To, tamo, dok sam bila oteta je počinjalo da liči na opasan grupni seks. Neka druga pička u mojim ustima ili bilo šta slično, mi se gadilo i kao pomisao, a ne uživo…Ili zaista. Molila sam se bogovima i silama prirode da mi sačuvaju zdrav razum…bar delimično, ako ne do kraja. I mene celovitu. Celovitu, ako je to moguće. Ako je moguće.

Ovo je skoro kraj da pišem o tom događaju u mom životu…Red je da znate…bar, toliko. Niste valjda uzalud šipčili niz i uz serpentine moga duha, a da vam sad zakinem ovako nešto. Pikantno, nasilno i brutalno.

Rekla sam vam da sam četiri puta dobijala serum istine. Lekar mi je u bolnici JP, gde su me hospitalizovali posle hapšenja grupe, rekao da bi me jos jedno davanje seruma zasigurno ubilo. Imala sam previše belih krvnih zrnaca, crvenih toliko, da sam bila jedva živa…Spaslo me je to, ustvari, što su me zahvaljujući starijem otmičaru, dobro hranili, pa nisam crkla kao pas u sopstvenoj povraćki.

Stariji me je hranio, a mladji čak jedan dan zalepio takvu šamarčinu nekom klipanu iz grupe koji je nasilno hteo da udje u sobu urlajući kako je vreme za druge metode, a ne injekcije. I kako će mi njegov k… u ustima i ostalim rupama tako otvoriti oči da ću pevati šta znam, a ne pričati.

Bljak. Uz put mu je tiho rekao da sam vec rekla sve sto treba. I više, nego što treba, šeretski se okrenuvsi ka meni . I stariji se nasmešio, što je bilo prvi put…Ja sam ćutala i plakala. Plakala i plakala.

Eto…Takav je taj Helšinski sindrom.

Bili smo porodica u malom.

Samo smo čekali mig za moje potpuno nestajanje.

Potpuno.

Kada sam gledala fotografije članova grupe, pa preko Skypa i njihovo ponašanje u istražnom odeljenju, bia sam prilično iznenadjena njihovim brojem…Bili su uhapšeni… Bio je i jedan broj žena, od kojih su dve užasno ličile jedna na mene, a druga na onu kučku u Parizu, koje nikako nisam mogla da se rešim. Ta, što je ličila na moju staru drugaricu je imala i o ironije, njeno ime. Ona što je ličila na mene, loše noge. Bila sam šokirana. Sa malo šminke, mogle su da prodju kao nas dve.

Kakva je ovo priča!?

Mogucnost ostrva II ? By Vladislava Petrović?!?

Moji mučitelji su, tako su mi rekli, obojica bila ranjena, ali su uspeli da pobegnu.

Stariji je okrznut po glavi. Mlađi preko nogu…

Pre neki dan sam u Beogradu, gledala turski film Zimski san, ovogodišnjeg dobitnika Zlatne palme u Kanu, neko kamerno čudovište od preko tri sata…Neki sredovečni frajer, slavni glumac koji se povukao u neverovatnim pejzazima Anadolije ima hotel u kome piše kolumne za časopis koji niko ne čita i koga ima i preko neta…Pada sneg, a on se razdire u trouglu izmedju sestre i žene, koja ga više ne voli. Ili tako nešto. No, jednog trenutka mu sestra kaže, nešto otprilike ovako ..Ej, nemoj previše da se pouzdaš u internet…Mnogi podilaze na njemu jeftinom ukusu pa hvale preko svake mere štošta drugorazredno. Nije ti internet relevantan, uopšte.

Nego život.

Počinje zima, a meni se to o relevantnosti baš svidelo.

Advertisements