..Vec nekoliko godina unazad sam prilicno vidljiva na socijalnim mrezama, pa i na facebooku, koga istinski prezirem u ime populizma koji nudi. No, koristan je. Imam uvid u to sta mi radi dete, komuniciram sa mojim klincima u skoli, sa obozavanim rodjakom u Atini koga nisam videla decenijama, share tekstove koje pisem i koje tamo skoro niko ni ne cita :)…Znam sta se desava u gradu. Saznajem novosti pre novinara…E na toj mrezi, pre neki dan jedan drugar (iskljucivo sa mreze, iskljucivo sa mreze, privatno se ne poznajemo, a ne bih ni da ga upoznajem, nije dobar frajer, vidim na slikama) prilicno duhovit i ironican, objavio je status koji otprilike glasi ovako, parafraziram: Na internetu svako moze da izabere svoj lik i delo, zasto onda neki biraju da budu tupani?

Vec sam vise puta komentarisala kako imam istinsku potrebu za pisanjem, koja je izmedju ostalog i rezultat decenijskog gutanja raznih knjizevnih naslova, od onih apsolutno bezvrednih, do vrhunskih.

Valjda mi je dosadilo da budem konzument, pa sam zelela da postanem i kreator.

Prokreator, ako bih laskala sebi.

Najvise od svega sto volim na blogu je cinjenica (bar sam ja tako mislila do nedavno) da si potpuno slobodan da iskazujes svoja osecanja, misljenje, znanje, seksulanost, talenat, lepotu, glupost. I da ces uvek, ama bas uvek naci sebi sagovornike i one koji misle kao ti. A ako ti neko i da negativan komentar, uvek ga mozes izbrisati.

Idealan svet, od svih najidealniji. 🙂

Pre neki dan sam tako, u tom idealnom svetu slobodnog blogovanja, nekoj ribi sa zmijskim imenom bloga, koju ni slucajno necu da reklamiram, napisala afirmativni komentar podrzavajuci njen vrlo politican tekst na racun slobode novinarskog izrazavanja. (Ironija je da upravo sada, dok ja ovo pisem Tomislav Nikolic na tv daje uputstva novinarima kako da pisu. Ima li u Srbiji analitickog, istrazivackog novinarstva? Pita on. Kakva cenzura, pita on.)

O boze.

O tempora, o mores.

Dakle, riba zmijskog imena pise javno se obracajuci Ljiljani Smajlovic (uputstvo za moje mlade citaoce/ pogledajte na Internetu ko je ona, ne pitajte mene please 🙂 ) i ja joj napisem u komentaru „nema slobodnih novinara. ali ima slobodnih blogera, srecom“

Istih tih dana, na jednom drugom vrlo ironicnom blogu, koji istinski podriva sistem vrednosti u kome zivimo, ali zaista, administrator bloga ( koji je pod pseudonimom, pojma nemam ko je, mada bih mogla da saznam ako bih se potrudila, pretpostavljam), prvi put, (inace kao svaki blogerski bog sa gomilom citalaca nikad ne odgovara na moje komentare) vrlo uznemiren ( citace on ovo, hoce, hoce :)) reaguje na moj komentar na jednu brutalnu sliku ko sve oplakuje smrt Dobrice Cosica, da nista nisam razumela (sad ja dizem obrvu, al me mrzi da se slikam da Vam pokazem). Obesila sam pesmu inace

Tada sam  shvatila…

Nema slobode.

Nigde.

Pa ni na blogovima.

Moram se vratiti pisanju mog romana.

Meni to zivot spasava, ali bukvalno.

Dobro jutro.

Advertisements