Ok. Već sam pisala kao najavu o Bazaartovoj konfereciji. Da podsetim, umetničko udruženje Bazaart i Dečji kulturni centar Beograda su organizovali 19. i 20. juna prvu nacionalnu konferenciju posvećenu primeni drame i umetnosti u obrazovanju kojom se želelo  ukazati na potencijale i potrebu za saradnjom sektora kulture, obrazovanja, i nauke kao jedne žive celine.

Bilo je fantastično. Sjajni teoretičari i praktičari dramskih procesa u svim njihovim oblicima, po neki već i istorija srpske dramske scene, u višedecenijskom pregalaštvu i stvaralaštvu, u spoju sa ogromnim brojem mladih ljudi i njihovih nastavnika, koji, uprkos zlim vremenima u kojima živimo i dalje veruju u entuzijazam, lepotu i pozorišnu igru. Predstave, radionice razgovori u kojima su rame uz rame bile seoske učiteljice, profesori matematike i teatrolozi svetskog glasa, na primer. Toliko sjajnog i pozitivnog vajba na jednom mestu je bilo uvećano činjenicom da se prvi put, posle dugo vremena nisam osećala strancem među mnogo nepoznatih ljudi, jer nas sve povezuje jedna ista strast, pozorište i ideja da ono mora postati deo metodike nastave u školama. Suviše sam umorna (poslednja dva meseca mislim da nisam imala ni jedan slobodan dan, čime se ne hvalim) i još pod utiscima, da bih pisala neki ozbiljan tekst o svemu što se dešavalo ovih dana u DKCB Tašmajdanskom parku i pozorištu Duško Radović, a i bilo je toliko toga što nisam ni videla…

Treći dan, u nedelju 21. juna, kada se sve završilo, imali smo jedan radni sastanak, koji u stvari treba da bude početak jedne sjajne bitke, prve posle mnooogo vremena u kojoj ne vidim nikakav lični interes, nego samo i isključivo dobrobit cele nacionalne zajednice. No, ni o tome neće biti reči u ovoj crtici. Bilo bi bahato i neogovorno da pišem o nečemu za šta je potrebno ogromno vreme i puno rada u budućnosti.

Dakle, pre početka savetovanja, majstor tonac-svetlo namešta kameru-mikrofon u maloj sali DKCB. Sedimo jedan kolega i ja, jedno pored drugog (biolog pozorišni poslanik) i još par njih, raštrkanih po sali. Priča majstor foto-tonac Štrbac u mikrofon sam sa sobom  – ostavlja adresu svoga sajta, malo se čovek reklamira i govori kako je to mikrofon za pevače na koji se moraju skoro nasloniti usta, kada se govori, a ne mikrofon širokog  opsega za intervjue. Da bi nam dočarao isto počinje da peva Barbaru Strejsend Zaljubljenu ženu. Kažem, bre nemoj Ti da pevaš žensku pesmu, ja sam rok pevačica, a to je jedina pesma kojoj tekst znam napamet.. (Šalim se). Kaže Štrbac, OK evo ti prava Barbara i istu pusti do daske.

I tako, svi pevamo, čak i kolega koji ne zna engleski, očaran, brunda nešto.

https://youtu.be/0KJ60uJZ3-Q

Jebi ga. Volim ja i dalje metal.

Advertisements