolnostima.

Tako je danas prošlo potpuno neprimećeno gostovanje Gila Bechera iz pozorišne trupe Arma Teatra iz Izraela, koji je u Novom Sadu za vreme Infanta, bio jedan od glavnih gostiju. Kada bude gotov video, priložiću ga ovde jer slika govori više od reči, svakako. Posebno, jer su se pozabavili fontanom u Porti Novog Sada. Svi Novosađani znaju koliko je Porta žila kucavica svih gradski dešavanja i okupljanja mladih, decenijama unazad.  Gil Becher se baš pozabavio Pozorištem u javnom prostoru nudeći ideju da su u eri masovne hiperprodukcije i konzumerizma sajt specifik i ulični teatar značajniji i aktuelniji više nego ikad kao vidovi socijalnog aktivizma i interakcije sa publikom van ustaljenih kulturnih obrazaca. 
Već 27 godina Arma teatar stvara na polju fizičkog pozorišta otkrivajući bogatstvo izraza kroz cirkus, ples, performans i ritual. Celokupno svoje delovanje i energiju usmerili su na iskazivanje svojih ideja i stavova kroz formu scenskog nastupa u javnim prostorima.
Fantastični univerzum, univerzum sajt specific teatra kaže da smo svi mi  javnost, da je javni prostor naš, da je grad pozornica svih nas. Mi možemo da menjamo stvari postavši aktivni građani. Građani kokreatori umetnici!

Evo jedne akcije inspirativne za moju biciklističku alternativu Arma teatra.


U kafeu Džezva, ovih dana, gledala sam multimedijalni performans Interego.

Multimedijalni performans „Interego“ želi da osvetli naše lične mrakove, da nam ukaže da svi delimo slične patnje i da nam da snagu da izađemo iz tog mraka. 
Teži da osvetli ono sputano u nama. Istražuje zatvorenost u ciljevima koje smo samo poželeli a za koje nismo sigurni da li možemo da ih ostvarimo, pa zato uživamo u svojoj letargiji gradeći patnju. Društvo nam nameće ciljeve. Mi mislimo da smo jedini neostvareni, jer ljudi oko nas kriju svoje neuspehe. U sopstvenom mraku počinjemo da se upoređujemo sa tuđim uspesima, nemoćni da išta promenimo, naučeni da budemo poslušni. Naša svest je usmerena ka čekanju rešenja koje nikada neće stići, a u isto vreme se nadamo da će sve proći tj. da ništa neće ni morati da se rešava. 
Autorke: Katarina Đ. Urošević (vizuelna umetnica i performerka) , Nataša Milojević (performerka i plesačica), Olivera Milojević (pevačica i performerka) i Kristina Mlađenović (performerka i glumica). 
Muziku za performans je osmislila Sana Garić. (iz najave, link do Sane, moj izbor)

Gledate Natašu Milojević i Oliveru Milojević:

NATAŠA MILOJEVIĆ je plesni performer iz Beograda. Članica UBUS-a i umetničke organizacije Bazaart iz Beograda. Sarađivala je sa mnogim umetnicima iz zemlje u inostranstva, kao performer, plesačica, koreograf, dramski i plesni pedagog. Trenutno je student specijalističkih studija dramske pedagogije u Zagrebu.
OLIVERA MILOJEVIĆ je pevačica, performerka, vokalni i dramski pedagog iz Beograda. Završila je Fakultet muzičke umetnosti na Univerzitetu De West u Temišvaru, Rumunija, odsek solo pevanje. Članica je umetničke organizacije ApsArt iz Beograda u kojoj je angažovana kao vokalni i dramski pedagog. Pored pevanja bavi se fizičkim teatrom.

 

Šta me je isprovociralo da pišem o ovom performansu?

Ta grčevita potraga za jastvom, ta nežna, zastrašujuća potraga za ljubavlju, taj egzistencijalni krik u repeticiji a repetitio est mater studiorum. Sve pije „vodu“: slike, muzika, pokret i moćni glas Olivere Milojević. Sedeći van pozorišnog prostora, tako u blizini umetnica, svi mi postajemo njihovi saučesnici. Razmenjujući ogromnu energiju i iskrenost koja iz ovog pozorišnog čina teče kao reka.

Napolju pada velika letnja kiša. Odatle dodatne asocijacije.

Živelo pozorište!

nastaviće se…

Advertisements