10

„Zvaćemo Vas Selima, Alexa ne dolazi u obzir. Ti ludi Koreanci su sasvim izgubili svoje korene. Posle velike podele, Zemlja je zaista ušla u haos“.

Ležala sam u krevetu i slušala ih, pomirena. Dve Westovke su klimale glavom, slične kao jaje jajetu. Ne spolja, iznutra, videla sam ih skroz. Utemeljene na pravilima korporacije bile su kao ona gomila koju sam viđala na staroj Zemlji. Rušimo pravila da bi pravili nova. Još tvrđa, konzervativnija, retrogradnija. Neomarksistkinje, moj kurac. To nije postojalo. Pogotovo ako se kuneš u Alaha. I radiš za Reunion Star West.

A ja u bogove nisam verovala.

Ovako sa distance, ceo West mi je ličio na džamiju. Allahu Akbar, aha. Alah je višak, tako ja mislim.

Sa jedne strane horde, sa druge mala grupa neoklasicista. Aha, jebem ih ja, mrzela sam ih sve.

Mrsila sam to sebi u bradu, ali su me one čule. Nasmešene, klimale su glavom zadovoljno: „Vi ste draga Aleksandra, rođena pod srećnom zvezdom. Šta bi bilo sa Vama da nas naš brod nije spasao iz one pustoši u svemiru?“Rekla je jedna.

„A vremenom ćete prihvatiti principe naše vere, videćete“ rekla je druga, proročkim glasom.

„Kao da ste u poziciji da birate“, rekla je prva odjednom ledeno.

„A bićete i bogato nagrađene, ni ne sanjate koliko“, rekla je druga pretenciozno.

Prozrela sam njihovu igru i ovako slomljena.

Bila je to stara igra sa Zemlje, dobar i loš policajac. Trgovac. Zao i još zliji, pomislila sam. Gde postoje dobri odnosi u korporacijama? Homo homini lupus est, pomislila sam. Imala sam i čudnu tišinu u glavi. Posle sudara i bega od Westovskih hoverkrafta, izgleda mi se novi čip ugasio, apsorbovao,smrzao, šta li.

Zaspala sam momentalno, potpuno rušeći konvencije lepog vaspitanja, pred njima, kao da sam bila sama. U suštini, danima sam spavala, kao da sam čekala da umrem, iako sam, ako ćemo realno, upravo živela novi život.

Na Godzili, spašena od smrzavanja na još uvek nepoznatoj planeti, udaljena eonima od Zemlje.

I sanjala sam. Isti san. Most vrlo tanušan, preko velike žute reke, kad stanem na njega, gazim po vodi, ulazim u vodu, a hodam. Christo. Hristesa, jadna, jedna. Jedina

…U  suštini, spašavanje je bilo krajnje jednostavno. Kada sam se onesvestila, na planetu Haumea, u Kojperovom pojasu, nekoliko godina udaljenom od Godzile, odmah je sleteo brod Westa. Spašavanje je bilo krajnje jednostavno.  I moj saputnik i ja smo bili živi, doduše, „jedva odajući znake vitalnih funkcija“. Monitoringom su utvrđena teža oštećenja, mnoštvo lomova i promrzlina. Ipak, sve je bilo najbolje u svim svetovima u kojima smo mogli da se nađemo. Taja su, tako sam ga zvala u sebi, vratili Koreji, mene odveli u svoje sedište. Kada sam, mnogo kasnije, saznala da sam spašena sa patuljaste planete jajastog izgleda, okovanog kristalima leda koja se zove po havajskoj  boginji plodnosti, smejala sam se. Smejala sam se što sam živa.

Lečili su me mesecima. Spavala sam nedeljama.

Kada sam mogla da ustajem, hodala sam pustim hodnicima potpuno belog bolničkog krila koje je više ličilo na ludnicu, nego na prijatno mesto za oporavak. Život je za mene uvek bio pun jarkih boja, crno je asociralo na uzbuđenja, a belo je ličilo na istu onu ledenu smrt koju sam mogla da nađem na Haumei. Da me nisu pronašli.

Nekoliko dana samo je tu bio neki više dečak nego mladić u jednoj od soba, čije sam prisustvo jako osećala. Prvo sam posle dugo vremena videla normalno, uredno i nahranjeno dete, vrlo koncentrisano. Na  zemlji su se deca izgubljena, valjala po putevima, više ličeći na male životinje nego na ljudska bića. Deca povlašćenih su bila zaštićena kao beli medvedi. Prvi put sam ih i videla u prihavtnom centru kada smo sleteli na Godzilu.

Ovaj dečak nije dizao glavu. Igrao se sa nekom skalamerijom od kocaka, šipki,elipsi, šrafova, svih dimenzija i boja koje je slagao u neverovatne oblike i forme. Životinja, ptica, gradova i zvezdanih sistema. Kada bi napravio nešto, par sekundi bi to gledao, a onda rušio sve. Činilo mi se da gradi sa beskrajnim zadovoljstvom i ruši razočarano. Šta je taj dečak video iza horizonta, nisam mogla da znam. Čip mi se, kako sam Vam već rekla, pokvario.

Ipak, bila sam fascinirana. Umetnost je za mene bila najveća i jedina magija. A u njegovom dodiru na kockama je bilo toga: čiste, moćne, zanosne umetnosti. Koja može da spase život. Kao Aska pred stotinu vukova.

Svaki dan su me stavljali u neku kupku koja je ličila na plodovu vodu i tako i mirisala, od čega mi je bilo muka. Kao da se rađaš ponovo iz neke veštačke vulve, što nije bilo bezbolno. Hoću li posle rekonstrukcije biti bolja i lepša ja?

Militantna kraljica bez svoje zemlje, korena, nasleđa? Carica makovog zrna?

Sumnjala sam u sve, pa i u svoj zdrav razum.

Kada su posle nekoliko dana odveli dečaka, pojavio se ozbiljan igrač ispred Westa. Bilo mi je jasno da stiže konačna ponuda i da se sa tim nije šaliti.

Taj dan sam se čak i ukrasila, nekim perjem i zlatnim i ružičastim senkama koje su tako dobro prijanjale uz pesak Godzile.

Bila sam smirena i opuštena, skoro vedra.

Zgrada Westovaca nije bila u obliku džamije, zaista, nego u obliku vrlo raširenih krila neke ptice. Bilo mi je jasno da je koštala čitavo bogatstvo. Ogromne staklene površine koje su u vremenu sna bile zatamnjivane i blistava belina oštrih ivica je moćno izranjala iz peska. Pre nego će predstavnik Westa ući, pogledala sam kroz prozor u jednolični peščani pejzaž ispred tvrđave. Zaista Westova zgrada, a videla sam oba krila, najviše je ličila na dobar omaž naci Berlinu, alias starom Rimu. Ispred zgrade,  na hovrekaftdromu, vibrirala su iznad peska, dva hoverkrafta, jedan Korejin, jedan Westov.

Šta je ovo, zapitala sam se, onako gluva iznutra, bez ikakve, davno zaspale intuicije, uništene čipovima.  Sastanak na vrhu?

Draga moja Selima, tačnije …Alexa…Aleksandra, možete da birate. Okrenula sam se ka unutrašnjosti prostorije odakle je dopirao poznati glas. Bio je to Taj, manje više, glavom i bradom.

O bože, mislila sam da je ovde reč o životu i smrti! Pomislila sam iznenađeno.

Advertisements