Bila sam malo kuci. I na poslu, u ministarstvu, prvi put od kad su postavili novog ministra. Nikad nisam videla tako nesto, pa mi je bilo zanimljivo. U ministarstvu prosvete su nekako stvari bile manje glamurozne, na drugi nacin pod lupom javnosti, pa nikad nije bilo bas ovako. A ovo! Sodoma i Gomora. Savremeni Vavilon ( volim to skoro koketno poredjenje kad god hocu da ispadnem pametna) . Svi se prave da govore isti jezik, a niko ne zna sta ovaj drugi prica. Svi j… jedan drugog i vicu „vidi ruke“.

Neki su mi se bas zgadili. Oni najglasniji, koji su bili protiv dolaska novog ministra: „Te on je pravi umetnik, te ekscentrik je, te…“

Prvi su isli na legalo.

Kao kod Nusica, majke mi. Pisar Vica iz Sumnjivog lica. Gogoljeve Mrtve duse.

Brojgel i Hieronimus Bos u jednom snovidjenju, strahovitom.

Gledala sam kako u tako neverovatnom trenutku , fremu jednom, travestiraju od poslusnika jednog ministra u poslusnika drugog. Kako od partijskih govana postaju svetski ljudi, siroke ruke i blistavih manira.

Niko se nije cak ni zacrveneo. Ili zamucao u trenutku tako besramnog laganja.

Gledali su me sa prezirom sto se ne ukljucujem u kavalkadu groktanja, mukanja i njiskanja pred ministrovom kancelarijom.

Kao i uvek bila sam oprezna…

Vikend sam provela na reci, na kojoj davno nisam bila. Posetila sam i ribara koji me je onomad pronasao, polumrtvu. Bez reci smo se vozili po mocnom Dunavu. Bio je divan, pomalo prohladan dan. Pescane plaze su se tek pomaljale na blagosolvenom prolecnom suncu. Svetlost se leskala po vodi, opasno penusavoj i talasastoj, kao velike zlatne ploce. Nebo je bilo bez oblacka, prosarano tek po nekim tragom mlaznjaka. U vazduhu je klizio jedan mocni jastreb sirom rasirenih krila…

Eh, da sam ptica, pa da odletim u drugi zivot, pomislila sam zalostivo, omamljena suncem.

Advertisements