…Pre neku godinu, kada sam napisala Kiša i moje nove cipele, toga leta, neko mi je provalio u podrum, koji je inače atomsko sklonište, dva sprata pod zemljom, sa teškim čeličnim vratima. Od svega što imamo u podrumu, a nemamo bog zna šta, cela moja bibiloteka, pošto nas troje zivimo u dvosobnom stanu, sa uvek i ponekim kućnim ljubimcem, dva bicikla, skije, burad, dečije igračke, teglice i flaše, neko je zaista ukrao samo moje prekrasne zimske cipele i skupocenu pecarošku opremu moga pokojnog muza. Pre neki dan opremu smo našli na vikendici našeg dede ribara, moj muz je po svemu sudeći sklonio, još davnih godina, da je eto, neko ne ukrade. Od krađe cipela se nikako nisam oporavila, pa sam počela, umesto visokih potpetica, da nosim ravne. Od tih lepotica, ostala je samo jedna, od najlepšeg para, da mi se podrugljivo smeje, na sred podruma.

Kada sam završila Ne znam ti ja ništa, već sam vam pisala, izgubila sam sva dokumenta, ovoga puta, sopstvenom nepaznjom.

Pišem novi roman, poludela sam sasvim, a paralelno sa pisanjem, dešava se stvarnost, koja i te kako ima veze između ostalog i sa knjizevnom produkcijom, ( ne mojom, ne mojom, samo sam epizodista tu) koja udara uzasno jako, odjeci su nepojmivo moćni i mogu da upropaste nečije zivote u više generacija, bez ikakvog preterivanja. Nisam učesnik, ali bojim se da ćutanjem postajem saučesnik. Ne znam šta da radim. Ironija je da sam baš ja ta koja sam uvek pisala o ogromnoj odgovornosti pred napisanim. Jaoj.

Uz sve to potpuno fantastično, stvarno i za mene najbitnije, moj private life je

 

 

Advertisements