Александра Николић-Матић ОСЛОБАЂАЊЕ ЕГА (Станимир Трифуновић, Рукопис једног меланхолика : Архаични роман у шест дана, Београд: Алма, 2017)

Свакако један од најважнијих мотива у којем се можемо наћи у новом кратком роману Станимира Трифуновића, Рукопис једног меланхолика, је мотив оплакивања мртве драге, типично романтичарски. Иако на први поглед не изгледа тако, овај страсни роман у коме пратимо потрагу главног јунака Ивана Јовановића за изгубљеном младалачком љубављу која се удала за другог, далеко у провинцији, дубоко је суицидан. Фројд уводи појам инстинкта смрти, Танатоса, сматрајући суицид његовом активном манифестацијом, док Јунг за објашњење мотива самоубиства предлаже могућност херојске смрти, неподношљиву бол и психичку трпњу, самоубиство као решење страха од смрти, потребу за слободом, где је смрт решење и коначно спајање са мртвом особом, у овом случају вољеном женом која је жива, али, унапред осуђена, одбацивањем и неприхватањем њених осећања обојице мушкараца, мужа и јунака наших дана, Ивана, на смрт. Рукопис једног меланхолика, у поднаслову има прецизну дефиницију, да је то „архаични роман у шест дана“. Ипак, све то је једна персифлажа, иза које се крије дубоко незадовољство светом у коме живимо. Иван на једном месту каже „ја се збиља нисам осећао тзв. Европејцем који би са лакоћом и малодушношћу могао да прогута разлике између свог и осталих народа цивилизоване и напредне Европе. Па и језика, језика можда понајпре. Уз све то, ја сам добро знао да би ма чија, па и моја настојања за европејством од исте била дочекана уцењивачки и подругљиво и нисам налазио ни објашњење ни разумевање за ону 99 београдску интелектуалну и културну елиту, ако се тако могла назвати, која је са еротском податношћу промовисала тзв. европске вредности. Зашто би уосталом један Словен, рођен, одрастао и кодиран у старој српској престоници, који уз то својим историјским бићем припада нечему префињенијем и узвишенијем, а својом традицијом аутентичнијем и хришћанскијем, срљао у чељусти Шварцвалда? Збиља чему? У мени никада није било нарочите симпатије према ма којој врсти пуке форме, а она је тамо, на том далеком и опасно близом западу била дигнута на пиједестал и претворена у церемонију.“

Роман је написан у ich форми, у једном ужурбаном, нервозном ритму који се слаже са психичким стањем главног јунака. Путовање је типичан quest, иако је наш јунак све само не херој. Пре антијунак. Писац нам све време даје могућност да се сретнемо са литературом која је утицала на њега, од Чехова до Гетеа, именујући је. A nomen est omen. У овом случају, омаж руској књижевности. И изгубљена драга је Наташа. Али, то је све само горњи слој. Испод тог првог, где се губи време онако како се губи прустовски, или још пре код Томаса Мана у Чаробном брегу, лежи један гетеовски sturm und drang раног романтизма. Занос, завођење, мефистофеловске одлуке и… Нешто треба оставити и читаоцу. Потпуно тенденциозно именовање чак и пансиона у коме одседа главни јунак је више од имена БАРОК. То је типични дуални модел барока црвене страсти и црне смрти. Лековита вода бањског лечилишта овде не помаже. Много је суза и то је моменат у коме нисам сигурна да ће се наћи савремени читалац. У свом чланку „Оплакивање и меланхолија” Фројд дефинише оплакивање као: скрханост духа, обустављање интереса за спољашњи свет, губитак способности за љубав јер се воли онај кога нема, губитак интереса за било какво деловање, висок степен угрожености самопоштовања. У оплакивању свет је остао празан и тужан, док је у меланхолији то случај са егом. Читајте нови роман Станимира Трифуновића, писца који се кроз „Исповест…“ ослобађа ега.

Књижевни преглед април, мај, јун 2017.

Број 13, година осма.

Advertisements