Mislim da je situacija na Balkanu slicna danasnjem dogadjaju sa onim bugarskim politicarem, kome je jedan od sledbenika pucao u lice gasnim pistoljem stojeci par santimetara od njega, ali ga je..Promasio. Ili mu je pistolj zakazao. Tako nekako. Da li je u pitanju marketinski trik ili politicki gest jednog kamikaze, obzirom da ga na snimku dobro izmakljase ovi iz obezbedjenja, ne ulazim u to…Sam cin pucanja smrdljivim gasom u lice jednog politicara je bas smrdljiva, neprociscena balkanska blatustina i maglusitna u kojoj zivimo. Sa senkom komunizma iznad glava koja nikako da nestane. Sa Balkanskim spijunima i zaverama. Sa siromastvom i neobrazovanjem mnogih aktuelnih politicara, koji ne mogu dalje od svoje prcije. Ili obrazovanjem nekih drugih ciji ocevi su bili komunisticka vrhuska, generali i tvorci sistema vrednosti…
Dakle, sedim u svom novom domu u malom Becu, kako zovu Temisvar (sto nisam znala i pored cestih odlazaka u njega u decenijama iza), pijem caj iz najlepsih solja od nafinijeg porcelana iz Franzove kolekcije, serija Leptiri. Solja je neverovatna, sa malom kasicicom, cvetovima i leptirom na vrhu iste, sa tanjiricem koji izgleda kao poluispruzen list…Platila sam za tri celo jedno malo bogatstvo, skoro sest stotina dolara, ali…Te sam solje kupila u Temisvaru, u americkoj galeriji koja prodaje Franzova remek dela. Tu novu redizajniranu Kinu koja nas sve vise i vise osvaja…

                                        The first cup kisses away my thirst,

and my loneliness is quelled by the second.
The third gives insight worthy of ancient scrolls,
and the fourth exiles my troubles.
My body becomes lighter with the fifth,
and the sixth sends word from immortals.
But the seventh—oh the seventh cup—
if I drink you, a wind will hurry my wings
toward the sacred island.
—Lu Tong (795-835 A.D.)

Lezim na neverovatnom belom minimalistickom lezaju Edwarda Tuttla, koji kosta kao prosecan polovni automobil u nas, dovezen iz inostranstva… Dolce vita u Konzulatu, nema sta.
Moram priznati nisam ovo ocekivala.
Zen i luksuz u sred Temisvara, sa primesom Securitatee…Posle ispijanja caja lezala sam na svom otomanu…Izgleda da sam zaspala. Taj zen luksuz me je po svemu sudeci opio. Divni dani po Temisvaru. Parkovi, galerije, pozorista. Opera, vecernje haljine. Rucak sa mladjim sinom koji je doputovao za Novu godinu, da istu provede sa majkom, prvog januara u nekadasnjoj vili Causesku. Zivot diplomatije, cak i tu, u komsiluku mi je neopisivo prijao. Gospodski maniri grupe Srba iz Temisvara, sa kojima sam pripremala tu sjajnu monografiju, Srbi u Rumuniji, zbog kog posla sam i bila tu gde jesam. Sekretar u nasem konzulatu je licio na pesnika. Duza kosa, negovani brkovi, sladunjavi miris dobrih kubanskih cigara, svileni sal, leptir masna. Prosedi zalisci i podosta godina. Lukavi osmeh krajickom usana, koji je nagovestavao znanja meni smrtnoj nedostupna. Tih govor, ako“neko prisluskuje“, stalno osvrtanje preko ramena. Ruka u dzepu. Mali Bec je bio sjajno steciste umetnickog sveta ovog dela Balkana, ovih dana. I kako mi je sekretar nagovestavao, dilera umetnickim delima koji nisu radili bas sve po zakonu.
Dakle…Spavala sam i sanjala kako idem po nekom arhivu i trazim neke rukopise…Neku knjigu, sta li…
Probudio me je miris Dunava, sto me je zaprepastilo. Bila sam u potpunom soku. U lice me je gledao ribar nize prema Pancevu, koji mer je izvadio iz vode, kada sam ono prosli put stradala jureci Torinski sporazum.
Lezala sam u mrezama. Mirisao je terpentin i neko uzeglo ulje. Mirisala je sveze ulovljena riba. Neke svetlucave, srebrne po trbusima su se pracakale u vedru pored vrata sojenice. Ribar me je gledao zabrinuto…“Gospoja, samoubistvo..“
„Ma kakvo samoubistvo“, krkljala sam ja, misleci da glasno govorim. „Kakvo samoubistvo, neko me je napao“. Osecala sam uzasan bol u potiljku.
Ribar je rekao da spavam, a ja sam povracala. Bljuvala sam ceo Dunav, sa pritokama.
Opet sam pala na mreze, izmozdena. U potiljku me je i dalje bolelo.“Od udarca“, pomislila sam. Popila sam caj, potpuno uzasnuta tim izmestanjem iz Temisvara u kome sam mislila da jesam. Caj je bio neka mesavina koja je mirisla na budj. Pila sam je iz limene solje kakvu sam vidjala samo kao rekvizit u ratnim, domacim filmovima iz sedamdesetih.
Zaspala sam tek kada je ribar izasao iz sojenice…
Probudila sam se…Bio je mrak, a kroz prozor je dopiralo ulicno osvetljenje.
Bila sam u kuci konzulata u Temisvaru i lezala sam na mom Tuttlu. Pomislila sam da sam poludela.
Jedna noga mi je utrnula, a glava u potiljku me je uzasno bolela. Tuttl nije bio za spavanje, zaista, vise za poziranje. Stresla sam se od hladnoce. Ustala sam sa olaksanjem! Nisam vise bila u Srbiji!!!

Ipak, u kuci je mirisalo na povracku i sveze ulovljenu ribu. Jedna srebrnog stomaka se pracakala pored mog skupocenog lezaja.

Advertisements