Pre neki dan sam bila na promociji knjige dr Vojislava Šešelja.

Lider radikala, dr Vojislav Šešelj, na Novom Beogradu je predstavio svoju novu knjigu „Govor mržnje kao zločin protiv čovečnosti“.
Ovo je bila još jedna knjiga Vojislava Šešelja koja govori o međunarodnom pravu i analizira fenomen „govora mržnje“ sa pravnog i političkog aspekta.

Ono što me je fasciniralo je jedan podatak koji je ovaj istinski kontraverzni deo žive istorije Srba, kako ga god ga Vi ili ja videli, izneo o sebi. Kaže da je za dvanaest godina u Hagu, svaki dan u okviru dva slobodna sata igrao fudbal, a ostalo vreme čitao i pisao, ili bar, hvatao beleške. Iz Haga je doneo, kaže još, dvanaest tomova od po hiljadu strana svaki, studija spremnih za objavljivanje.

Nulla dies sine linea.

Setila sam se, tada, akademika Živana Milisavca, koga sam čast imala da poznajem i da me prima u svom domu, pa čak i da me upozna sa svojom porodicom. Pomalo je to činio i iz lokal patriotskih sremačkih razloga,(On iz okoline Šida a ja Rumljanka ) a pomalo, laskam sebi, nanjušivši moju potrebu za beleženjem stvarnog sveta oko sebe.

Tada sam radila u RTS TV Novi Sad i bila sam mladja od njega…skoro pedeset godina.

Da bi znali o kome govorim, preuzimam deo njegove biografije, od Tanjuga (29. januar 2015. povodom elektronske izlozbe 100 godina od rodjenja)…“Živan Milisavac, akademik, sekretar i predsednik Matice srpske i pisac niza zapaženih studija i rasprava iz književne i kulturne istorije, rođen je 1915. godine u Batrovcima kod Šida.
Školovao se u Novom Sadu, Zagrebu i Beogradu. Bio je jedan od osnivača Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (1936) i urednik omladinskog lista Naš život. Nakon Drugog svetskog rata izabran je za sekretara Matice srpske, a zatim za njenog savetnika (1969) i predsednika (1983).
Glavni urednik Letopisa matice srpske bio je od 1945. do 1957. godine. Pisao je monografije, rasprave, eseje i studije iz istorije književnosti (o D. Vasiljevu, Zmaju, Steriji…), a kao kulturni istoričar proučavao je Maticu srpsku, Omladinski pokret, kulturnu i književnu saradnju južnoslovenskih naroda…
Krunom njegovog stvaralaštva smatra se trotomna Istorija Matice srpske, kapitalan istoričarski poduhvat koji obuhvata period od 1826. do 1918. godine i predstavlja „dovršenu sliku skoro stogodišnjeg razvoja i delovanja najstarije, najkrupnije i najznačajnije kulturne institucije Srba“.“

Godinu pred smrt (umro je u osamdeset drugoj godini) bio neki ledeni dan, preko deset stepeni ispod nule, kako već da znaju da budu vojvodjanske zime pored Dunava. Led je bio tako debeo da sam jedva od službene Mazde doklizala do Matice srpske da snimam neki dogadjaj, ne sećam se već šta, ili koga.

Unutra ni desetak posetilaca. U hodniku srećem profesora. Kažem očarano što ga vidim, jer me je uvek radovala njegova radoznalost i toplina… „Profesore, zašto niste ostali kući, klizavo je jako?“

A on mi odgovori, lakonski – „Sanja, nikada u životu nisam proveo dan da nešto novo ne naučim.“

Lepota.

Advertisements