..Vec nekoliko godina unazad sam prilično vidljiva na socijalnim mrežama, pa i na facebooku, koga istinski prezirem u ime populizma koji nudi. No, koristan je. Imam uvid u to šta mi radi dete, komuniciram sa mojim klincima u školi, sa obožavanim rodjakom u Atini koga nisam videla decenijama, share tekstove koje pišem i koje tamo skoro niko ni ne čita :)…Znam šta se dešava u gradu. Saznajem novosti pre novinara…E na toj mreži, pre neki dan, jedan drugar (isključivo sa mreže, isključivo sa mreže, privatno se ne poznajemo, a ne bih ni da ga upoznajem, nije dobar frajer, vidim na slikama) prilično duhovit i ironičan, objavio je status koji otprilike glasi ovako, parafraziram: Na internetu svako može da izabere svoj lik i delo, zašto onda neki biraju da budu tupani?

Već sam više puta komentarisala kako imam istinsku potrebu za pisanjem, koja je izmedju ostalog i rezultat decenijskog gutanja raznih književnih naslova, od onih apsolutno bezvrednih, do vrhunskih.

Valjda mi je dosadilo da budem konzument, pa sam želela da postanem i kreator.

Prokreator, ako bih laskala sebi.

Najviše od svega što volim na blogu je činjenica (bar sam ja tako mislila do nedavno) da si potpuno slobodan da iskazuješ svoja osećanja, mišljenje, znanje, seksulanost, talenat, lepotu, glupost. I da ćeš uvek, ama baš uvek naći sebi sagovornike i one koji misle kao ti. A ako ti neko i da negativan komentar, uvek ga možeš izbrisati.

Idealan svet, od svih najidealniji. 🙂

Pre neki dan sam tako, u tom idealnom svetu slobodnog blogovanja, nekoj ribi sa zmijskim imenom bloga, koju ni slučajno neću da reklamiram, napisala afirmativni komentar podržavajući njen vrlo političan tekst na račun slobode novinarskog izrazavanja. (Ironija je da upravo sada, dok ja ovo pisem Tomislav Nikolić na tv daje uputstva novinarima kako da pišu. Ima li u Srbiji analitičkog, istrazivačkog novinarstva? Pita on. Kakva cenzura, pita on.)

O bože.

O tempora, o mores.

Dakle, riba zmijskog imena piše javno se obraćajući Ljiljani Smajlović (uputstvo za moje mlade čitaoce/ pogledajte na Internetu ko je ona, ne pitajte mene please 🙂 ) i ja joj napišem u komentaru „nema slobodnih novinara. ali ima slobodnih blogera, srećom“

Istih tih dana, na jednom drugom vrlo ironičnom blogu, koji istinski podriva sistem vrednosti u kome živimo, ali zaista, administrator bloga ( koji je pod pseudonimom, pojma nemam ko je, mada bih mogla da saznam ako bih se potrudila, pretpostavljam), prvi put, (inače kao svaki blogerski bog sa gomilom čitalaca nikad ne odgovara na moje komentare) vrlo uznemiren ( čitaće on ovo, hoće, hoće :)) reaguje na moj komentar na jednu brutalnu sliku ko sve oplakuje smrt Dobrice Ćosiča, da ništa nisam razumela (sad ja dižem obrvu, al me mrzi da se slikam da Vam pokažem). Obesila sam pesmu inače

Tada sam  shvatila…

Nema slobode.

Nigde.

Pa ni na blogovima.

Moram se vratiti pisanju mog romana.

Meni to život spasava, ali bukvalno.

Dobro jutro.

Advertisements