Proteklih dana u Beogradu se dešavao Green fest. Šesti međunarodni festival zelene kulture „Green Fest“ počeo je u sredu, 18. novembra i trajao tri dana, u Domu omladine Beograda. Revijalni i takmičarski filmovi, izložbe fotografija, zeleni inovativni proizvodi, inicijative i tehnologije, kreativne radionice, panel diskusije, predavanja, i još mnogo interesantnih sadržaja bili su uzbudljiviji tim pre što je u takmičarskom delu programa film prikazao i moj sin, deo posade Fantom foto.IMG_0015

Moj Matić ima sedamnaest godina i posle njegovog jednominutnog filma, odgledali smo jedan kineski,    neverovatno nagrađivan (GluttonyPi Yun An) i jedan francuski, ( Blue honey – Constance Joliff, Daphne Durocher, Fanny Lhotellier ) urađeni sa celim timom animatora, 3d animatora, scenarista, muzičara, montažera i snimatelja…Na festival se prijavilo oko sedamstotina filmova iz 89 država, tim pre je bio veliki uspeh naći se u zvaničnoj selekciji. Fantom foto nije imao nikave šanse, ali bila je čast biti u takvom društvu. U suštini, mislim da ovaj festival mora da ima veću publiku nego što je ima i da je njegov značaj veći od lokalnog, daleko. Publiku čine mahom srednjoškolci i stariji osnovci, osim u revijalnom delu filmskog programa, gde je poseta ogromna.

Ipak, ovaj potpuno lično obojeni komentar nije razlog zašto pišem ovaj tekst…

Razlog je film koji sam gledala u tom, revijalnom delu programa i koji me je potpuno zaprepastio, istinski mi podižući veo sa jednog malog dela ogromne afričke priče u kojoj učestvuje ceo zapadni svet. Reč je o filmu „Virunga“, režija Orlando fon Ajnzidl o zaštićenom nacionalnom parku Virunga u Kongu, film o pravim herojima u najvažnijoj borbi za očuvanje prirode koja se dešava u svetu u ovom trenutku.
Virunga je dom mnogim od poslednjih planinskih gorila na svetu, ali i najveća nada za ekonomsku stabilnost u regionu.Otkrićem nafte ispod Edvardovog jezera 2010.godine i dolaskom britanske naftne kompanije „SOCO International“ vodi se pravi rat izmedju onih koji su za očuvanje i onih koji su za eksploataciju parka.
Film je već mogao da se vidi u Beogradu,na festivalu 7 veličanstvenih u januaru, ali mene je tada mimoišao. http://virungamovie.com/

Paralelna priča o užasima u drugoj po veličini državi u Africi koja je bila privatna koncesija belgijskog kralja krajem devetnaestog veka, čitav vek, sa decom vojnicima, neviđenim holokaustom (ovo je pakao na zemlji) kanibalizmom, privatnim vojskama, korupcijom, genocidom i svetom bez nade ide uz priču o četiri male gorile koje rastu bez roditelja u nacionalnom parku Virunga. Park je ugrožen od britanske kompanije koja podgreva ratni sukob radi nafte. Samo za vreme snimanja filma 130 čuvara parka je izgubilo život. A na odjavnoj špici vidimo da proces užasa i dalje traje i da svako ko je na strani odbrane bilo kakvih ljudskih prava, može svakog trena biti ubijen. Scene neverovatnih površinskih kopova najređih i najskupocenijih ruda na svetu na kojima rade desetine hiljada najbednijih u jezivim uslovima, smenjuju se sa scenama drogiranih dečaka bez roditelja, sa scenama malih lepih gorila u raju nacionalog parka, po kome šetaju moćni slonovi, ukoliko ih nisu obezglavile lovokradice. Izvršni producent filma je Leonardo di Kaprio, koji na najbolji mogući način pokazuje kako možete iskoristiti svoju slavu- uvek sam ga volela kao glumca, posle ovog filma ga obožavam.

A mislila sam da Evropa gori.

U nastavku Život ispod dna, odlomak

  • Stanovnici nesrećnog, „zapadnog“ Balkana vole da veruju da su devedesetih „dodirnuli dno“, da od užasa i patnje koju su tada preživeli nema ničeg goreg. Ovo ubeđenje ujedinjuje mnoge od stanovnika osamdesetak dana bombardovanog i godinama sankcijama izolovanog Beograda i Sarajlije koji su preživeli četiri paklene godine u opsednutom gradu. Novinar NIN-a je prošlog mesca imao priliku da provede tri nedelje u Kongu, zemlji čija istorija predstavlja dokaz da dno ne postoji i da se uvek može još potonuti. Bilo je i nesrećnijih i tragičnijih mesta, ali nigde užasi nisu bili toliko veliki i toliko dugotrajni kao u bivšem Zairu.

