NA SEVERU MOGA SRCA

Ljubav je kao što svi znate, jedan veliki univarzum, pun uspona, padova, radosti, tuge i iskušenja.

Moje ime je Nikola, imam dvadeset dve godine. U vezi sam sa devojkom božanstvenog izgleda, dugih nogu, plavooka, plavokosa. Ona je jedina svetlost mog života. Po zanimanju sam konobar u oronuloj krčmi na kraju grada. Sklapamo kraj sa krajem, živimo ko podstanari u jednako oronuloj kući.

Njoj nikada ništa nije smetalo. Volela me je svim srcem. Bila mi je odana, osećao sam to. Nikada nisam sumnjao u nju.

U potrazi za boljim životom, odlučio sam da idem u najelitniju vojsku na svetu u koju ulaze dečaci, a izlaze muškarci.  Bila je to Legija stranaca.

Pokušavala je da me odgovori, ali nisam mogao da živim u nemaštini. Srce mi se kidalo kada sam odlazio, ali sam morao to da uradim i ona je to znala. Obećao sam joj da ću se vratititi, da ću je naći i da ćemo živeti kao dama i gospodin, onako kako je zasluživala…

U Afganistanu mi je ostalo još dve nedelje do isteka moje službe, koja je trajala pet dugih godina. Dogurao sam do pozicije vođe tima za eliminaciju terorista i izvlačenje talaca.

Sedeo sam sa svojom braćom po oružju koji su mi bili odani do smrti. Odbrojavali smo poslednje dane u Legiji. Ostala nam je još jedna misija i trebali smo da krenemo kući.  Grupa terorista je bila otela novinarku, trebali smo da uđemo, preuzmemo je i izađemo. Iskrcali smo se na lokaciju, stigli do objekta, kada smo ušli, bili smo u zamci. Bio je to vatreni okršaj, a ne razmena! Uspeli smo da izvučemo novinarku, ali ne i da stignemo do helikoptera. Povukli smo se u obližnje selo, čekajući pojačanje. Sledeće jutro, probudila me je pucnjava. Imali smo napad na nas. Moji su padali kao muve, tek probuđeni. Krenuo sam ka pušci, odjednom sam osetio jak bol u grudima. Bio sam pogođen.

Pao sam na zemlju. Pritrčao  mi je najbolji prijatelj. Pokušao je da mi pomogne, ali nije bilo pomoći.  Znao sam to i jedva sam mu predao pismo za moju dragu.  Poslednje što sam čuo bio je zvuk novog helikoptera. Znao sam da je stiglo pojačanje i da mogu na miru da umrem.

Zatvorio sam oči i video ženu odevenu u belo. Bila mi je poznata. Topla, sa velikim osmehom na licu. Bila je to moja majka.

Tog trenutka sam znao da sam se vratio kući.

Svaki dan u svakom pogledu

Godina je 1998. Dan je toliko lep, sunčan, sa puno cvrkutavih ptica… Cvrkuću i lete po nebu, koje je plavo, toliko plavo, kao najlepši okean na svetu.

Moje ime je Saša. Imam istinske i dobre prijatelje za koje mogu da ginem u svakom trenutku sa osmehom na licu i bez kajanja. Isto bi oni uradili za mene. Moji naj drugari su Mihajlo i Miloš, jako smo različiti. Ja sam problem, ali sam odličan đak, zbog čega me profesori tolerišu. Oni su dobri momci, ali ne i dobri đaci. Želimo bolji život, jer živimo u siromaštvu. Posle mature, odlazimo u Ameriku, zemlju obećanu.

Želimo da uradimo nešto po čemu će nas pamtiti. Već tada znam, kao što je izvesna ljubav moje majke prema meni, kao što je izvestan ptičiji let po nebu, da ću zažaliti zbog odluke koju smo doneli.

Plan je bio da opljačkamo banku obučeni kao policajci i da pobegnemo u Japan, zemlju izlazećeg sunca sa plenom, na drugi kraj sveta. Sve smo isplanirali do tančina.

Taj dan smo ušli u banku, onesposobili čuvare, nastala je opšta panika, začuo se pucanj i vrisak mog prijatelja. Mihajlo je bio pogođen. Pao je u krvi. njegovog ubicu smo upucali istog trenutka, ne znam koji od nas dvojice. Pored  Mihajla smo ostali dok nije izdahnuo. Seli smo u auto, jer je policija već stigla. Plakali smo , ruke su nam bile krvave, vozli smo ludački uz pratnju zvuka sirena. Pucali su na nas, mi smo uzvraćali, u jednom momentu se čuo prasak, izgubio sam dah. I Miloš je bio pogođen. Sa leđa, prostrelnom ranom. Dok se gušio u krvi, rekao je da je sve bila greška, i da se nada da će nam Bog oprostiti, onako kako oprašta on. Pogledao sam ga očajan, on se nasmešio i izdahnuo. U svoj toj agoniji, nekako sam pobegao policiji sa plenom. Sahranio sam prijatelja u šumi i na jedvite jade, otputovao za Japan.

Postao sam drugi čovek..

Nakon deset dugih godina, jedan dan sam krenuo da operem veš u perionicu. Dan je bio isti onakav, sunčan. U perionici nije bilo nikoga, i odjednom je sve utihnulo… Znao sam da sam konačno uhvaćen. Izašao sam sa opranim vešom i podignutim rukama u vis. Ispred je bila japanska policija, zajedno sa nekom stranom. Spustili su me na kolena, a dok su mi stavljali lisice, ja sam pogledao u vedro nebo, duboko udahnuo vazduh i nasmešio se.

Ovo su već ranije objavljivane priče na ovom blogu, Alekse Radoicića, moga učenika, koji je na Književnoj olimpijadi 2017. danas u kategoriji maturanata, osvojio prvo mesto. Da se zna.

Advertisements