Za rucak sam posle dugo vremena napravila lazanje. Iako je otac otisao, mi nismo privid porodice. Okupljamo se, jednom dnevno, bar. Nedeljom rucamo zajedno obavezno. Ukinuli smo neke rituale, kakvo je jutranje ispijanje kafe, jer je to nekako za muza i zenu, intimno, a ne za sinove i njihovu sredovecnu majku.
Najvise mi smeta sto me osim mojih decaka vise niko ne pita kako si. Valjda se podrazumeva.
Mozda me niko ni pre to nije pitao, ali ja to nisam primecivala, jer sam bila mi. A ne ja. Nikada samo ja.
Eh.
No, napravila sam i kuglof, sto je neobicna i teska kombinacija. Lazanje italijanske i kuglof sremacki. Sve tesko i internacionalno. Puno mirisa i ukusa. Besamel i bolonjeze. Susene kajsije, smokve i bermet. Moj stariji sin je otvorio i bocu bermeta, obaska. Kroz poluodskrinut prozor se naslucivao rani mraz. Budjenje zime, na pomolu…
Neka ptica, kao ranjena, cula se u daljini…
Od kad paunovi lete kroz beogradski vazduh!?
Na kraju rucka, stariji sin je duboko udahnuo. Pogledao je mladjeg. Mladji je skoro neprimetno trepnuo. Kakva su to domundjavanja. Sada sam bila na oprezu, kao da sam oci u oci sa onom gadnom zmijurinom iz Turske, a ne mojim lepotanima. Sta sam propustila, pomislila sam u panici.
„Sta sam propustila?“ izgovorila sam glasno u delicu sekunde. Jebes diplomatiju, nesto se kuvalo meni iza ledja.
„Majka“, poceo je stariji. Prvo stegnuto, a onda mekano, mazno:“Majka“…
Napeto sam cekala…
„Nas dvojica idemo od kuce“…
„Kako idete od kuce“, pitala sam potmulo.
„Gde idete?“ upitala sam stegnuto.
„U beli svet“, promrmljao je moj mladji sin jedva cujno.
„Kakav beli svet!?“ Ciknula sam.
„Maama,“otezao je stariji, „pa znala si da te to ceka, kad tad…“
Dakle, ovo je bilo u stvari: obojica su dobili fantasticne mogucnosti, skoro neverovatne za nase srpske uslove. Stariji odlaska na godisnju turneju sa svojim orkestrom, Amerika Juzna i Severna, skoro cela, a mladji ponudu da se skoluje i bude sportista pod punom stipendijom na jednom prestiznom Univerzitetu na zapadu. Prilike kakve se samo pozeleti mogu.
Bila sam porazena. Nemojte me pogresno razumeti.
Bila sam porazena sto sam stavljena pred svrsen cin.
Bila sam porazena sto me nisu ukljucili u svoje planove na samom pocetku.
Kao da sam pala na roditeljskom ispitu…
Cela porodica je bila upoznata do tancina u dogadjaje, obe moje sestre, samo ja nisam…
Tesili su me da sam imala svojih problema i svoju krizu.
Tesili su me da su oba dogadjaj za radost, a ne za tugu…
Jebes lazanje. Presele mi.
A i kuglof isto.Apsolutno, totalno, definitivno zastrasujuca kolicina autizma u meni. Da ja ne znam sta se desava sa mojom decom!?
Tako vazne stvari!?
Stariji je komentarisao da je njemu, iako se takve stvari skoro nikad ne desavaju, sem u romanima, ova prilika iskrsla potpuno neplanirano.
Da je na jednom koncertu u publici bio gospodin iz dijaspore u cijem je drustvu bio neki cuveni inpresario, da su se odusevili etno zvukom koji su culi i da su ih uvrstili na veliku americku turneju zahvaljujuci odustajanju nekog slovackog benda, ciji je srce i mozak ansambla slomio nogu. Da je stvar bila hitna, da su im svi troskovi placeni, da ce cak imati i male dnevnice i da je to prilika koja se ne propusta.
Morala sam da se slozim sa sinom : world music je bila isplativa stvar u danasnje vreme. U sustini, dogadjaj za radost, a ne moje krsenje ruku, zar ne?
Zacutala sam.
Moj mladji sin je mudro cutao, smerno spustenog pogleda.
„Otac je sve znao“. Tiho je rekao. „On je i alicirao za mene. Stajao u ambasadi. Ucio za test sa mnom.“
Progutala sam veliku knedlu. Pomislila sam u panici, gde sam bila ja?
„A gde sam bila ja, mili?“ upitala sam glasno.
„Ma bila si tu. Tako zabrinuta. Zamisljena. Ona premetacina po podrumu. Pa premestaj. Pa kontrole. Prestala si da se smejes, mama. Prestala si da kupujes cipele .“ Rekao je moj medeni zalostivim glasom, u kome zaista nije bilo prebacivanja. Samo pomalo nostalgije za vremenima kada smo bili srecna porodica.
Znala sam da je to to.
Uzdahnula sam: „Izvini, mili, izvini“.
Kao da sam zivela u drugoj dimenziji.
Kao da sam shvatila da moj muz nije bio jedini krivac za nasu propast.
Prokleta Turska!
I deklaracija i sve cipele ovog sveta!
Zelela sam svoju porodicu nazad.
A nazad se nije moglo .

Advertisements