Goran Šakić takođe ima šesnaest godina.

Vraćaju mi se polako muze, ali dugujem čoveku (đaku, dečaku):

…Scena kao iz nekog filma – ali nije. Nego život.

Telefoni zvone, non stop se prati tv program. Javljeno je da se ne ide u školu, kiša ne prestaje. Puno dvorište ljudi. Otac i kum sa par prijatelja kreću negde. Baka i mama plaču. Pozdravljamo se. Pitam baku gde ide tata?

Meni srce hoće da pukne. Mama kaže da ih negde čekaju autobusi, pa odlaze za Šabac. Tamo treba da pomognu.

Odlaze sa dva auta. Mašemo. Kiša pada. Baka kaže da su tako tatu i kuma ispratili i 1999. na Kosovo. Mala sestra pita da li su i tada bile poplave?

Ujutru pomažem majci. U mojoj bivšoj osnovnoj školi se skuplja pomoć za postradale.

Nosimo hleb, flaširanu vodu, neke jakne, čizme…Sestra šalje dve lutke. Tužan sam. Gledam na televiziji ove ljude. Imali su stanove, kola, kuće, neki stoku.

Život…

Za samo par minuta nemaju ništa. Sada mi se čini da je i reč ništa – ružna.

Sada ništa a pre nekog vremena sve. A šta je sve za običnog čoveka.

Dom – porodica – sigurnost…

Gledam to kroz moju porodicu.

…Moramo pomoći. Ko, kada i koliko može. Svako od nas da da malo, njima će biti puno.

Mnogo malih stvari koje se daju od srca naprave jednu veliku. Hiljadu malih alki ako se ujedine, napravice se jedan jak lanac. Svako bi trebao da pomogne.

Mislim da smo konačno shvatili da i nama može da zatreba nečija pomoć.

Neko to gore valjda gleda i vaga na velikoj vagi naših života…

Advertisements