Александра Николић-Матић
ПРЕПОЗНАВАЊЕ
(Драгана Ћатић,Плаветни сневач, Београд: Алма, 2016)
У нас постоји књига Часлава Ђорђевића Српски сонет (1768 – 2008) Избор, типологија (ЈП Службени гласник, Београд, 2009). која нам
сјајно илуструје да је најбоља традиција европске ренесансе жива и активна преко 240 година и у Срба.
Јер, писати сонет је врхунац песничког умећа, а писати сонет магистрале круна изазова за сваког песника. Бар оног традиционалисту. Тако је маестрални Бранко Миљковић истицао да, парафразирам, нема велике поезије без строге и одређене форме.
Tежити перфекцији и складу којим се постиже експресија је једна од тајни добре ерудитне поезије, у коју бих, пре и изнад свега сместила пету по реду књигу песникиње Драгане Ћатић Плаветни сневач која се 2016. појавила у библиотеци Савремена књижевност издавачке куће Алма из Београда.
Драгана Ћатић пише о љубави, умирању, потрази за песничком
речју и окренутости ка божанском, у оквирима хришћанске провенијенције.
Осим већ поменутог сонета магистрале, има још седамдесет песама распоређених у пет тематских целина: Вертикалом тишине, За
ким звоно звони, Преображају склона, Љубављу угравирано, Рашчини ме песмом.
Превасходно лиричка, меланхолична по темпераменту, на релацији између своје женске природе и песме, Драгана Ћатић нуди изгубљени рај у коме се, преко песме, можемо пронаћи, а ми читатељке и
идентификовати.
Владајући прецизно и одмерено језиком, она исти нуди као медиј комуникације и инструмент за саопштење неизрецивог, уводећи
нас у један, рекла бих, раичевићевски неоромантизам којим кореспондира и са романтичарима старе провенијенције. Као на пример, са Ђуром Јакшићем, у четири катрена, са укрштеном римом и његовим Путем у Горњак. И док Јакшић пребројава кости јунака, Драгана пребројава песничко умеће, ламентирајући над сенима националне историје,
моћи природе и саме суштине традиционалног уметничког израза који прецизно следи. Код Драгане Ћатић нема експеримента у форми.
На моменте ефемерна у женској осећајности, и односу са мушкарцима, врло је истрајна у односу према божанском. Њена плаветна
из наслова је византијско плава, чак и када се поиграва са цитатношћу
из светске књижевности.
За ким звоно звони јесте омаж сонету какве су
писали модернисти Дучић и Ракић, а у новије време Ненад Грујичић,
Ракитић, Рајко Петров Ного, Тешић и Мирослав Максимовић, али и један разговор са Богом. Такве разговоре је узгред, водио и сам Хемингвеј, из чијег је култног романа и преузет наслов. Хемингвеј је истицао,
још једна моја парафраза, да је учио да пише читајући Библију.
Созерцање у духовној поезији коме тежи ауторка је пут ка савршенству. Кретање од сложености ка простоти, од подељености ка јединству. Душа може стећи знање о божанским идејама налазећи узвишену лепоту и у стварима, између осталог.
Плаветне су и ауторкине љубавне песме. Оне по бројности доминирају збирком. Сада је та плава она којом се и у језику може поиграти, поставивши питање на пример, зашто је у енглеском језику плава боја тако тужна (још један ниво ерудиције романтичарски и трансцедентни волтвитменовски из
Влати траве)
Плаветни сневач походи ноћас најдубље моје жеље…
(истоимена песма, 68 стр.)
И уместо закључка, цитат из рецензије др Милутина Ђуричковића: Драгана Ћатић пише онако како живи те, отуда, изједначава поезију са животом. Чин писања за њу је истоветан са самим животом, а то, уосталом, недвосмислено показује и песма
Певати=бити
која је, на неки начин, њен кредо и поетичко програмско начело, довољно препознатљиво за сагледавање уметничке особености и погледа на свет.
Обалом смисленог и бесмисленог,
у невиделици видљивог ходам,
кораке усклађујем са сенкама песника
чији су гласови неумрли,
римујем се у ритму свога трајања
са одјеком њиховог крика
и светли ме траг издалека римом грли…

Књижевни преглед , година осма, број 13.

април, мај, јун 2017.

https://youtu.be/2m25fDak7SQ

Advertisements