Već na Velikom trgu oseća se moć vode.

Trepere srebrnkasto pločnici grada.

Reka protiče, mirna, bleda i velika.

Tišina predvečerja.

Na rečnoj okuci, čitav domazluk.

Vise ribarske mreže. Miriše sedef.

Ptice na površini.

Ribe u dubini.

Nema viška značenja.

Samo ljubavi.

Duboko jesenje lišće u paleti svih toplih boja.

Kontrasti.

Sloboda u pokretu i okretu.

Bleda trava i retki prolaznici.

Kažu da voda pamti.

Ratove i druge, možda divne svetove.

Mrtve koji su plovili nasukani  između polomljenog granja.

Žive, u šajkama i čunovima.

Kroz seobe i kroz večnost.

Kroz odlaske i kroz dolaske.

Kroz smeh i osunčane, duge letnje dane.

Ptice, opet. Labudovi.

Razumeš valcer, odjednom.

Miriše krckavo i osmuđeno, stidljivi početak zime.

Koštunjavo. Kestenjasto.

Decembar, alfa i omega.

Ja sam.

Advertisements