Најмодернији медиј, интернет, место је на коме, неочекивано, још увек цвета једна од најјачих струја српске књижевности, реализам, у пуном замаху. Тако реализам, од самог старта крајем деветнaестог века траје и опстаје. Српска блогерска сцена у сфери књижевности још није ни пописана, а камоли класификована, налазећи се на маргини званичне књижевне продукције данас. Ипак, интернет је чудесно место и чини ми се, сваки од нас блогера, има значајан број читалаца, много већи од оног који нуди класична форма књиге, као медија. Тиражи штампаних наслова се завршавају на бројци од петсто примерака, нарочито када није реч о писцима овенчаним великим књижевним наградама или са вишедеценијским списатељским стажом. Сабскрајбери (пратиоци) сваког иоле успешнијег блога, далеко превазилазе ту цифру.

Уочи овогодишњег Сајма књига у Београду, у издању Света књиге, едиција Савремена проза, на сцени се појавила збирка реалистичких приповедака Зорице Пауновић, Вучја лоза: Приче из дубине. Приче су првобитно објављиване на блогу ауторке https://evoblogamoga.wordpress.com.

Када сам читала ову збирку од тридесет приповедака махом везаних за село и родни крај из ког је ауторка потекла, осим емоција пред раскоши и тугом свакодневице породичне прошлости, први квалитатив сам везала уз научни рад др Драгане Вукићевић Српска реалистичка приповетка и фолклорна традиција.
Фолклор као полазиште приповедача у Вучјој лози појављује се и као тематско, стилско, наратолошко и жанровско упориште, нудећи два система референци. Први је искуствени, у мери што су све приче које прича ауторка историја њене породице и породичног окружења од старијих времена ка оним ближим нама. Првостепена мимеза прелази у метафоричку, другостепену, као универзалне људске судбине. Са акцентом на женским, потресним, закинутим, онако како то нуди једно женско писмо. Погледајте само приповетку „Златне кикице“, аутентичну судбину ауторкине баке, коју су дали рођацима да код њих одрасте, ни-
кад довољно вољена. Потресно и драматично.
Морам истаћи да је реченица ауторке одмерена и прецизна, те преплетај времена од прошлог ка садашњем који чини извесну деконструкцију, на нивоу конкретног текста, сасвим довољан да Зорицу Пауновић препоручи као врсног приповедача.
Има у овој прози и алузија и асоцијација које утврђују традиционално знање о свету. То знање бива релативизовано пародичним, ироничним и хумористичним транспозицијама. Уланчавање на нивоу анегдота и предања иде и корак даље, до романтичарског гротескног у виду приповетке Милун, који од чудовишта са тавана постаје спасилац и фигура које се сећамо са сузама у очима.
Епски слој у стварним догађајима („Довела Анђа амбасадора“) води до пародије и негације, или са ретроспективног на драмско, процесуално.
Реалистички јунаци увек желе да стабилизују кућну задругу, остваре љубав, заврше школу, да се професионално остваре или да се неправда казни. У причама Зорице Пауновић срећан крај пред несрећом стиже у виду умирања. Не само идеала или љубави, него стварног и коначног. У том смислу, издвојила бих свакако „Чизму“, мрачну причу о љубави и насиљу које не престаје.
Нефикционална проза Пауновићке, девојачки Вукчевић, родом из Трстеника, обара са ногу сузама и смехом у причама од којих се у глави мути. Јер nomen est omen, а Зорица има да се са овом збирком подичи чиме, као и њен крај који вековима запљускују таласи Западне Мораве.
И уместо краја, један цитат из „Пите гужваре“:

„Детињство нам је полако цурело ко песак у пешчаном сату, и није било начина нити руке, да тај сат окрене, никад више… Исцурело нам детињство, згужвало се у тепсију са бабином питом гужваром, у чокањче црнога вина. Одатле, у нанин шешир. У мој шешир” (стр. 42).

Зорица Пауновић напросто обожава шешире.

Književni pregled, Bgd. 2017.

Advertisements