http://peoplesclimate.org/global/

http://www.konkretno.co.rs/kultura-i-umetnost/kultura/o-srbinu-milutinu-milankovicu

Preko reke iz Zemuna, uz sam Dunav, imam malu, sasvim malu sojenicu.  Znači mi mnogo, taj kutak prirode, tik uz grad i dvosoban stan sasvim socrealističkog uređenja, u ruku na srce, zelenoj i mirnoj zemunskoj ulici. Puno vremena provodim pored reke, koja odnosi nemire, netrpeljivosti, prljavštinu i nezadovoljstva. Mislim, ja sam zen riba, totalno, majke mi. E sad, kućica je mala, ali je priroda ogromna i imam jedno veliko dvorište okruženo šumom. Trava ovog leta buja kao nikad do sad. Prijaju joj velike kiše. Iako više volim da vozim bajs, nego da šišam travu, ovog leta šišam je jednom nedeljno. Ne treba mi bolja meditacija. Posle dana na travi… Sve je zeleno. Kad sam jednu nedelju preskočila, jer smo bili na odmoru, dočekala me je džungla. Jedva sam čekala da se završi leto i da trava prestane da raste…

E, pa leto se završilo. Kažu  meteorolozi, a kaže i moje dvorište u koje samo što nije ujurio Dunav, koji je naš neizbežni gost jedan deo godine…

Mislim da sam juče travu šišala poslednji put ovog leta.

Mislim da je prilično rano počela jesen.

Mislim da Srbi opet rado odlaze iz zemlje. Da se nikad više ne vrate.

Mislim da nas je sve manje.

Mislim da nas ima sjajnih.

Veliki sam patriota, znate.

Hoću da Vam pričam o klimi i Srbinu koji je svoju karijeru, glede klime, čitav vek, vezao za sopstvenu zemlju i svoj narod.  Pričam Vam o Milutinu Milankoviću.

Milutin Milanković (1879. -1958.) je bio srpski matematičar, geofizičar, građevinski inženjer, klimatolog, astronom, osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi. Kao i svi vizionari, Milanković nije doživio da njegove teorije steknu punu afirmaciju. Tek od 1976. godine kada su emprijska istraživanja dokazala preciznost Milankovićevih teorija, njegov ugled u svjetskoj nauci vrtoglavo raste.

Njegovo kapitalno djelo Kanon osunčavanja i njegova primena na problem ledenih doba svrstano je u najznačajnija naučna dela 20. veka. Milutina Milankovića svetska nauka uvrstila je među 5 najvećih naučnika 20. veka, a NASA, agencija za svemirska istraživanja, među 15 najvećih naučnika svih vremena koji su se bavili planetom Zemljom.

U Milankovićevu čast jedan krater na Mesecu, jedan na Marsu i jedan planetoid nazvani su njegovim imenom. Jedna od budućih ekspedicija na Mars nosiće Milankovićevo ime. UNESCO je 2009. godinu, povodom 130. godišnjice naučnikovog rođenja, proglasio Milankovićevom godinom. U svetu se održavaju međunarodni naučni simpozijumi posvećeni Milankoviću, a globalna promena klime na Zemlji čini njegovo delo trajno aktuelnim.

Izabrana dela Milutina Milankovića je objavio Zavod za udžbenike, Beograd.

Godine 1896. upisao se na studije građevinske tehnike, gde je za 6 godina stekao zvanje diplomiranog inženjera, a 1904. godine postao doktor tehničkih nauka. Od 1905. do 1909. radio je kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi, a afirmaciju stekao kao projektant armirano – betonskih građevina. Prijavlio je šest patenata čijom primenom će biti izgrađeni brojni objekti na području tadašnje Austro-ugarske monarhije.

Na poziv poznatih naučnika Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković napušta unosni posao i prihvata mjesto vanrednog profesora primjenjene matematike na tek osnovanom Univerzitetu u Beogradu. Na ovoj dužnosti ostao je sve do penzionisanja 1955. godine.

U međuvremenu, izabran je za redovnog člana SANU i dopisnog člana JAZU, proveo je prvi svjetski rat u internaciji u Budimpešti, objavio svoja najznačajnija dela, učestvovao na međunarodnim naučnim skupovima.

Umro je u Beogradu 12. decembra 1958. Godine. Po vlastitoj želji, njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Dalj, 1966. godine, gdje počiva u svojoj porodičnoj grobnici s roditeljima, sestrom, braćom i brojnim precima među kojima je bilo i seljaka i ratnika, oficira i generala, dvorskih savetnika i narodnih tribuna, pronalazača i filozofa.

I Milanković je voleo Dunav: «Kada je pala noć, a na nebu se pojavile zvezde u onom bezbroju koji se viđa samo u slobodnoj prirodi, Dunav je izgledao lepši, tajanstveniji i veličanstveniji no preko dana. A kada ga obli mesečina, bio je čaroban. Bilo je uživanje sedeti u našoj bašti, posmatrati njegove srebrne talaščiće i slušati njihov šum. S one strane njegove mešala se sa tim šumom pesma hora bezbrojnih pevača. To su bile žabe… Rado smo slušali tu muziku. Ona je bila himna životu, prirodi i večnom zvezdanom nebu nad našim glavama.»

Korišćen material http://www.milutin-milankovic.com/biografija/

mr Aleksandra Nikolić Matić

Advertisements