Za Kongolžane država je nemilosrdni, nezasiti grabljivac, zver koja ne zaslužuje da živi. Kongo je danas svojevrsna laboratorija u kojoj možete potražiti odgovor na neka teška i, na žalost, smislena pitanja: Šta ostane kada iz društvene jednačine izbacite sve funkcije uređene države? Koja količina anrahije je optimalna? Koliko brzo se može doći u situaciju da se više ništa ne može ukrasti? Koliko institucije mogu biti zloćudne? Kako je živeti decenijama pod vlašću koja ne daje ništa a traži malo i pri tome biti toliko siromašan da je i najmanje previše? U Kongo možete potražiti odgovor i na pitanje šta  dobijemo kada su sve društvene norme suspendovane, kada eliminišemo sve konvencija i pravila koje uređuju naše živote i paktično suspendujemo sve organe koja ih obezbeđuju?

„GEOLOŠKI SKANDAL“: Razlog zašto baš Kongo nudi rešenje ovog rebusa je, kako piše Mišela Vrong, u „brutalnoj kolnijalnoj prošlosti i jedenstveno velikom mešanju zapadnih sila“. Teoretski Kongo je najbogatija zemlja na svetu. Belgijanci su ovu svoju bivšu koloniju opisali kao „geološki skandal“, plodnu zemlju koja leži na dijamntima, zlatu, uranu, bakru, koltanu i skoro svakom retkom i skupom metalu koji poznajemo. Jalovina nastala korišćenjem zastarelih tehnologija u prošlom veku je bogatija bakrom nego ruda u većini svetskih rudnika. Kongo je najbolji primer tragičnog pravila podsharske Afrike – što je zemlja bogatija prirodnim resursima to su njeni stanovnici siromašniji. Jedan Kongoležanin je izjavio Indipendentu da zapad u njegovoj zemlji vidi „gomilu bogatstva na kojoj na žalost sedi nešto crnih ljudi“. Kao i milioni njegovih sunarodnika koji ne veruju da su stanovnici Konga ikada bili stvarni gospodari svoje sudbine on politiku zapada doživljava kao pokušaj da se eliminiše ova šezdesetmilionska ljudska „prepreka“ eksplotaciji vrednih resursa.

Zemlja koja je početkom prošlog veka postala najisplativija kolonija na svetu je samo par decenija ranije delovala kao lepi, ali bezvredni komad Afrike. Kongo je na kraju devetnaestog veka ostao zadnja „bela mrlja“ na karti sveta, prostranstvo nedostupnih prašuma koje je postalo država kada su povučene granice njegovih devet suseda. Ovu zemlju niko nije želeo tokom velike „jagme za Afriku“ i konačno je pripala Belgijskom kralju. „Slobodna dražva Kongo“ je na Berlinskom kongresu postala privatno vlasništvo kralja Leopolda II. Par decenija kasnije Leopoldov lični posed je postao kolonija 80 puta manje Belgije.

PRVI HOLOKAUST: Čak ni Portugalci, poznati po svojoj brutalnosti, nikada nisu pali tako nisko kao Belgijanci. Ova mlada, nesigurna, podeljena i frustrirana evropska nacija pretvorila je svoju vladavinu Kongom u jednu od najbrutalnijih u istoriji. Istoričari danas smatraju da je tokom poslednjih godina Leopldovog gazdovanja u Kongu počinjen prvi Holokaust u dvadesetom veku. Sporan je samo broj Leopoldovih žrtva – procene se kreću između 7 i 13 miliona ubijenih.

Belgijanci su Kongom vladali pod sloganom „ko nema puške, nema ni prava“ i izuzev leševa i svojih luksuznih vila ostavili su malo toga: 300 kilometara asfaltiranih puteva, jednu prugu i nekoliko fabrika za preradu rude. Verujući da „bez obrazovanja neće biti ni pobune“ sve su učinili da ne nastane obrazovan domaća elita – na dan proglašenja nezavsinosti, 30. juna 1960. godine, u Kongu je bilo samo osamnaest crnih ljudi sa univerzitetskom diplomom. Leopoldov i nacistički holkausti su naveli nekolioko zapadnih istoričara da napišu da je Evropa, a ne Afrika „srce tame“ i „mračni kontinent“. Afrika, sve sa svojim užasima i tamnim zonama, predstavlja samo „najveću mrlju na savesti Evrope“.

