…Posle kratkog boravka u Urgentnom, kao glavni svedok, privedena sam u miliciju. Uzeli su mi osnovne podatke i vrlo brzo, sto je bilo iznenadjujuce, poslali me kuci, uz komentar da ce me kontaktirati neko iz krvnih delikata, koliko sutra. Bila sam jako uznemirena i iznenadjena brzinom postupka. Nisam bila, kada se sve sagleda, cak ni previse uplasena. Sve se skupilo i ove poslednje godine i relativno ozbiljna obuka koju sam ipak prosla u USA, ostavili su traga na meni. Postajala sam operativac, bez daljnjeg.

Ono sto me je skoro zabavilo, a svakako iznenadilo, bilo je moje troje Amera. Oni su sledeceg dana, dok sam u Ministarstvu, uz prvu jutarnju kafu, bezuspesno trazila vest po novinama oko pucnjave i ubistva kod Stare Hercegovine insistirali da opet idemo u Suboticu. Nisu hteli nista da mi kazu, osim, da je put isplaniran do tancina i da je on neka vrsta zahvalnosti za moje gostoprimstvo i strpljenje sa njima. Svanulo mi je, mislivsi da cu im uskoro videti ledja i da cu moci da se vratim rutini. Setnjama, reci, mojoj kuci na Dunavu, decacima. Tisini, koja mi je tako nedostajala.

U novinama i onako nije bilo nicega, sto me je grizlo, a ni na poslu, takodje, tako da sam lako dobila slobodan dan. Krenuli smo vec oko deset.

Sunce je bilo blistavo, iako se u vazduhu nije osecalo prolece. Rezalo je i jos mirisalo na obecanje zime, koje je bilo tako malo. Malo sam se bavila pejzazom, a i samo krajickom uha sam slusala sta prica ova trojka. Komentarisali su neka americka desavanja i ljude koje uopste nisam poznavala. Bili su bas bliski, njih troje. I ovako i onako, nisam se uklapala sa njima.

Jedino mesto gde sam nasla nesto o jucerasnjem danu, bio je Tviter. Neko je od gostiju u restoranu snimio dogadjaj, ali prekasno, kombija nije bilo u kadru. Samo ja sa ledja i zrtva,ali vec u momentu kada sam se naginjala nad njega, ne sam pad. Izgledalo je vise kao da mu je pozlilo i da ja pokusavam da ga reanimiram. Taj ko je snimao, nije imao pravo ime, nego nekakav kinky avatar, pa nisam mogla da mu utvrdim identitet. Snimak je bio bez ikakvog komentara,sem alarmantog naslova: Haos ispred Hercegovine. Sledeci kadar je vec pokazivao dolazak hitne i policije i vise se nista nije ni videlo. Ocito je policija bila zabranila dalje snimanje, sto ja juce u onom, ipak soku, dozvolicete, nisam ni primetila. Snimak je bio lose rezolucije, sa ocito obicnog mobilnog, jedva sam se prepoznala. Jedna brlja od snimka, ukratko, koja mi nije mnogo koristila. I taj snimak sam jedva nasla. Niko ga nije ni podelio, kao da nije ni postojao. Surfovala sam sve vreme puta po netu, pa sam ga ipak jedva pronasla…

Kada smo stigli do Subotice, unajmljenim automobilom, nastavili smo prema Palicu. Nisam nista pitala, misleci da cemo zavrsiti na jezeru, sto me je istinski radovalo. Volela sam gospodstvenost stranda i leti, zelenu povrsinu vode od algi i socivice, koja nije bila bas raj za kupanje. Ipak, podignut nad jezerom, Ženski štrand je bio veličanstveni primer mađarske secesije. Bajkovita drvena građevina bogata detaljima me je podsećala na narodnu umetnost. Lepote nikad nije bilo dosta, mislila sam opustajuci se i pitajuci se, kako to da me policija jos nije kontaktirala!?

Nismo se zaustavili na Palicu, vec smo nastavili ka granici. Vec sam htela da komentarisem kako nisam ponela pasos, kada me je stariji Amer, Dejv, koji je sa mnom sedeo pozadi u autu, samo uhvatio za ruku, pokazujuci jedva primetnu reklamu za neki salas ka kome smo skrenuli sa puta, u sumu. Moram reci da sam bila prilicno razocarana i iznenadjena izborom. Niti su oni licili na ljubitelje domace kuhinje, niti je meni bilo do lovackih paprikasa, snasa i salasa.

Vajlda mi se na nosu videlo razocarenje (nikako nisam umela da zadrzim blaziran ili nezainteresovan izraz lica), kada se mlada zena okrenula i namignula mi seretski, prokomentarisuci da cu biti iznenadjena. Vozac me je prodorno pogledao preko retrovizora, klimanjem povrdjujuci Olivijine reci.

Moram napomenuti, da do ovog trenutka price, nista nije ukazivalo na znacaj mojih gostiju, pa nisam imala nameru ni da citaoce detaljnije upoznajem sa njima. No o njihovom liku, a i delu ce posle ovoga, biti jos reci…

U Beogradu sam, posle povratka sa Palica, provela jedan ceo vikend u iscekivanju poziva iz policije. Cudenju i neizvesnosti nije bilo kraja. Pokusavala sam da nesto saznam preko Gorana, ali on nije bio dostupam. Preciznije, svi njegovi telefoni nisu bili u funkciji, sto je znacilo da je promenio brojeve. I bio, ko zna gde. Ni Todorov mi se nije javljao, iako sam i njega zvala vise puta.

Sledeceg ponedeljka, nisam izdrzala, pa sam se sama javila preko onog opsteg broja policiji. Vozali su me, a ja sam svaki put pricala istu pricu. Da sam bila svedokom ubistva i da zelim da cujem sta se desava oko pronalazenja ubica. Niko nije zvucao iznenadjeno, kao da su svaki sat samo pricali o sacekusama i atentatima, mislila sam zlovoljno.

Konacno, posle dobrih petnaestak minuta, javio mi se prijatan muski glas. Uredno sam se predstavila, verglajuci svoju pricu po ko zna koji put. Glas sa druge strane mi je strpljivo odgovorio da se nikakav zlocin nije desio. Bila sam sokirana. (Koji put, a?!)

Pitala sam sa kim razgovaram. Glas, odnosno muskarac sa druge strane je rekao: „Inspektor za krvne delikte A. Djordjevic. Gospodjo…Vama zaista nije dobro. Imamo odlicnog psihologa koji radi za nas. Mogu da Vam ga preporucim…Mada, za Vase psihicko zdravlje, bi bilo bolje da ste sve to sanjali“. Dodao je seretski.

Zalupila sam slusalicu.

Ne znam kome je tu trebao psiholog.

A to ni izbliza nije bilo sve.

 

Advertisements