Ovih dana sam bila između ostalog i na jednoj književnoj večeri koja nije bila književno veče nego više onako, jedan razgovor o stanju u medijima, književnosti i tako to. Pričalo se kako je situacija u medijima teška, kako urednici kroje programsku politiku isključivo po standardima dnevne politike, pogotovo u informativi, kako su mnogi kulturni i obrazovni programi ugašeni…Pričalo se i o staroj Jugi, iz pozicije jednog čuvenog pisca sa velikim P i o nekim sećanjima na velikane književnosti iz i sada aktuelnih školskih programa. Jedan novinar, čije ime, kao i ostalih aktera neću da pominjem, iz sto nekih razloga, a najvažniji je da neću nikome da bude neprijatno, jer uvek mislim kada pišem o drugima o eventualnim negativnim konotacijama koje bi tekst mogao da izazove je ispričao jednu priču: Kako je, krajem devedesetih, 98e tačno, radeći u Radio Prištini koja je tada bila deo RTS porodice bio suspendovan jer je u etar pustio Matiju Bećkovića. Te godine sam bila na održavanju trudnoće, pa kad se moj sin rodio i na por. odsustvu, ali sam se lecnula. Nikada se nisam slikala iako sam bila televizijski novinar, jer nije bilo potrebe za to, pa da mi verujete apriori. Dakle, nisam bila slavan novinar čije reči se uzimaju za vjeruju čim su izgovorene. Više se slikam danas po socijalnim mrežama, svesna toga da ako to ne uradim, mogu da pišem blog koliko hoću niko neće znati za mene. A ja hoću dobrog izdavača za moje e knjige i dobre poslove u onome što znam da radim. A znam svašta.

Dakle, nisam se slikala jer je moje polje delovanja u informativi TV Novi Sad bilo tako ogromno, da sam to mogla sebi da dopustim. Da budem glas koji je vodio mnogobrojne gledaoce kroz film, pozorište, velike institucije kulture, slikarstvo, izdavaštvo, religiju… Svaki dan deset godina od ujutru do uveče. Sa promocije na promociju, sa izložbe na izložbu, sa premijere na premijeru, sa hepeninga, performansa, instalacije, mitinga, slave na…Šta sve ne. Lecnula sam se, jer sam u TV Novi Sad, delu RTS porodice tada, kao i već pomenuta radio Priština, mogla da slikam Bećkovića kad god sam htela. Kad god dođe u Novi Sad. I niko ništa nije branio, već su se i urednici radovali, jer je, voleli ga vi ili ne, iz političkih razloga, Bećković pesnik sa harizmom i velikim književnim potencijalom. Mislim, nema šanse da ga istorija zaboravi.

U suštini, za sve to vreme, dok sam bila u RTS u nikad niko mi iz političkih razloga nije skinuo ni jedan prilog iz neke emisije. Bilo je svakojakih čuda, anegdota, gluposti i grozota, mnogo lepote i poneka gadost, ali me niko nije cenzurisao.

Jednom mi je skinut prilog iz Dnevnika kada sam se vratila iz Mađarske, gde sam snimala Maticu srpsku u poseti rodnom mestu Šandora Petefija, zbog love. Jer glavni urednik nije hteo da mi da deviznu dnevnicu, za nekoliko sati provedenih u Mađarskoj, a dobili su je i Tanjug i Nin sa kojima sam putovala. Ali to je neka druga priča. Svakako nije priča o cenzuri.

Prva priča se slaže sa naslovom. U oko, pravo.

Druga priča je iz moje svakodnevice. Radili smo online jedan seminar ovih dana. Obavezan, odličan, vrlo zahtevan. Trajao je dve nedelje. Oči su mi ispale na kompu. Propisan kao apsolutna obaveza od Ministarstva prosvete. Na kraju seminara imali smo da osmislimo zadatak kojim bi povezali naučeno po novim standardima u obrazovanju. Obukla sam jedan projekat u novo ruho, za koji smo koleginica i ja pre par godina dobile prvu nagradu na svetu. Bukvalno. Učestvovalo je preko sedamdeset škola iz preko četrdeset zemalja sa četiri kontinenta. Od ministarsva prosvete, našeg, dobila sam dvojku.

Toliko.

Inače, ovog meseca sam išla i na skrining dojki i kod ženskog doktora, na sve one vrlo neprijatne pretrage, kad ste svesni da vam je očeva porodica umrla od raka listom. Išla sam kod redovnih doktora, mojih u Domu zdravlja u Zemunu. Potrošila sam celih 50 dinara na participacije. Svi lekari su bili izuzetno ljubazni.

Strah je nestao, a ja, ja sam dobro.

Odoh da vozim bajk. Upravo moram da stignem na Trg republike jer je moj maturant u akciji #samoneautom osvojio prvo mesto, a bio deo malog tima kojim smo mi iz Saobraćajno tehničke škole u Zemunu participirali.

Advertisements