Украдено благо

Ову причу нам је причао деда Стојанча, а цела прича се дешава у раздобљу од око два века, у селу Мањак на планини Чемерник. За време Турака, наше село је било каса у којој су Турци чували своје благо, новац, златнике и сав накит, па је једно време, због мањка у каси, добило име Мањак. Ретко ко је успео да нађе благо, јер је било јако добро сакривено. Једном човеку у селу, чије име не знамо, су Турци давали много блага да им чува, а он им је неприметно крао. Такође он је и  нашао пар закопаних ћупова, па је његово богатство с временом постало огромно. Касније се то богатство пренело на синове, па и на унуке, и тако је стигло до његовог унука Михајла. Михајло је остао да живи у Мањаку, и био је најбогатији човек у селу које је и иначе било богато због Турског блага. Нико није знао да поред свог тог богатства, он има и сакривено благо, осим његове жене Ане и њега. Временом, његова жена се разболела  и умрла у четрдесетим. После неколико година, жена по имену Станија, чији је муж умро јако млад, знајући да је Михајло богат, удала се за њега. Била је сиромашна и петнаест година млађа од њега. Није дао нико да јој каже преку реч, чувао је као мало воде на длану. Много пута је тукао своје унуке, међу којима је био и мој деда Стојанча, када би покушали да му кажу каква је она, јер је јако волео. Поверио јој се да има сакривено благо, и где се оно налази. Дан по дан, како је одмицало време, Михајло се постепено разбољевао. Видевши то, Станија је користићи ситуацију, неприметно и непрестално узимала сакривено благо, и односила га својој деци. У педесет и некој години, он се много разболео, није више могао да прича и било му је јако лоше, Станија је украла и оно што је преостало и отишла својој деци. Михајло је, у немогућности да прича и у јако лошем стању, једва успео да објасни својој деци да га је покрала и где је то благо било. Убрзо после тога је умро. А Станија никада није признала да је украла благо. Нико није могао да докаже да је било блага и да га је однела. После извесног времена, њена породица је почела да гради огромне куће какве нико на тим просторима није имао. Све што је било модерно се могло видети на њиховим поседима и у кућама, живела је са својом децом као краљица. То богатство, тек мало потрошено је оставила својој деци, који су на исти начин трошили, па су онда њихова деца наследила, и деца њихове деце, чак су и изградили неколико зграда од свог тог блага. Данас су они толико богати, да не знају шта ће с новцем, и то благо још није потрошено, а предпостављамо да живе негде у Нишу, или околним градовима. То богатство је требало да припадне нама, Алексићима. Ох, како је тешко замислити да би ми сад били милионери, некако, то ми је неспојиво, али би у сваком случају било много лепо, ако ништа друго, бар на један дан. Иначе, Михајло је био први Алексић, презиме је добио по свом очуху Алекси, који га је усвојио од друге породице, јер није имао деце.

Vladica Aleksić, IV3 STŠ

Advertisements