Jedan zapadni novinar je genocid u susednoj Runadi 1994. godine opisao kao „ubrzani Aušvic“. Po toj analogiji priča o Kongu devedestih bi mogla biti nazvana „usporeni Aušvic“, slow-motion najvećeg zločina u istoriji. Kongo je uvek na ivici, od strahu od svojih praznika i godišnjica, svega što može da bude povod za podsećanje na izneverene nade i da opravda spazam nekontrolisanog besa i nasilja. Svaki slom krhkog poretka je prilika za novu seriju pljačkanja, redistribuciju bede i pokušaj da se otme bogatstvo koje je u rukama privilegovane manjine.

Specijalci, obično jedinice francuske „legije stranaca“, koji su prethodnih decenija dolazili da „evakuišu strane državljane“, su po pravilu brigu o svojim belim sunarodnicima i građanima savezničkih imperijalnih i neoimperijalnih sila koristili da odrede pobednika u haosu, zaštite poslušne i kazne neposlušne. „Legija stranaca“ i plaćeničke vojske – prvenstveno sastavljene od južnoafričkih, izraelskih i britanskih „penzionisanih“ specijalaca kojimja su se poslednjih petnaestak godina priključili i brojni Srbi – redovno su prepravljali afričku istoriju. Nekoliko stotina legionara ili belih plaćenika su na budućnost afričkih država često uticali više od izbora. Oni su predstavljali ili potporu ili fatalni udarac ambicioznim pučistima, zavisno od interesa pariskih gospodara.

Većina stranaca, nešto libanskih, indijskih i grčkih biznismena i stotine birokrata i humanitaraca u brojnoj UN-ovoj misiji, nikada ne izlazi iz svojih klimatizovanih džipova. Posluga u njihovim vilama uključuje čoveka čiji je jedini zadatak da otvara kapiju. Jedini susret svetlopute elite sa pravim Kongom je kada moraju da naprave par koraka od parkinga do ulaza u neki od libanskih supermarketa. Ali, oni hrabriji su me naučili kako da se približim pravoj Kinšasi, kako da hodam metropolom u kojoj je šetnja glavnom ulicom avantura.

Još dok sam slušao pravila ponašanja u urbanoj džungli shavtio sam zašto mnogi ljudi na ulici deluju tako ozbiljno i ljutito. Da bi se preživelo u ovom razvaljenom gradu ne sme se pokazati strah i zbunjenost. Jedini način da vas gomile gladne, drogirane ulične dece i nervozni debeovci u crnim izraubovanim Mercedesima ostave na miru je da delujete samouvereno, iskusno i pomalo preteće. Nije mi bilo lako da prihvatim da policajca koji mi traži pasoš treba da ignorišem, ili da mu ako je dosadan odgovorim psovkama i vikanjem na srpskom ili bilo kom jeziku. Najteži od svih zahteva – skrivanje straha u očima – postigao sam samo zahvaljujući jako tamnim naočarima. Prividna anarhija ima svoja pravila i cenu plaćaju svi koji bi da je ignorišu, posebno onio koji bi da se drže svoje „zapadnjačke“ logike.

Fotografisanje u Kinšasi, izuezev za strane medije spremne da plate gomilu novca za policijsku ili „DB“ pratnju, praktično nije moguće. Svako fotografisanje u zemlji koja ne izdaje turističke vize će odmah privući pažnju policije. Čak i kada stranac ima sve dozvole problem je što je to povod policajcima da zatraže, i tako se dokopaju, vašeg pasoša i „zagube“ ga. Vraćanje, odnosno „pronanalaženje“ istog, retko košta manje od stotinak dolara mita. U zemlji u kojoj niko ne zna ko je ko, u kojoj se svi plaše svih i svi bi da se nekome osvete, najbolje je na ulici ne isticati se, ne privličati pažnju bilo čime. ni fotoaparatom ni rancem.

U poslednjem ratu u Kongu ubijeno je preko 3,5 miliona ljudi. U to petogodišnje krvoproliće koje je okončano decembra 2002. godine uključilo se šest afričkih zemalja. Zapadni mediji su ga nazvali „prvim afričkim svetskim ratom“. Međunarodni komitet spasa (IRC) procenjuje da danas Kongu, u „miru“, od direktnih i indirektnih posledica tinjajućih sukoba raznih gerilskih vojski svakog dana umire više od hiljadu ljudi

izvor tekst Demokratska Republika Kongo, Život ispod dna Zoran Ćirjaković

ps.

Uzgred, nisam odgledala sve što sam planirala, tako da mi, u moru obaveza i sadržaja na festivalu, kao strasnoj višedecenijskoj biciklistkinji, promakao ovaj film.

Advertisements